Андреј Млакар
Један од највећих неспеха ЦИА везује је за покушај рушења кубанског лидера Фидела Кастра 1961 године.
Куба – острвска земља која припада архипелагу Великих Антила у Карписком мору имала је веома дугу историју своје борбе за невазвисност, коју је стекла тек 1902. године ослободивши се шпанских колонизатора. Међутим, то није била поптуна независност јер је држава била зависна од Сједињених Држава с чијим Уставом је до 1934. овој било забрањено да интервенише у унутрашњем развоју кубанског друштва. САД су добиле тим уговором да неограничено користе војну базу Гвантамо на овом карписком острву.
Различите политичке противречности су доминирале политичким животом Кубе све док власт није преузео диктатор, генерал Флугенцио Батиста. После извршеног војног пуча 1952. године, настаје ситуација, која погодује почетку револуционарног превирања на Куби, а које је кулиминирало 1956. Те године, је револт прерастао у оружани устанак, који ће 1. јануара 1959. године , бити крунисан победом и преузимањем власти од стране револуционара под вођством Фидела Кастра. Ново руководство је државу усмерило према социјалистичкој револуционарној орјентацији, што се великом комшији САД није нимало допало. Уследили су прво политички притисци, који нису уродли плодом, па је затим уследила економска блокада. Она је узрокована и поступком национализације америчких компанија, које су се бавиле производњом шећерне трске и воћа. (Unitef fruit company).
Ускоро је уследио прекид дипломатских односа, а који су обновљени крајем 2015.године. За Американце, ово острво ће постати инспирација да се по сваку цени спречи преливање револуционарног превирања у осталим земљама Латинске Америке. Сједињене Државе се нису нимало мириле са чињеницом да се у њиховом комшилуку развија и расте једно социјалистичко друштво, па су анализирани разни начини како да се ова претња отклони, а Кастро сруши, и власт на Куби промени.
Први који је дао задатак за израду плана уклањања Кастра, био је одлазећи председник и некадашњи прослављени командант савезничких снага у Другом светском рату генерал Двајт Ајзенхауер (Dwight David „Ike“ Eisenhower), чија је администрација разматрала планове рушења власти на Куби. Наставио је новоизабрани председник Џон Кенеди на чију политику је Куба оставила значајан утисак 1961. и 1962.године.
Председник Ајзенхауер је марта 1960. потписао план по коме су стручњаци ЦИА добили налог да „Програмом тајних акција против Фидела Кастра“ лидера кубанске револуције сруше са власти. Пошто серија тајних ликвидација није успела, као ни да се изнутра дестабилизује Кастро, одлучено је да се иде на војну варијанту рушења, али не коришћења званичне армије Сједињених Држава, него ангажовањем кубанских дисидената и одбеглих припадника армије, диктатора Батисте.
План Запата (Invasión de Bahía de Cochinos)
Све је заправо почело из заблуде да ће све ићи лако као што је било са рушењем демократски изабраног премијера Ирана (1953) Мохамеда Мосадека и Хакобо Арбенса у Гватемали (1954). ЦИА је одлучила да нови Арбенас буде управо Кастро, а изабрани сценарио је управо био исти као у Гватемали који би се применио на Кубу.
Операцијом је непосредно руководио Џон Фостер Далас директор ЦИА а са којим је радио и његов рођени брат Ален из Стејт департмента. Њих двојица су рачунали да ће без икаквих проблема сруштити: „тог хистерика из Хаване“ како су називали Кастра, па се нису нимало обазирали, када је новоизабрани председник Кенеди на једној конференцији за новинаре изјавио да америчке трупе неће учествовати у никаквим операцијама у вези Кубе.
Оперативци на терену кренули су у врбовање добровљаца међу кубанском емиграцијом. А почео је и избор лидера нове кубанске опозиције. У планирању ове операције ЦИА није могла сама да делује па је одређену подршку добила из ратоборних структура Пентагона као и одређених структура извршне власти која је благосиљала целу операцију.
Ричард Бисел помоћник директора ЦИА, сматрао је да напад на Кубу мора бити комбинација војних и пропагандних активности, али би носилац свега била паравојна снага герилаца (Cuban Democratic Revolutionary Front) окупљених у кубанској заједници у САД која је снажно упориште имала на Флориди. Због тога је Бислел у свој штаб уврстио тим који је радио на рушењу власти и у Гватемали међу којима су били: Трејси Барнс, који је у Гватемали водио логистику, Вилијем Рип Робертсон , који је учествовао у обуци герилаца, Џејк Естерлајн задужен за оперативно планирање и герилске акције и Дејвид Филипс стручњак за радио пропаганду као и Хауард Хант који је на вези држао кубанске емигранте са Флориде и међу којима је врбовао људе за инвазију.
