Москва се после Другог светског рата напретком ракетне технологије до краја Хладног рата спремала за напад интерконтинеталних балистичких ракета САД. У оквиру тог плана око Москве постављена је широка радарска мрежа и ракете пресретачи, као и ракете средњег и великог домета.
Та силна апартура није била довољна да у предвечерје распада СССР-а спрече један инцидент, који им није промакао или нису хтели да примете слетање авиона типа цесна на Црвени трг. Тај план Матијаса Руста довео је до смеме 300 високих официра Совјетске ПВО.
Распадом Совјетског Савеза совјетски систем ПВО је био мање или више очуван и сотао је скоро нетакнут. Осавремењиван је био само набавком ПВО система С-400.
Међутим ,оно што је недостајало је била палета ПВО система средњег и малог домета, који су распоређени око Москве у децембру 2022. године. Постављање је уследило када је реална претња напада крстарећим ракетама и дроновима камиказама постала реална.
Делови борбене платформе Панцир С-1 завршили су постављени на кровове важних зграда, али и широм зоне Подмосковља.
Ракетни штит који штити руску престоницу од напада интерконтиненталних балистичких ракета. Тај штит састављен од радара дугог домета и ракета пресретача кружно је постављен по ободу Подмосковља од линије Солнеченогорск-Серпухов, Сергијев Посад, Клин, Нудољ, Наро-Форминск, од радара Дон 2Н, Дунаи 3М ракетних система А-135Амур и А-235.
У јануару 2023. пет ПВО система ПВО постављено је на крововима зграда Министарства одбране, згради Министарства спољних послова, и у близини аеродрома војног Остафјево и цивилног Газпром Авиа.
Такође ПВО системи ТОР-М2 виђени су и местима где су даче руских функционера.
Већина ПВО система налази се 10-15 км од зидина Кремља. Први системи су ободу града били постављени одмах после прославе Нове године о чему је и аутор овога текста писао крајем јануара 2023. када су размештени системи С-400.
Иначе, кружна одбрана ПВО око Москве организована је у два концентрична круга. Унутрашња кружна одбрана ПВО формирана је била у два прстена. Први око 100 км од центра Москве, други око 50 Овде треба имати у виду да је ПВО града била формирана за одбрану од балистичких и крстарећих ракета и непријатељских авиона, а не од дронова. Околности су се измениле крајем 2022. године када се тај круг сужава на строги центар града.
Један од разлога који се наводи као основа за размештај ракетних система средњег и мањег домета и система за електронско ометање лежи у томе што се већина претњи одлази тренутно од напада са малих висина.
ПВО системи у одбрани Москве
С-400 Тријумф
С-400 Тријумф припада четвртој плус генерацији система ПВО, за разлику од његовог претходника система С-300. Габарити једног и другог система су исти тако да се систем С-300 може модификовати у систем С-400. То је систем који је у могућности да види све летелице „невидљиве“ технологије на свим висинама, али је први ПВО систем који може да по избору користити неколико типова пројектила.
Нова организација основне борбене јединице С-400 укључује повезивање осам лансирних возила за разлику од система С-300П чији је дивизион располагао са шест. На сваки лансер долази по 16 контејнера. Такав систем уз помоћ рачунарске опреме омогућава вођење више ракета на исити циљ и омогућава да један ракетни дивизион уништити до трећине авиона у једном масовном налету на рејон одбране системом С-400.
С-400 има побољшане радаре и софтвер, али и проширену палету ракета. Систем је високопокретљив, тако да се све његове компоненете налазе на теренским точкашким возилима. Батерија система С-400 се састоји од једног радара 96Л2, једног 30Н6Е2 и до 12 лансера 5П85СЕ, са по четири лансирне цеви. Батаљон ПВО има четири батерије, заједнички радар 64Н6Е2 и командно возило 54К6Н2.
Радар 64Н6Е2 ( према НАТО Биг Бирд) први пут коришћен је у верзији за систем С-300 ПМУ1 и представља кључ успеха руских ракетних система земља-ваздух, при дејству по главама балистичких ракета.
