Јеменски Хути- шиити које је у рату против сунита које су подржавали Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Судан заједно са јужним Јеменом, наоружавао и војно помагао Иран, одржали су војну параду.
Ова парада није остала упамћена по тенковима, артиљерији, борбеним возилима пешадије, него по нечем другом, а то друго су балистичке ракете средњег домета, крстареће ракете и дронови камиказе посебно један тип који се увелико користи у тренутном рату у Украјини Шахид 136 или геран како Руси зову своју серијску верзију.
RAAD 500
Једна од звезда параде била је балистичка ракета малог домета Raad 500 звана Зохери домета 500 км. Како се наводи ради се о противбордској ракети која има бојеву главу тежине 1750 или 1.800 кг. Наводно може се лансирати са мобилног лансера, али и са авиона.
Позната је и под називом „Гром 5002 представља замену балистичке ракете Фатех 110. Ова ракета има компзитни мотор нове генерације чије веће верзије су кориштене као носачи сателита “ Зохаир“. Ракета има исте димензије као „Фатех -110“. У питању је балистичка ракета четврте генерације побољшане аеродинамике и високе прецизности. Максимално одступање од циља износи само 30 м. Ракету покреће мотор на чврсто гориво који даје способност пројектилу да издржи притисак од 100 бара и температуру од 3.000 степени целзијусових. За Раад се каже да је прва иранска балистичка ракета која има векторисани потисак. Кућиште у коме је смештен мотор израђен је од композитних материјала.
Споменули смо да ову ракету дефинишу и као противбордску. Заправо ирански Пасдарани су је оквалификовали као „убицу носача авиона“, али и капиталних бродова попут десантних бродова, крстарица и разарача.
Крстарећа ракета Аl Quds
На паради јеменских Хута представљена је и крстарећа ракета Ал Кудс (Јерусалим) домета до 1.600 км. предтављена је и као чувар мореуза Бабел Мандеб. Раније верзије 2019. године употребљене су биле у нападу на Саудијску Арабију и Уједиене Арапске Емирате.
У питању је копија совјетске крстареће ракете Х-55 која је добијена почетком 2000 тих година из Украјине. На видику почетком 2000. појавила се повољна прилика. Иранска и кинеска делегација успеле су сасвим случајно да на црном тржишту у Украјини пронађу заостале совјетске крстареће ракете Кх-55 (НАТО ознака АС-15 Кент) које су користили стратешки бомбардери Ту-160. Иранци и Кинези успели су да се за чисти кеш дочепају ових ракета са земаљском опремом. Ракете су успешно пребачене у Кину, где је изведен обрнути инжењеринг. Сва искуства су наравно подељена са Иранцима, који са Кинезима имају одличну војну сарадњу и производњу пре свега противбродских пројекитла Ноор (Ц-802) по лиценци.
Фамилија совјетских крстарећих ракета Кх-55 настала је као самостални пројекат МКБ Радуга почетком седамдесетих година прошлог века. Конструкциони биро није успео да убеди совјетске функционере о значају своје ракете, али је све добило коперникански преокрет кад се сазнало за амерички пројекат крстарећих ракета лансираних из авиона (АГМ-86). Интересантно је да фамилија ракета Кх-55 личи на рану верзију америчке крстареће ракете БГМ-109 Томохавк која је имала ваљкасти труп са извученим равним крилима, фиксним репним управљачким површинама и подтрупним турбовентилаторским мотором. Највидљивија разлика између ракете Томохавк и Кх-55 је положај мотора. Код Томохавка он је уграђен у репу и користи подтрупни доводни канал и испусно-потисни издувник у репу. Ракета Кх-55 има два турбовентилаторска потисна мотора ОМСК АМКБ ТВД-50 уграђен у гондоли у задњем делу трупа. Потисни ТВД-50 је најкритичнији део технологије Кх-55 јер тај компактни и штедљиви турбовентилаторски мотор користе и друге крстареће ракете и беспилотне летелице совјетске производње. Док америчка Томохавк користи четри репне управљачке површине руска користи три. По димензијама обе ракете су сличне, као и по тежини. Обе имају на предњем делу класичан «белугин нос», који је омеђен код новијих америчких крстарећих ракета. Принцип вођења код обе је засновано на дигиталном рачунару са филтером калман и програмском опремом ТЕРЦОМ уграђеном меморијом која чува дигиталну карту, заједно са радарским висиномером за профилисање терена при ниском лету. Амерички је добио касније и ГПС док је совјетска ракета остала са ДСМАЦ технологијом. Пакет система вођења код Кх-55 је спрут и БСУ-55. Из ове ракете Совјети су направили серију ракета. Домет обичне ракете је био 2.500 км, а са додатком пар спољних резервоара за гориво на трупу маса пројектила повећана је на 1.700 кг са првобитних 1.300 и повећан је домет на 3000 км. Иранци и Кинези успели су да се дочепају унапређене верзије Кх-55 али без нуклеарне бојеве главе која је уграђивана у ову ракету, а јачине је 200 кт.
