Андреј Млакар
Северноаталнска алијанса слави свој 75 рођендан и то други од када је избио рат у Украјини и у тренутку када као дамаклов мач виси сукоб тог војнополитићког савеза са Русијом због Украјине и могућности да се све претвори у нуклеарни сукоб.
Када је почео рат у Украјини НАТО је имао 30 чланица. Горине 2022. то је постала Финска, а после годину и по после аминовања и Шведска. Иако су мнго то славили као победу НАТО и стратешки пораз Владимира Путина, догодило се супротно да су се Хелсинки и Стокхолм нашли на мети руских тактичких балистичких ракета, као и да ће за два пута морати обе земље да повећају издвајања за војску, а посебно Финска која је захваљујући заборављеној Сани Марин довела крстареће и тактичке балистичке ракете на 100 км од Хелсинкија и летове далекометних бомбардера са ракетома од 950 кг бојевим главама.
Једини добитак на 75 рођендан НАТО је инталирање америчких база на Балтику и стварања неколико неуралгичних тачака. Русија није поражена као што се мисли у Украјини упркос помоћи НАТО пакта. За комедију на 75 рођендан побринуло се и Министарство одбране Велике Британије које је изнело податке колико је НАТО моћнији од Русије. Али папир трпи све, а реалност је далеко сложенија него што се то мисли у ери медијског спина.
Историјски поглед
Почетком 1948. Европа је прихватила Маршалов план о узјамној помоћи између САД и земаља Западне Европе. Међутим, Велика Британија и Француска су сматрали да то није довољно за миран развој западоноевропских земаља, јер се притисак Совјетског Савеза појачавао и досегнуо врхунац на сусрету комунистичких земаља у Прагу 1948. Због тога су Ернест Бевин и Жорж Бидо, министри спољних послова Велике Британије и Француске основали западни одбрамбени савез, уз подршку САД.
Марта 1948 Француска, Велика Британија, Белгија, Луксембург и Холандија потписали Бриселску декларацију, чији главни задатак је био уверити САД да је такав споразум потребан за европску безбедност и да је важно да се САД укључе у европску одбрану.
Када је Совјетски Савез јуна 1948. године блокирао копнене путеве до подељеног и окупираног Берлина и са тим проузроковао Прву берлинску кризу регаовале су САД. Решење у превазиђењу блокаде решено је успостављањем ваздушног моста који је обезбедио снабдевање западног Берлина.
Берлинска криза подстакла је и разговор о проширењу оних који би приступили Бриселском споразуму о одбрамбеном Савезу. Осим САД овом спразуму приступили су и Канада, Исланд, Данска, Норвешка, Италија и Португал. Савез је са тим преименован у Атлански савез. Кључна тачка тог савеза био је члан 5. који је обезбеђивао реакцију чланица у случају спољњег напада на било коју чланицу и тиме зауставио било какву амбицију Совјетског Савеза да осваја Западну Европу. Управо овај члан касније је уткан у Вашингтонски споразум.
Овај споразум се назива и Северноаталнски спразум и чини га 14 чланова. Од њих 14 најбинтији је члан 5. који гласи: „Чланице су сагласне да ће напад на једну или неколико њих у Европи или Северној Америци сматрати као напад на све њих и у складу са тим сагласне су да ће свака од њих у случају да се оружани напад догоди, користећи право посебне или заједничке самоодбране признате у члану 51. повеље УН помоћи нападнутој потписници или потписницима тако што ће појединачно или у сарадњи са другим потписницима одмах предузети акције које се сматрају потребним, укључујући и употребу силе, како би обновиле и одржале безбедност у Северноатланском подручју.
Неидилични односи
Први генерални секретар био је бивши британски официр лорд Исмеј. Године 1952 савез се проширио на још две чланице Грчку и Турску. Међутим, није све било у савезу идилично.
Највећи проблем је била неравнотежа моћи између САД и европских чланица које су хтеле да дође до равнотеже. Компромис је нађен у томе што је врховни командант увек долази из редова америчке армије, а генералног секретара именују европске чланице НАТО. Америкнаци су пристали на то да су њихови војници који су смештени у европским чланицама алијансе морају да прихвате и законе тих држава. Током читавих 50 година у савезништву се мењала углавном доктрина.
