„Томахавк“ ракете би омогућиле Украјини већу прецизност и домет у нападима, јер су оне високопрецизно оружје са дометом од1.600- 2000 километара.
Председник Украјине Владимир Зеленски недавно је изразио жељу да Украјина добије крстареће ракете „Томахавк“ из Сједињених Америчких Држава.
Према NYT председник Зеленски је затражио од САД да обезбеде Украјини ракете за копнене нападе Томахавк као део његовог предлога „Плана победе“.
NEW: Zelensky proposed a "nonnuclear deterrence package" that includes the acquisition of Tomahawk missiles.
The Tomahawk missile, known for its long range of approximately 1,500 miles, far exceeds the capabilities of other systems like the ATACMS that Ukraine has received this… pic.twitter.com/oYaRd0G67K— Clash Report (@clashreport) October 29, 2024
Ракета Томахавк, позната по великом домету од око 1.500 миља (2000 км), далеко превазилази могућности других система попут АТАЦМС које је Украјина добила ове године.
Амерички званичници изразили су забринутост због снабдевања таквим оружјем, првенствено због страха да би Украјина могла да га употреби за удар дубоко унутар руске територије, потенцијално провоцирајући шири сукоб.
Није изненађујуће да Министарство одбране нема довољно апетита да обезбеди или Томахавк или потребне лансере Тајфун, закључује овај медији
Овај потез долази као део континуираног настојања украјинске владе да ојача своје одбрамбене способности у сукобу са Русијом.
„Томахавк“ ракете би омогућиле Украјини већу прецизност и домет у нападима, јер су оне високопрецизно оружје са дометом од1.600- 2000 километара.
Иако САД већ пружају значајну војну и финансијску помоћ Украјини, одлука о испоруци крстарећих ракета као што су „Томахавк“ има значајне политичке и безбедносне импликације. Ова врста наоружања би потенцијално могла променити динамику конфликта и изазвати реакцију Русије, која је већ изразила негативан став према било каквом повећању војне помоћи Украјини. САД, с друге стране, пажљиво разматрају такве захтеве, балансирајући између подршке Украјини и избегавања директне ескалације са Русијом.
Испорука Томахавка се никада неће десити, ма која администрација била у Белој кући.
Они који правдају Зеленског наводе да и он то разуме, али да ипак свеједно тражи крстареће ракете у нади да ће актуелни председник Бајден коначно попустити и да ће дозволити дубоке ударе поћу тактичких балистичких ракета
Зеленски то можда већ разуме, али их свеједно тражи у нади да ће Бајден коначно попустити да дозволи дубоке ударе помоћу тактичких балистичких ракета ATACMS и крстарећих ракета Storm Shadow/SCALP-EG о чему Вашингтон и не жели да дискутује тренутно плашећи се масовне руске одмазде иако поједине европксе чланице НАТО на челу са Великом Британијом су дале свој благослов за овај удар.
GLCM (BGM-109G) Ground Lanched Cruise Missile, односно копнена верзија, америчке крстареће ракете Томахавк за напад на копнене циљеве, али са земље. Овај систем створило је Америчко ратно ваздухопловство за гађање копнених циљева, како би се заменила авијација.
Систем је одмах у складу са доктрином Хладног рата послат у Западну Немачку. Систем је био спсобан да носи нуклеарну бојеву главу јачине 80 килотона ознаке W-84.
Развој новог ракетног система започео је 1971. године од стране Америчког РВ које је разматрало могућност постојања новог копненог лансера , ракетом са новим погонским мотором и прецизним системом вођења TERCOM, као и ношењем нукеларне бојеве главе. Основа је била да систем мора бити мобилан. Америчко РВ добило је 1976. године дозволу да се званично почне са реализацијом пројекта. Морнарички програм лансирања крстарећих ракета са бродова и подморница и ваздухопловни са авиона убрзали су развој и копненог програма. Исте године одлука је пала да окосница новог копненог лансера крстарећих ракета буде морнаричка верзија крстареће ракете BGM-109. У посао се укључило и РВ САД. Оно што је интересантно Авијација се није укључила у сам развој пројектила, него у развој мобилног лансера и командног центра за лансирање пројектила, јер је било потребно развити систем који би се лансирао са копна, а не са мора или ваздуха. Возило је развијено 1977 као прототип. Прво лансирање изведено је било 16. маја 1980 године Две године касније 25. фебруара 1982 употребљен је командни лансирни центар за лансирање пројектила. Оперативно тестирање и увођење овог ракетног система у наоружање војсе САД изведено је 19. маја 1980 године.
Док је развој овог ракетног система трајао НАТО је 12 децембра 1979 одлучио да ракетни систем GLCM постане део одговора нуклеарних снага НАТО које се модернизују. Одлучено је да буде произведено 464 ракете које ће заменити борбене авионе у нападу на фиксне војне циљеве широм источне Европе и Совјетског Савеза. Уствари GLCM је био одговор на својетски ракетни систем SS-20.
Први ракетни систем GLCM стигао је у Европу децембра 1983 у базу Гренхам, затим база Комисо 1984 на Сицилији, Флоренс у Белгији у марту 1985, америчка база Хаин у Западној Немачкој. Америчко РВ управљало је ракетном батеријом коју су чинила два командно лансирна центра, четири лансера и 16 возила за превоз, допуну ракета и логистику . Лансер је био дуг 17 метара, širine 2,4 m и тежине 36,4 тоне. Ракетну батерију заједно са 16 ракета било је могуће пребацити у случају кризе транспортним авионима јако брзо у Европу и то 4 лансера, један Командо лансирни центар.
Дана 8. децембра 1987 уочи потписивања сппразума о ограничењу ракета средњег домета било је оперативно 96 ракетних система GLCM у Немчакој, 18 у ваздухопловној бази Молес, 96 у бази Комисо Италија, 16 у Белгији и још додатних Вушехајм за чије пребацивање би било потребно 17 летова. Када се кренуло са споразумом последњи GLCM из Европе елиминисан је био 1. маја 1991. године.
Изласком САД и Русије из споразума, за Вашингтон није било препреке да поново развије један сличан ракетни систем за који се сазнало да носи назив Тајфун.