Овој шароликој групи прикључили су се и двојица бивших официра америчке армије који су им помогли у палнирању амфибијско-десантне операције, за коју је процењено да ће бити кључна у целом подухвату. Радило се о пуковнику Џеку Хокингу, хероју Иво Џиме и армијском капетану Грејстон Линчу ветерану Другог светског рата и Кореје.
Сви они сачињавали су штаб под називом „Квотерс Ај“ који је руководио припремама и извођење операције Запата и искрцавање у Заливу свиња.
Прва фаза операције предвиђала је да се на маленом острву Велики лабуд ( које се налазило у близини Кубе), а у територијалним водама САД, инсталира радио-станица са јаким предајником која је почела да емитује пропагандне поруке према становништву Кубе у циљу обмањивања и деморализације, те пружања помоћи инвазионим снагама.
Друга фаза је предвиђала да Роберт Дејвис пронађе одговарајућу локацију далеко од САД где би се обучавали Герилци, а по клими и вегетацији слична Куби. Одлука је пала на Гватемалу и Хондурас где су на власти били пријатељски пучисти, који су им пружили сву комплетну подршку, помоћ и наоружање. За ову операцију ангажовано је било 20 инструктора чији је задатак био да обуче герилце на једној забаченој плантажи кафе у Гватемали. ЦИА је успела да прикупи око 2.000 добровољаца који су приступили обуци с надом да ће убрзо срушти Кастра.
Трећа фаза започела је тактичким вежбама и обуком на пољима и брдима Гватемале.
„Понекада би нас натерали да дуго пешачимо кроз џунглу, да је осетимо – да будемо мокри, без хране и да доживимо опасност“, сећао се један од учесника. Нешто раније један од инстрктора током извођења обуке пао је са стене високе 2.000 метара и погинуо, па је бригада која се обучавала под лупом ЦИА добила назив „Бригада 2506“ што је био службени број под којим се водио погинули инструктор.
ЦИА је на аеродромима у Гватемали и Хондурасу базирала авионе са којих су требали да полете и бомбардују аеродроме на Куби како би уништили и паралисали малобројне кастрове авионе и омогућили десантним трупама да се искрцају без проблема. Било је предвиђено да бомбардери у два таласа крену да бомбардују циљеве на Куби. За те потребе ЦИА је набавила 16 бомбардера B-26 (Martin B-26 Marauder), осам транспортних авиона C-46 (Curtiss C-46 Commando) и 6 C-54 (Douglas C-54 Skymaster).. Пилоти који су са њима управљали потицали су из редова емиграната који су прошли пилотску обуку.
Топло априлско предвечерје 16.априла 1961, никарагвански диктатор Анастасио Сомоза стигао је аутомобилом на карипску обалу у место Пуерто де Казбес да би се обратио герилцима, који су кренули да руше Кастра.
„Једино шта бих хтео да вас замолим“ – рекао је Сомоза – „то је да ми пошто обавите тамо посао донесете прамен Кастрове браде за успомену…“.
Преко радио станице ЦИА на острву Велики лабуд у ноћи 16. на 17.април емитована је шифрована порука за агенте на Куби да је операција Запата кренула:
„Пажња, пажња“ – чуло се са радија – „Добро погледајте у дугу. Прва ће да се појави сваког часа. Мали је у кући. Посетите га. Окачите поруку на дрво. Дрво је зелено. Риба ће ускоро испливати на површину. Риба је црвена“, гласила је шифрована порука коју су разумели само малобројни на Куби. Иначе операција „Запата“ је добила име по називу мочваре на улазу у Залив свиња на средишњем делу обале Кубе тачно преко пута Никарагве. Пут за плаћенике није био тежак јер је у питању било мало растојање, карактеристично за регију Мексичког залива.
У освит 17-ог, на пучини се оцртало осам бродова са 1.500 до зуба наоружаних плаћеника, а подршку је давала флота од 6 наоружаних бродова. На оним аеродромима, зелено светло чекало је 16 бромбардера Б-26 да полете и отовре пут инвазији Кубе.