У центар пажње долазило је нуклерано оружје. Године 1955. у НАТО је примљена Савезна Република Немачка, а Француска је 1966 изашла из НАТО савеза. Годину дана касније уследило је Хармелов извештај, који је позвао на веће поштовање мањих чланица.Године 1982 Шпанија је постала 16 чланица НАТО пакта. На самиту НАТО у Риму донет је нови стратешки поглед савезништва. Већ 1992. НАТО се интензивно укључио у грађански рат на простору СФРЈ прво кроз поморску операцију спровођења блокаде СРЈ, а онда и у БиХ операције Спречити лет. Интензивније се укључује од 1994. Те 1994 основано је и Партнерство за мир, а годину дана касније 1995. после поптисивања Дејтонског мировног споразума снаге НАТО покренуле су мисију ИФОР, односно СФОР.
Године 1997 основан је Северноаталнски савет и потписани партнерски договори са Русијом и Украјином. Дана 24. марта НАТО је покренуо унилатерално ваздухопловну операцију „Алиед форце“ са којом је започела агресија на СРЈ која је трајала 78 дана и прекинута поптисивањем Кумановског споразума и усвајањем Резолуције СБ УН 1244. Нато је те исте година на 50 свој рођендан усвојио нови стратешки концепт савезништва и у совје редове први пут примио три бивше чланице Варшавског уговора Пољску, Мађарску и Чешку.
Две године касније 11. септембра терористичка организација Ал Каида извела је терористички напад на Њујорк и Вашингтон.
По први пут у историји активиран је члан 5. Почео је рат против тероризма. Те 2002. на самиту у Прагу прихваћен је пакет реформи модернизације војних могућности и ојачања међусобне сарадње. Покренута је у Авганистану мисија ИСАФ. Годину дана касније 2003 формиране су две команде за операције са седиштем у Монсу и преобликовање у САД. Почело формирање НАТО снага за брзе реакције.
Наредне 2004. уследио је највећи круг ширења НАТО на исток. Чланице НАТО постале су: Естонија, Летонија, Литванија, Словачка, Словенија, Бугарска, Румунија. Четири године касније на самиту НАТО у Букурешту у свазе су ушле Хрватска и Албанија, а 2009. Француска се вратила потпуно у војну структуру НАТО пакта. Црна Гора постала је чланица НАТО 2017, а 2020. чланица НАТО постала је и Северна Македонија..
Са њом НАТО броји укупно 30 земаља.
А онда уследио је рат у Украјини, а две нове чланице постале су Финска 2022. и Шведска 2024. године после годину и по дана лобирања да се Мађарска и Турска због својих интереса умилостиве и попусте.
У историји савеза било је неколико прекретница а највеће су биле 1991,1994, 1995 и 1999. агресија на СРЈ затим 2004 и 2008..2014 Украјина. Рат у Украјини који је почео 24. фебруара 2022. године био је нова прекретница за НАТО који је морао да се врати на европски континет и да се припреми за дуготрајни сукоб са Русијом.
Иако НАТО војно помаже Украјину, па чак и неке чланице прете да ће се укључити у сукоби кренути у рат против Русије, савез на све начине покушава да избегне отворену конфронтацију са Москвом због ракетног и нуклеарног наоружања. Такође је истина да највећу војну моћ у савезу има САД, а не европске чланице.
Тренутно руска инвазија на Украјину представља највећи изазов за овај војнополитички савез који је због тога војно ојачао своје источне границе и посредно помаже Украјини у рату против Русије.
Украјина већ две године покушава да упркос појединачним и колектвиним одбрамбеним аранжманима са појединачним чланицама постане пуноправни члан НАТО. Међутим упркос силним надама и жељама то остаје недостижна мисија све док траје рат са Русијом.
На источним границама НАТО распоређује све веће војне капацитете, али једино САД има ту способност да допреми брзо борбену технику.
Такође шансе да ће НАТО свој 76 рођендан дочекати у рату су такође велике. У сваком случају прослава 75. рођендана биће у сенци рата са Русијом од кога Москву и Монс дели само корак.