Радар за претраживање на нивоу батерије је 96Л6Е са електорнским скенирањем и механичким покретањем у пуном кругу. Може се корстити директно са возила и са јарбола. Тачније, са два типа јарбола – нижи 40В6М је од 38,8 метара. Домет радара је 300 километара, а има могућност праћења до 100 цињева. Иако су му својства у основи слабија од 64Х6Е2, подизање на јарбол му даје боље одлике при захвату нисколетећих циљева.
За осветљавање циљева користи се радар 30Н6Е2 ( према НАТО Флап Лид) који је побољшана верзија оног који се користио на првим системима С-300П. Тај радар је унео револуцију у ондосу на раније совјетске уређаје. Оваја радар се одликује изузетно узаним снопом који се веома тешко може детектовати системом за упозоравање авиона, осим ако сам авион није обасјан. Теже се омета, а и противрадарске ракете се теже наводе на његове сигнале. Побољшана верзија има могућност дејства по шест циљева, при чему може наводити на сваки циљ по две ракете.
Целим системом се управља из посебног возила по ознаком 54Е6Е2. Ово командно возило има могућност не само контроле система С-400 него и палету система С-300 ПМУ,ПМУ1,ПМУ2, али и С-200 ВЕ ( СА-5 Гаммон).
Систем С-400 поред ракета 5В55КД,5Б55Р, 48Н6Е и 48Н6Е2, може да користи још три нове врсте пројектила: 48Н6ДМ, 9М96Е и 9М96Е2.
Ракета 48Н6ДМ има домет од 400 км. Намењена је за дејство по најважнијим и најзахтевнијим циљевима типа бојних глава балистичких ракета, извиђачких авиона и других летелица. Друге две ракете: 9М96Е и 9М96Е2 су мање, развијене су по узору на америчке ракете из система Патриот ПАЦ3 и намењене су за дејство по нисколетећим циљевима који маневришу, али и по интелигентој вођеној муницији, крстарећим ракетама и беспилотним летелицама.
Ракета 9М96Е може да маневрише под оптерећењем од преко 20 г, захваљујући уграђеним микромоторима. Извозна варијанта може да погоди циљ удаљен до 120 км, а оригинална варијанта, која је у употреби у ВВС Руске Федерације, може да гађа на знатно већој удаљености и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета. Све ове ракете се пакују у исти контејнер у коме је и ракета великог домета, па лансер има укупно 16 ракета.
Самоходни систем противваздушне одбране С-300 који је водио вођа пројекта В. Јефремов из истраживачко производног концерна Алмаз, а касније је прешао у Антеј. Његова основна намена је била тактичка противваздушна борба, али и противбалистичка заштита. У наоружање Црвене армије први системи су ушли већ 1985 године. Сиситем је чинила: командна станица 9С4567, аквизицијски радар 9С15, секторски радар 9С19М2. Ракетни комплекс обухватио вишеканалну станицу за вођење ракета 9С32. Систем је био опремљен ракетама 9М82 максималне брзине 2.400 метара у секунди и 9М83 чија је брзина 1.700 метара у секунди са одговарајућим лансирним оруђима 9А82 са две ракете 9М82 и 9А83 са четири ракете 9М83 и са претоварно лансирним оруђима.
Обе ракете су двостепене, али са различитим моторима. Ракете 9М83 имају мању брзину и намењене су за борбу са масовним циљевима, а обезебеђују високоефикасно уништење свих типова авиона на даљинама до 75 км, и аеробалистичких ракета типа СРАМ на даљинама до 40 км и крстарећих ракета на нижим висинама. Ракета 9М82 има бољи погон и знатно већу брзину па је намењена за уништавање оперативно-тактичких ракета на даљинама 35-40 км, чија је брзина 3.000 м/с, као и других малогабаритних брзих циљева на висинама до 30 км. Висока прецизност одређивања тренутка активирања бојеве главе се постиже обезбеђивањем потпуне информације о параметрима у сусрету са циљем, укључујући брзину ракете и циља, њихов узајамни положај оса, правац потиска, угао сусрета, висину тачке сусрета и тип циља.