Шта се после радило од ракета кад су стигле у Иран остало је све под велом дубоко скривене војне тајне, јер комплетну контролу преузели су Пасдарани са веома развијеном војном индустријом. Јавност је за постојање крстареће ракете Кудс-1 (Јерусалим-1) сазнала је средином јуна 2019. кад је нападнут аеродром Абха који се налазио на 100 км од границе са Јеменом. Саудијци су први пут приказали олупину ракете и саопштили да се ради о крстарећој ракети, а не дрону као што се мислило. Саудијци су навели да је у питању иранска крстарећа ракета Соумар старије верзије домета 350 км, док домет новијих серија повећан је на 1.350 км. Већ тад се уочило нешто што је створило забуну у целој причи око ових крстарећих ракета. Крила и стабилизатор од ракете који су приказани личили су на ирански Соумар. Дилему су убрзо решили јеменски Хути који су организвали презентацију за медије свог ракетног арсенала и беспилотних летелица. Један од звезда статичког збора била је велика крстарећа ракета коју су Хутни назвали Qудс-1 (Јерусалим-1) и која је као су тврдили плод домаће памети. Међутим одакле једној сиромашеној земљи где људи свакодневно умиру од глади и бомби софистицирана технологија и интелектуални потенцијал. Наравно нема дилеме да је овде своје прсте умешао Иран. Превише је било сличности између Qудс-1 и Соумара. Заправо Иран је успео да у Јемен прошверцује крстарећу ракету Соумар само су је префарбали и дали име. Да ли је то баш тако? Наравно неки тврде да на прву слику то тако изгледа, али да између ове две ракете постоје значајне разлике од самог дизајна, потиска, положаја расклапајућих и фиксних крила, до носа, корита трупа, положаја стабилизатора, поклопца мотора. Већ другог дана од напада на рафинерије на друштвеним мрежама је почело поређење слика распаднуте ракете у пустињи са оригиналом са статичког збора у Јемену. Неки аутори заступају став да облик трупа и положај стаблизатора распаднуте и целе ракете указују јасно да се ради о крстарећој ракети Qудс-1, а не Сомар. Постоји још једна разлика, а то је величина ракете. Па се тако анализом « простим оком» указује да се две ракете разликују и по величини, да Qудс-1 има мањи пречник од Соумара. Па се тако наводи да је пречник Qудс-1 34 цм , док Соумар је задржао оригинални пречник од совјетске Кх-55 од 51,4 цм. Овде ваља посумњати у овакав облик анализе јер просто мерење и упоређивање два пројектила један поред другог би дало квалитетније податке од оваквог облика анализе од ока, која се мора узети са највећом резервом.
На паради је приказана како се наводи крстарећа ракета домета 1.400 км. За разлику од прве верзије ова има мотор постављен испод пројектила. Домет је са 1.200 повечан на 1.400 км.
Sahab -3
Sahab-3 је балистичка ракета средњег домета направљена по узору на севернокорејску ракету Но Донг. Шахаб-3 има максимални домет од 2000 км, што га чини способним да гађа циљеве изван својих непосредних граничних региона.У питању је ракета на течно гориво, која носи једну бојеву главу од 1.200 кг. Иако су тренутно наоружани конвенционалним високоексплозивним бојевим главама, ове ракете могу да носе и нуклеарне бојеве главе. У питању јемобилни систем, а Шахаб-3 се може лансирати са било које локације.
Шахаб-3 је први пут је тестиран 1998. Стручњаци верују да Иран поседује 25-50 пројектила Шахаб-3. Са овом ракетом могуће је гађати мете од Румуније до северне Индије. Запад и Израел су ово балистичку ракету означили као претњу по безебедност. Максимални домет ракете је 2000 км. Ово је први пут да је ова ракета виђена ван Ирана.