Међутим, ни супротна страна није седела скрштених руку. Обелодањени архиви ЦИА показали су да је Кастро био обавештен о овој инвазији преко својих људи у редовима миграције. Чак је поседовао и фотографије кампова за обуку и имена плаћеника. Органима ЦИА се није ништа сумњиво чинило чак ни када су 1961 године пресрели шифровану поруку совјетске амбасаде у Мексику да је инвазија готова ствар и да ће се реализовати 17.априла. Кенеди који је знао за операцију, када је то сазнао био је љут као рис. Љутниа се није односила само на то како су Совјети сазнали за дан инвазије, већ и на Ајзенхауера, који му је увалио врућ кромпир у руке. Међутим, операцију није могао да одложи, јер је било много оних који су је хтели а што би политички било погубно по њега ако би је стопирао. Кенеди је највише био љут на лист Њујорк Тајмс који је провалио цео план и то објавио.
Истакли смо да Кастро није седео скрштених руку, него је на југ острва посало свог брата Раула да дигне на узбуну све тамошње трупе и држи све под контролом, док је Че Гевара (Ернесто Гевара де ла Серна) контролисао север острва где би се најпре могли плаћеници искрцати. Ка Заливу свиња кренула је и из Хаване елитна јединица милиције са 850 људи које је лично предводио Кастро и која је прва стигла на обалу и укопала се чекајући плаћенике.У ноћи 16/17.април пет расклиманих теретних бродова, седам малих десантних бродова и два командна бродића који су превозили плаћенике бригаде 2506 полако су упловили у мирне воде Залива свиња на Куби. Грејстон Линч и Рип Робертсон, оглушујући се о наређења предпостављених, пратили су групу људи-жаба до обале на гуменим чамцима. Тада се, иако је изгледало да ће десант бити успешно изведен и постигнуто изненађење, Линч сусрео са изненађењем, док се приближавао југоисточном делу залива. Одједном се упалила гомила рефлектора. Како је Линч касније описао у свом сведочењу, залив је био осветљен од стране Кастрових трупа, као Кони Ајленд светлима за маглу. Овим је елемент изненађења пропао.
Линч је свој сплав окренуо према мрачној страни залива не би ли избегао осветљени сектор. Међутим, неколико стотина метара даље, насукао на корални гребен, за који су му претходно фотоаналитичари рекли да је морска трава. Док је група људи жаба извлачила чамац на плажу зачули су звук мотора џипа који се приближавао. А када су са џипа укључена светла и рефлектор група искрцаних плаћеника је отворила ватру и убила једног кубанског војника. Линч се затим вратио до командног брода где је саопштио да су откривени и да ће бродови вероватно чим сване бити нападнути од стране Кастрове авијације , па је наређено хитно искрцавање на обалу. Командоси су са тешком опремом почели укрцавање и пут ка неосветљеном делу плаже. Међутим, и десантни чамци са тешком опремом су се такође насукали на корални гребен и нису га успевали савладати због оптерећења, остали су далеко од обале. На то су морали сачекати појаву плиме око 7 сати изјутра 17.априла како би наставили ка обали. Док су десантни чамци чекали, на небу су се појавили Кастрови авиони. Радило се о британским авионима из Другог светског рата Си Фјури Si Fjuri (Hawker Sea Fury) и једном T -33 (Lockheed T-33 T-Bird) који су топовима, ракетама и митраљезима напали бродове. Око 06:50, на 8.0 километара јужно од обале “Playa Larga”, нападнут је деснатни брод „Хоустон“ и погођен је салвом ракета испаљених са Си Фјурија. Од стране пилота мајора Enrique Carreras Rojas и каптана Gustavo Bourzac. Хоустон је запаљен, а капетан брода је уплашеним плаћеницима наредио да се што пре искрцају са брода и урлао на колебљиве војнике да се губе на обалу јер је то њихов проклети рат. У сукоб се укључио и Хоуард Хант са својим тимом за пропагандно деловање који је објавио проглас Кубанске владе у егзилу, која наводи циљ операције и свргавање Кастра које следи убрзо. Радио станица је позивала војнике да убијају руководиоце, блокирају путеве, хапсе и да слушају даља упутства. Међутим оно што нису знали, било је да су проваљени и да су поруке које преносе радио путем потпуно безначајне јер су их људи и војници игнорисали.
Око 9 сати 17.априла Кастрови авиони Т 33 поново су напали бродове са плаћеницима, овај пут мета је био брод „Рио Ескондидо“ који је превозио војни материјал и опрему плаћеника. Бомбе бачене на брод изазвале су јаку експлозију, а пловило нестало у облаку наранџастог пламена и црног дима. Печурка која се дигла изгледала је као мини атомска бомба што су неки плаћеници и помислили. На самом почетку операције плаћеничка бригада изгубила је комплетну залиху муниције. Све је нестало потапањем брода Рио Ескондидо који је носио залихе за 10 дана борби. Инвазионим трупама на плажи остало је само да се боре са муницијом из личних залиха и с тим да покушају савладати јаке Кастрове јединице. Суочени са прикованим плаћеницима на плажи који су гинули као муве у налетима авијације, један од бродова, Кирби се удаљио са попришта неких 20 миља, а почео да се враћа тек када је запуцано са носача авиона Ессеx.
