ТВ ФРОНТ/Андреј Млакар
Доаен светске дипломатије Хенри Кисинџер преминуо је у 100 години живота. Са смрћу Кисинџера са светске сцене нестао је још један човек који је обележио америчку и светску дипломатију, али и Хладни рат.
Једни су га хвалили пре свега светски политичари, додуше када је почео рат једном изјавом навукао је гнев светског естаблишмента, па су га оптуживали и да је човек Москве. Правдао се свима, па и онима који га сада оплакују од Урсуле фон дер Лајен, Баједнове администрације.
Родио се као Хајнц Алфред Кисинџер 27. маја 1923. године у Фурту у Баварској у породици немачко- јеврејског порекла. Идилична слика живота у Немачкој завршена је са доласком Хитлера на власт, када се и Кисинџер заједно са својим пријатељима нашао на мети нациста ,који су га на улици брутално претукли.
Као петанестогодишњи дечак са оцем, мајком и братом се одселио прво за Лондон, а онда и у Њујорк. Свој немачки акценат није никада изгубио. У школи, а касније и на универзитеру остао је запажен својим оштроумним и прецизним анализама ситуације у Европи, што му је утабало пут ка ономе по чему ће бити прослављен прво као сватник за националну безбедност, а касније и државни секретар под палицом Џералда Форда и креатор америчке спољне и светске политике.
Кисинџер пошто је натурализацијом примио америчко држављанство, регрутован је у војску у 84. пешадијску дивизију, која је већ те ратне године упала у Немачку. Пошто је течно говорио немачки језик убрзо је постао преводилац у обавештајном одељењу које се бавило саслушавањем заробљених нациста. У Хановеру је учестоввао у потрази и октирвању припадника Гестапоа.
Због своје аналитичности и успешности напредовао је од обучног војника до официра јако брзо, а 1946 постао је чак и предавач у обавештајној школи, где је говорио о практичним искуствима из Немачке, што му је добро дошло за оно што је следило.
После повратка из рата уписује Харвард где 1950 . завршава политичке науке. Магистрирао је и докторирао филозофију на Универзитету Харвард 1951. и 1954. године. Године 1952, док је још био дипломирани студент на Харварду, служио је као консултант директора Одбора за психолошку стратегију. Такође због свог претходног знања конкурисао је био и за рад у ФБИ, али није примљен.
Кисинџер је докторирао на теми Мир, Легитимитет и Екуилибријум, студија државотоврности од Кастлераха до Метрниха, односно о успостављању новог поретка у Европи од 1815. године, односно Бечког конгреса који је одржан после другог пораза и прогона Наполеона из Европе. У свом докторском раду Кисинџер је на историјском примеру приказао игру моћи великих сила у Европи у 19 веку и по први пут промовисао концепт „легитимности“ према коме поредак који све велике силе прихвате је легитиман, а међународни поредак, који не прихвати бар једна велика сила не може бити легитиман. Он је то криказао кроз пример Бечког конгреса 1815. године када су краљеви и цареви Британије, Француске, Аустрије, Пруске и Русије договорили да сарађују на Концерту Европе за очување мира након што су Аустрија, Пруска и Русија. То је довело до општег мира који је трајао 100 година и завршен је са почетком Првог светског рата. Кисинџер је сматрао да је то класични пример „легитимитета“ јер су га прихватили лидери свих пет великих сила. За овај рад добио је награду.
Кисинџер је остао на Хаварду, а први корка ка Белој кући начињен је за време Кубанске кризе октобра 1962, јер је 1955. и 1956. такође је био директор студија нуклеарног оружја и спољне политике у Савету за спољне послове. Он је 1957. објавио је књигу Нуклеарно оружје и спољна политика у којој је критиковао термин масовне одмазде који је увео Ајзенхауер, а која је предлагала масовну употребу тактичког нуклеарног оружја за добијање рата против Совјетског Савеза. Историју дипломатије није напустио ни та јер је те 1957. објавио студију о политици равнотеже снага у Европи после Наполеона.