GADHAR 10
Гхадр је балистичка ракета средњег домета направљена по узору на ирански Шахаб-3. Неке значајне промене на Гхадру су: смањење величине задњих пераја, смањење тежине, мања маса бојеве главе и нови систем навођења. Гхадр има максимални домет од 1.950 км. Реч је о двостепеној ракети при чему први степен користи течно гориво, а други степен на чврсто гориво. Пројектил је тренутно направљен да носи конвенционалну бојеву главу, али може бити наоружан и хемијском или нуклеарном бојевом главом.
Иран је редизајнирао нос пројектила како би добио „конус за нос у облику флашице“
Овај нови облик носа омогућава да бојева глава поново уђе у орбиту већом брзином. Такође даје бојевој глави могућност да детонира у ваздуху изнад своје мете.
Гхадр је мобилан, Време за постављање ракете је четвороструко краће од Шахаба Иран је почео да експериментише са двостепеном ракетом 2004. године као почетак развоја Гхадр-1. Први забележени тест био је у новембру 2015. Бојева глава ракете Гхадар има веће брзине поновног уласка што повећава њену способност да прође кроз системе противракетне одбране. Способност бојеве главе да експлодира у ваздух такође угрожава своје мете ЕМП-ом који у неким случајевима може бити разорнији од традиционалне нуклеарне бојеве главе.
Дрон камиказа SAHID -136
Верује се да је дрон настао 2020. јер су се први примерци на бојном пољу у Јемену појавили већ 2021. Неки дефинишу да ови дронови имају по летним карактеристикама сличност са ракетама средњег домета. Осим што има могућност да нападне, дрон захваљујући и оптици може да се користи као осматрачко средство.
Шта ми уопште знамо о дроновима Шехид-136?
Знамо да личе на израелски Хароп, али за разлику од њега немају тај спцифични звук као немачки Јункерс ЈУ-87 са завијањем када се обрушава што код противника леди крву жилама. Долазе изненада на малој висини, скоро су непримећени, а савремени ракетни ПВО системи су недовољни због нискго лета да их оборе, а стрељачко наоружање за сад не даје неке јаче резултате.
Овај дрон има цилндрични труп који има крило дуж целе дружине трупа са којим чини јединствену целину. На крајевима са леве и десне стране налазе се два вертикална стабилзатора. Ови дронови камиказе користе делта крило, идентично као израелски Хароп. Овај дрон камиказа користи веома гласан кинески мотор МД550, који се чује неколико километара даље, а због чега су Украјинци ове дронове назвали „мопеди“. Мотор МД550 је кинеска копија немачког мотора Лимбацх Л550Е, који је уграђиван на мотцикл Волксваген Бокер, произведен од 1936. до 2006. године и инсталиран на легендарним „Бубама“! Овај мотор има снагу од само 50 КС, али је веома економичан, што омогућава Схахед 136 да пређе велике удаљености.
Мотор мале снаге укразује да ови дронови имају малу брзину од 180 км/х. А то, заузврат, доводи до чињенице да су сирене за ваздушну опасност који се најављују током напада Шахид-136 толико дуги.
Дронови камиказе се лансирају са копнених лансера хоризонтално, са благим углом нагоре, а у почетној фази лансирања користи се ракетни мотор, да дрон добије додатно убрзање, а онда се у другој фази одбацује.
Вођење како се тврди је уз помоћ инерцијалне или сателитске навигације, а управљање се врши преко управљачке станице.
Прве неке информације говоре, да је тактика употреба ових дронова следећа, лансира се јато од 5-10 примерака. Сваки лансер у стандардном аутомобилском контејнеру садржи 5 дронова. Изузетно је тешко оборити све беспилотне летелице у роју. Поред тога, Шахид-136 су прилично мали, имају композитну структуру и раде на малим висинама, што их чини тешким за откривање уз помоћ радара.
У носу дрона, налази се бојева глава за коју се процењује да има тежину до 50 килограма.
актичко-технички подаци о дрону камиказа Шахид-136 Геран-2
Дужина – 3,5 м;
Распон крила – 2,5 м;
Тежина – 200 кг;
Мотор – Мадо МД550 или 3В;
Снага — 50 КС. (37 кW);
Домет минимални 1.000 км;
Максимални до 2500 км;
Брзина 185 км/х;
Висина лета – 60-4.000 м;
Главно наоружање — високо-експлозивна фрагментација, тежине 40-50 кг