Naslovna-1 Rat u Ukrajini

TAKTIČKA BALISTIČKA RAKETA ATACMS PROTIV S-300/400: Protivraketna odbrana Rusije

4. jun 2024. | 10:51
Андреј Млакар

Andrej Mlakar

Ovo nije prvi put da se napadaju PVO raketni sistemi dugog dometa familije S-300 i S-400 koji su glavni na meti napada

Jedan nalog na mreži Telegram izavao je poprilično intersovanje, a tiče se napada na raketu bateriju sistema S-300 ili S-400 kako se navodi na vatreni položaj u Belgorodskoj oblasti za šta je bila upotrebljena taktička balistička raketa ATACMS sa kasetnom bojevom glavom.

Inače da budemo precizni ovo nije prvi put da se napadaju PVO raketni sistemi dugog dometa familije S-300 i S-400 koji su glavni na meti napada.

Prvi koraci učinjeni su bili već prošle godine prilikom napada na Krim kada su izvedeni udari krstarećim raketama “Storm Shadow/SCALP AG.

Međutim, izazov je pravi učinjen kada su Ukrajinci dobili taktičke balisitičke rakete ATACMS koje su posltale pravi izazov za ruske borbene posade sistema S-300 i S-400.

Ono što je bilo interesantno jeste da je većina sistema iz raketne baterije ili diviziona koja je pogođena bila na poljanama, bez ikakvog maskiranja ili inženjerijskih položaja. Ono što je interesantno je detalj da su napadi izvedeni bili uvek u ranu zoru. Koliki je stepen zamora među posadama bio, da li je bilo intenzivnog ometanja ili nije i da li su borbena dežurstva postala rutinu su sve pitanja na koja još uvek nema odgovora.

Interesantno je da u poslednje vreme počinje intenzivna upotreba taktičkih balističkih raketa za napad na ove PVO sisteme.


Zašto trošiti taktičke balističke rakete za gađanje S-300 i S-400?

Jedan od razloga je visoko vredan cilj kakvi su ovi PVO sistemi i fama koja je stvorena o njima bila da se radi o neuništvim sistemima sa kojim se svaka krstareća, pa i taktička balistička raketa može da obori. Teoretski priča dobro zvuči, ali praksa je drugačija.

U par slučajeva pokazalo se da su Ukrajinci imali “bingo” jer propagandni efekat je postignut. Snimak raketnih sistema S-300 kako gore, osmatračkog radara, komandne stanice izazvale su šok javnosti posebno one proruske kako je to moguće.

A video snimci pokazali su sledeće: sve taktičke balističke rakete ATACMS isapljene su pod kosim uglom, da bi zatim posle par sekundi od lansiranja zauzeli vertikalnu putanju leta. Više projektila je kad se ispali nalazi se na različitim putanjama lete i pad rakete pod kosim uglom teže za presretanje posebno ako raketa pogodi zonu koja čini slepi ugao iznad samog sistema koji je nemoguće braniti. Posebno otvaranje kasetne bojeve glave i izbacivanje bombica.

Jedino rešenje pojedini teoretičari smatraju da je najbolje da ruski S-300 i S-400 imaju sisteme PVO za dodatnu zaštitu raketnih baterija i diviziona, ali ne sistema Igla-M i Verba, Strela 10, Osa- MK, nego Pancir SM, TOR-M2, BUK-M3…

Inače bojeve glave raketnih sistema S-300 i S-400 su fragmentacijske sa blizinskim upaljačima na bojevim glavama su efikasne protiv aerodinamičkih ciljeva kao što su avioni, krstareće rakete i balističke rakete sa jednom bojevom glavom.

RUSIJA RASPOREDILA S-400 U ROSTOVSKOJ OBLASTI! PO PRVI PUT UOČENO 10 LANSERA NA AERODROMU

Međutim, ove rakete nisu efikasne protiv taktičkih balističkih raketea ATACMS. Glavni razlog leži u tome što je raketni motor ove taktičke balističke rakete ATACMS na čvrsto gorivo i brzo se potroši i PVO projektil mora da lovi bojevu glavu ove taktičke balističke rakete i uništi je, a to je nemoguća fragmentacijom nego direktnim kinetičkim udarom, metodom Hit-To-Kill posebno u slučaju kombinovanog napada.

