Политички и безбедносни контекст Суданијеве изјаве
Судани је јасно повезао план разоружања са крајем мисије међународне коалиције против ИСИС-а, наглашавајући да је претња од терориста „значајно смањена“ и да више нема оправдања за присуство 86 земаља. „Нема ИСИС-а. Безбедност и стабилност? Хвала Богу што је ту… па дајте ми изговор за присуство 86 држава“, рекао је премијер, истичући да ће тек након повлачења постојати „јасан програм за окончање било каквог оружја ван државних институција“. Фракције би, према његовим речима, могле да се интегришу у званичне снаге или пређу у политику полагањем оружја. Овај услов директно одговара на амерички притисак да распусти групе повезане са Народним мобилизационим снагама (ПМФ), које су формално део државних структура али укључују проиранске елементе. Судани је нагласио ирачку неутралност: „Државне институције имају одлуку о рату и миру, и ниједна страна не може увући Ирак у рат или сукоб“, разликујући ситуацију од Либана где Хезболах трпи притисак.
Америчка упозорења и ескалација тензија
Вашингтон је недавно издао „последње обавештење“ Багдаду, претећи озбиљним последицама ако ирачке фракције ометају предстојеће операције у региону. Амерички министар рата Пит Хегсет је у телефонском разговору са ирачким колегом Табетом ел-Абасијем упозорио на мешање, уз учешће високих официра обе стране. Разговор је трајао 11–12 минута и обухватио сарадњу у области дронова, обавештајних послова и испоруку хеликоптера Bell, али се завршио експлицитном претњом. Специјални изасланик Марк Саваја је под слоганом „Учинимо Ирак поново великим“ захтевао Ирак „слободан од злонамерног спољног мешања, укључујући Иран и његове посреднике“. Аналитичари попут Ихсана Ал-Шамарија виде ово као тестирање америчке стратегије, док Муклид Хазем упозорава на могуће ваздушне операције против проиранских група. Санкције САД на компанију Мухандис (економски огранак ПМФ-а) додатно компликују ситуацију, иако ирачко Министарство комуникација брани сарадњу са државним ентитетима.
Економска димензија и Суданијева предизборна кампања
Упркос безбедносним тензијама, Судани промовише економску сарадњу са САД као приоритет, истичући „јасан, интензиван и квалитативан улазак америчких компанија“. Кључни споразуми укључују Џенерал Електрик за 24.000 MW (еквивалент тренутног капацитета), Шеврон за нафтна поља у Насирији, Екселерате за LNG и ЕксонМобил за заједнички развој. Циљ је самодовољност у гасу до 2027, прекид сагоревања гаса вредног 4–5 милијарди долара годишње и увоза из Ирана (4 милијарде). Судани се кандидује за други мандат као „главни градитељ“, са рекордним буџетом преко 150 милијарди долара годишње, завршивши 2.582 пројекта и запосливши милион људи у бирократији. Очекује „значајну победу“ уз већу излазност од 40% прошлог пута, али признаје одлагање реформи.
Регионалне импликације и ирански утицај
Суданијев ултиматум ставља Ирак у ћорсокак: САД неће отићи док милиције нису неутралисане, а премијер тврди супротно. Са седам милиона комада оружја ван контроле, програм регистрације је забележио само 125.000, указујући на слабост државе. Ирански командант Кудс снага Есмаил Кани недавно је посећивао Багдад да умири ривалства у шиитском блоку, јер Ирак остаје кључна „осовина отпора“ након слабљења Хезболаха и Хамаса. Израелски обавештајци виде Ирак као потенцијалну лансирну рампу за нападе, припремајући се за сценарије. Ова динамика ризикује ескалацију, посебно пред изборима где фракције учествују политички.
Закључак: Избори као преломна тачка
Суданијева стратегија балансира између америчких инвестиција и иранског утицаја, али условљавање разоружања повлачењем САД може продубити сукоб са Вашингтоном. Исход избора 11. новембра одредиће да ли ће Ирак кренути ка суверенитету или остати бојиште проксија. Као што Судани каже, „Ирак је богата земља са много ресурса“, али реформе су кључ за излазак из зачараног круга.