Упаљач бира оптимални режим рада зависно од конкретних услова ради постизања максималне ефикасности. Батерија ракета је била способна пратити 24 циља одједном. Једна ракета је покрила приближно 500 квадратних километара приликом пресретања 4 америчке балистичке ракете типа Першинг-1А и добрих 310 квадратних километара приликом напада једне ракете Першинг -1Б.
Ракете С-300В су на првом тесту-вежби обориле свих 60 лансираних ракета на удаљености 70-900 км. Место пресретања је било приближно на висини од 15 км, али са чиме војска није била задовољна. Ракете и лансирна оруђа развила је фирма Новатор из Јекатеринбурга. Сав комплет је првобитно био уграђен на гусеничну смоходну платформу (објект 830-835) која је била енергетски и логистички аутономна и радијско комуникацијски повезана. Возило је било тежине 48 тона, а израдио га је КБ-3 (фабрика Кировски), а пројектовао га је ВК Н. Потапов.
Панцир С-1″ хибридни чувар неба
„Панцир С-1″, развијан средином деведесетих година 20. века, конструисан је у Инструменталном конструкцијском бироу из Туле, а израђен је у Уљановској техничкој радионици. Намењен је за заштиту непокретних, стратегијско индустријских и војних објеката од оружја високе прецизности. Задатак му је и ојачање система ПВО на малим висинама.
„Панцир С1″ је комбиновани хибридно-артиљеријски систем, који у себи обједињује вођене ракете 57Е6, аутоматске топове типа 2А72 и систем за откривање и показивање циљева и управљање ватром.
„Панцир С1″ делује у оквиру батерије (шест возила). „Панцир“ има могућност самосталног откривања, праћења циљева, управљања наоружањем и гађања циљева. На оруђу се налазе и опрема за навигацију, комуникацију, смештај и заштиту посаде, као и извори напајања. Од откривања циља до отварања ватре потребно му је пет-шест секунди. Може ефикасно да дејствује против циљева максималне брзине до 700 м/с. Интегрисано артиљеријско ракетно наоружање омогућава „панциру“ деловање до хоризонталне даљине од 18 км и до висине од 10 км.
Тор М-2
Тор М-1/2 је самоходни ракетни систем ПВО, који спада у категорију најасавременијих ПВО система у свету. Намењен је за деловање против авиона, хеликоптера, дронова, крстарећих ракета, прецизне муниције и балистичких ракета. Развијен је био у Совјетском Савезу под ознаком 9К330. Систем је од раних серија после распада СССР-а усавршила руска војска и направила веерзију ТОР -М2.
Модернизована верзија ТОР -М2 носи ознаку 9к332 која носи ракету 9М331 и има нови радар, минималног домета до 1 км. Ракета приликом лансирања има масу од 167 кг, дужине је 3,5 м и максималне брзине вођења од 2,8 маха. Ракета користећи командно навођење и радарски контролисани близински упаљач, може да изводи маневре оптерећења до 30 Г и да се користи против циљева који лете брзином до 2 маха. Максимални домет ракете је 12 км по даљини а по висини минимални је 100 ,м. По видини минимални домет је 10 м, а максимални 6.000 м. Вероватноћа поготка је 95 одсто.
Мобилни систем за електронско ометање 1РЛ257 Красуха-4.
Овај систем чине шриоко-појасна вишенаменска станица за ометање која се налази на теренском возилу БАЗ-а 6910, антена која покрива зону од 360 степени и кабине за лекетронско ратовање која је монтирана на посебно возило. Красуха-4 је у могућности да омета летеће радарске станице Авакс и командан места ЈСТАРС на даљинама до 300 км. Осим летећих радио станица Красуха-4 пружа могућност електронске борбе против авиона, крстарећих ракета и беспилотних летелица на даљинама од 250 – 300 километара. Возило 1РЛ257 Красукха-4 опремљено је са две кабине на предњем и задњем делу возила. Посаду чине три члана.