To zapravo znači da bi Rusija umesto S-300 i S-400 za presretanje trebala da koristi specijalizovane protivraketne sisteme PVO za presretanje balističkih raketa koji bio pokriven PVO sistemima, sa čime bi se ostvario značajni efekat preretanja i uništavnja raketa ATACMS.

Rakete lansirane iz sistema S-400 ATACMS nisu uspeli da presretnu projektile koji imaju kasetnu bojevu glavu, a višestruki udari desetina raketa iz kontejenera izbaciju hiljade bombica, što je efikasnost napada raketnu bateriju mnogo veći. Otuda spektakularne eksplozije i šteta na raketnim sistemima.

Sada je izgleda američka odluka za udar po vatrenim položajima ruske PVO u Belgorodskoj oblasti koje su otkrivene intenzivnim snimanjem satelita dala rezultate, jer će ruske posade morati biti prinuđene da vrše manevar, maskiranje i uređuju inženjerijske položaje.

Lansiranje taktičkih balističkih raketa ATACMS© Принтсцреен Јутјуб

S-300V, P, PMU, PMU-1, PMU2; S-400; BUK-M1 i M-2

Broj država koje su počele u svoj sastav da uvode balističke rakete srednjeg dometa počeo je brzo da raste, kao i povećanje broja krstarećih raketa koje nose nukelarne bojeve glave prislilo je Sovjetski Savez da se naprave novi sistemi spremni da se odupru novim izazovima.
Prva ideja o mobilnim antibalističkim sistemima rodila se u koncernima Almaz i Antej. Almaz je prve zametke novog programa imao još od sredine 1960-tih godina prošlog veka, ali je zbog ograničavajućih sporazuma sa SAD ceo projekat bio brzo smešten u arhivu. Napredak u raketnoj tenhnici i elektronici koji je ostvaren, doveo je Sovjete do toga da se za nešto više od dve decenije razvije veoma prilagodljiv, ubitačan i višekanalni smohodni sistem protivvazdušne odbrane S-300 koji je vodio vođa projekta V. Jefremov iz istraživačko proizvodnog koncerna Almaz, a kasnije je prešao u Antej. Njegova osnovna namena je bila taktička protivvazdušna borba, ali i protivbalistička zaštita. U naoružanje Crvene armije prvi sistemi su ušli već 1985 godine. Sisitem je činila: komandna stanica 9S4567, akvizicijski radar 9S15, sektorski radar 9S19M2. Raketni kompleks obuhvatio višekanalnu stanicu za vođenje raketa 9S32. Sistem je bio opremljen raketama 9M82 maksimalne brzine 2.400 metara u sekundi i 9M83 čija je brzina 1.700 metara u sekundi sa odgovarajućim lansirnim oruđima 9A82 sa dve rakete 9M82 i 9A83 sa četiri rakete 9M83 i sa pretovarno lansirnim oruđima.

Obe rakete su dvostepene, ali sa različitim motorima. Rakete 9M83 imaju manju brzinu i namenjene su za borbu sa masovnim ciljevima, a obezebeđuju visokoefikasno uništenje svih tipova aviona na daljinama do 75 km, i aerobalističkih raketa tipa SRAM na daljinama do 40 km i krstarećih raketa na nižim visinama. Raketa 9M82 ima bolji pogon i znatno veću brzinu pa je namenjena za uništavanje operativno-taktičkih raketa na daljinama 35-40 km, čija je brzina 3.000 m/s, kao i drugih malogabaritnih brzih ciljeva na visinama do 30 km. Visoka preciznost određivanja trenutka aktiviranja bojeve glave se postiže obezbeđivanjem potpune informacije o parametrima u susretu sa ciljem, uključujući brzinu rakete i cilja, njihov uzajamni položaj osa, pravac potiska, ugao susreta, visinu tačke susreta i tip cilja.

Upaljač bira optimalni režim rada zavisno od konkretnih uslova radi postizanja maksimalne efikasnosti. Baterija raketa je bila sposobna pratiti 24 cilja odjednom. Jedna raketa je pokrila približno 500 kvadratnih kilometara prilikom presretanja 4 američke balističke rakete tipa Peršing-1A i dobrih 310 kvadratnih kilometara prilikom napada jedne rakete Peršing -1B.