За то време Кастове снаге које су биле добро укопане као испомоћ су добиле и артиљерију и оклопне снаге. Бригада 2506 је била у веома тешком стању посебно јединица која је касније добила назив „изгубљени батаљон“, јер су људи били у безнадежној ситуацији са погинулима и рањенима без муниције и хране, а још мање лековима, без поршке артиљерије и авијације. Док је окршај на плажи трајао, један од вођа операције Бисел је самоиницјативно, без знања Кенедија наредио посади америчких бомбардера повучених из националне гарде Алабаме, да полете у правцу Кубе. Међутим два ова авиона су била оборена, а четворица оборених американаца су били и мртви.
После три дана огорчених борби бројније Кастрове снаге присилили су остатке бригаде 2506 да напусте освојена упоришта на северу плаже. Ричард Бисел је тражио да Кенеди нареди да се дигну летелице са носача авиона и изведе удар по Кастровим снагама јер то једино може да спаси блокиране снаге. Кенеди је био у дилеми. Бисел који је тражио хитно саветовање са Кенедијевом администрацијом инсистирао је да операција може бити спасена ако предсеник одмах одобри ваздушне нападе. Међутим Кенеди је глатко одбио Бисела јер је био решен да избегне отворену улогу САД у инвазији на Куби.
И док је време пролазило, Бригада 2506 се под снажном ватром Кастрових снага распала на мање групе које су покушале да се сакрију у мочвари. Пепе Сан Роман командант бригаде 2506, послао је 19. априла у 14:30 часова последњу поруку: „уништавам сву опрему и радио везу. Немам више ништа са чиме бих се борио“. После тога једном од оперативаца ЦИА који је био поред њега је рекао: „А ви господине сте кучкин син“. Уследила је предаја преживелих плаћеника.
Од 1.543 броца из бригаде 2506, њих 114 је погинуо , мада неки извори говоре и о цифри више од 200. Њих 1.183 је заробљено, док други наводе број од 1.197, док остали, који се нису искрцали су успели да побегну. У операцији оборено је неколико Б-26. Кастрове снаге су имале око 151 погинулог борца.
У штабу операције владала је атмосфера као на сахрани. Сви су плакали и били у дубоком очајању..
За Кастра је ово била значајна победа, велика победа после протеривања Батисте са Кубе коју је он обилато медијски искористио. Фидел је после бобеде започео шоу који је месецима забављао свет држећи Кенедијеву администрацију на мукама. Пред свим светским новинарима и камерама је показивао оних 1.183 (9) заробљених које је, лично он, пред камерама саслушавао, а они признавали улогу САД у рушењу власти и инвазији на Кубу. У свом стилу најпре је почео од њиховог социјалног па порекла, политичке структуре до улоге коју су имали у инвазији. Установио је да је њих 800 било из богатих кубанских породица, да су били синови латифундриста и фабриканата, а чак њих 175 били су професионални војници под Батистиним режимом. Било је чак и ситних криминалаца који су хтели да пронађу спас од затвора. Кастро је недељама саслушавао а затим позвао Американце и рекао да је вољан да им преда заробљене осим оне који су раније на Куби окрвавили руке.
Американцима је послао услов да за сваког заробљеног пошаљу по један трактор. Американци су прво одбили ову понуду, али канал за преговоре нису затварали да би после два месеца мучних натезања пристали да за заробљене плаћенике, Куби пошаљу лекове у вредности 60 милиона долара. Операција спасавања је била успешна сви заробљени су се вратили на Флориду осим њих 5 који су стрељани као лидери и вође ове инвазије.
З а к љ у ч а к:
Епилог ове пропале операције био је следећи: Кенеди је коначно схватио да Кастро није обичан играч; за Алена Далеса (директор ЦИА), је катастрофа у Заливу свиња означила крај каријере првог шпијуна Америке. Ипак, последњег радног дана 28.новембра 1961., Кенеди му је у знак захвалности уручио медаљу; Ричард Бисел као вођа ове пропале операције је такође уклоњен-пензионисан.
Преживелим припадницима бригаде 2506 на стадиону Orange ball у Мајамју 29.децембра 1962. године Кенеди им је, у пратњи своје супруге Жаклине, поделио ордење и одликовао ратну заставу бригаде, док су преживели узвикивали рат, рат. Кенеди им се тада на шпанском обратио, да му је част „да се налази међу најхрабријим људима на свету“.