Период од 1956. до 1968. био је за Киснџера плодоносан јер је радио за Фон браће Рокфелер, био директор Харвардског програма за студије одбране између 1958. и 1971. Године 1958. је такође суоснивао Центар за међународне односе са Робертом Р. Боувијем где је био његов помоћник директора и рако као консултант за Агенцију за контролу наоружања и разоружања, Стејт департмент и РАНД корпорацију.После победе Ричарда Милхауса Никсона на председничким изборима, на позив Дејвида Рокфелера Кисинџер је постао Никсонов саветник за Националну безбедност. То је био почетак једне блиставе каријере за једне и злочиначки поход за друге.
Када је ушао у Белу кућу, вијетнами рат је био на врхунцу. После северновијетанмске офанзиве ТЕТ јануара 1968 постало је јасно да се САД морају извући из „мочваре Вијетнама“ како је то говорио Кисинџер. Потпомогнут дипломатијом силе и увлачењем Лаоса и Камбоџе у рат. Међутим сила није дала толики резултат, али је је утицало и на Вијетанм да крене пут преговора.
У том периоду Кисинџер је радио и на отопљавању односа са Кином. Као услов за нормализацију односа са САД био је и пријем Кине УН и избавивање Тајвана, што је и урађено. Био је главни организатор тајних преговора у Варшави САД и Кине, који су крунисани Никсоновом посетом Пекингу. САД и Кина су 1972 окончале 23 године дугу изолацију.
Као саветник за националну безбедност под Никсоном, Кисинџер је био пионир у политици детанта са Совјетским Савезом, тражећи релаксацију тензија између две суперсиле. Као део ове стратегије, преговарао је о преговорима о ограничењу стратешког наоружања (који су кулминирали споразумом SALT I) и Уговору о антибалистичким ракетама са Леонидом Брежњевом, генералним секретаром совјетске комунистичке партије. Преговори о стратешком разоружању првобитно су требали да почну под Џонсоновом администрацијом, али су одложени у знак протеста због инвазије трупа Варшавског пакта на Чехословачку у августу 1968. године.
Кисинџер је посебно у оквиру „Године Европе“ желео да „ревитализује“ НАТО, који је назвао „пропадајућим“ савезом јер је веровао да тренутно не постоји ништа што би спречило Црвену армију да прегази Западну Европу у сукобу конвенционалних снага . Концепт „повезаности“ се више примењује на питање безбедности пошто је Кисинџер приметио да ће Сједињене Државе жртвовати НАТО зарад својих добитака.
Седамдесете године 20 века су биле турбулентне. Кисниџер је на примеру Четвртог арапско-израелског рата летећи непрекидно на линији Каиро-Тел Авив увео појам „Шатл дипломатије“ и значајно учествовао у нормалзацији односа Египта и САД пружајући тој земљи обилну америчку војну и финансијску помоћ.
За Кисинџера посебно црна мрља био је пуч у Чилеу, у коме су САД учестовале диркетно подстичући војни пуч против изабраног левичарског председника Салвадореа Аљендеа, који је убијен. Такође ту је цела серија догађаја пучева и преврта од Аргентине, преко Кипра до афричких земаља.
Скоро сви амерички председници осим Регана и Буша младеђег и Доналда Трампа су његове процене и анализе уважавали. Састајао се неколико пута са Путином лично од 1993. године и када је био премијер и председник Русије у Москви. Такође био је у Београду за време посете Никсона 1971. године.
Код нас на српски језик преведено је неколико његових књига, његова докторска дисертација о Белом конгресу 1814, три тома мемоара које је издала Вијесникова прес агенција, Дипломатија, Године расплета..
Кисинџер је на удар дошао почетком рата када је критиковао Зеленског од оних који сада критикују украјинског председника. У сваком случају одлазак још једне иконе Хладног рата у тренутку када је нови почео.