Rakete S-300V su na prvom testu-vežbi oborile svih 60 lansiranih raketa na udaljenosti 70-900 km. Mesto presretanja je bilo približno na visini od 15 km, ali sa čime vojska nije bila zadovoljna. Rakete i lansirna oruđa razvila je firma Novator iz Jekaterinburga. Sav komplet je prvobitno bio ugrađen na guseničnu smohodnu platformu (objekt 830-835) koja je bila energetski i logistički autonomna i radijsko komunikacijski povezana. Vozilo je bilo težine 48 tona, a izradio ga je KB-3 (fabrika Kirovski), a projektovao ga je VK N. Potapov.

Serijski vozilo je bez obzira na potrebe stalno bilo dopunjavano. Po svojim glavnim karakteristikma S-300 je sličan američkom sistemu Patriot, ali za razliku od njega koji je projektovan kao protivavionski sistem, ruski stručnjaci isitiču da je S 300 od samog početka bio projektovan za presretanje malih, ali brzih balsitičkih ciljeva. Rusi ističu i da S300V nisu potrebni sateliti jer njegovi moćni autonomni radari otkrivaju ciljeve na velikoj udaljenosti, obezbeđuju neophodne informacije.Rusi su već krajem 1990-tih dok su amerikanci modifikovali svoj sistem Patriot u verziju PAC-3 već predstavili svoju modernizaciju sistema S-300V pod oznakom „Antey 2500“.Antej-2500 može istovremeno da gađa 24 aerodinamička cilja ili 16 balisitčkih raketa sa efektivnom refleksnom površinom od čak 0,02 metra kvadratna čija je brzina leta 4.500 m/s.

Antej 2500 koristi nove rakete 9M82M i 9M83M čije su masa, dimenzije iste kao i kod prethodnih raketa, međutim ove modernizovane rakete imaju znatno veći domet i ubojnu moć i koriste se protiv svih nestrategijskih balističkih i aerobalističkih raketa. Manevarske osobine omogućuju upotrebu protiv visokomanevarskih ciljeva. Prema mišljenju konstruktora Antej-2500 može da uništi bojevu glavu rakete koja se lansira sa odaljenosti od 2.500 km U periodu od 1985-1989. Almazovo razvojno odeljenje vođstvom VK B. Bunkin na osnovu modela S-300P razvio raketu sposobnu za presretanje taktičkih balističkih raketa. Na osnovu modela S-300P nastali su sistemi S-300 PMU-1 i S-300 PMU-2 Favorit. Oba sistema prikazana su 1997.

Favorit je sa raketama, 48N6E, 48P6E2 bio sposoban da uništava protivničke balističke rakete na daljinama većim od 200 km. Raketa je jednostepena na čvrsto gorivo. Ima masu od 1.900 kg, a duga je 7,5 m. Pakuje se u transportno-lansirni kontejner. Brzina rakete je 1.900 m/s. Raketa ima poluaktivnu glavu za samonavođenje, autopilot, sistem za kontrolu i upravljanje i bojevu glavu od 143 kg i radio-upaljač. Signal za aktiviranje upaljča šalje nišanski radar zavisno od vrste cilja i parametara leta.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Raketni sistem S-300 PMU 1i 2 obuhvata još: sistem za komandovanje i upravljanje 83M6E2 i do 6 raketnih sistema. Ovom sistemu pripadaju i : komandna stanica 54K6E2 i osmatračko-akvizicijki radar 64N62E, nišanski radar 30N6E2 i 12 lansirnih vozila 5P85SE. Fuzijom dva koncerna Almaz i Antej posle raspada SSSR-a stvoren je prvi zajednički proizvod, ako ne računamo modifikacije familije S-300.

Novi sistem je dobio oznaku S-400. Osim za delovanje po aerobalističkim ciljevima sistem je namenjen i za obaranje balističkih raketa čija brzina ne prelazi više od 5.000 m/s. U polgedu dejstva protiv balsitičkih raketa S-400 je u nivou izraelsko Arrow 2 i američkog THAAD. Sistem je opremljen novim raketama 9M96E i 9M96E2.
Raketa 9M96E namenjena je za uništavanje ciljeva na daljina do 40 km, a po visini do 20 km. Masa bojeve glave je 24 kg. Raketa 9M96E2 namenjena je za uništavanje ciljeva na daljina do 120 km, a po visini do 30 km, i ona se krosti protiv balističkih raketa srednjeg dometa.

Sledeći sistem koji je oslikao protivbalističku ulogu u Sovjetskom savezu bio je mobilni sistem koji je razvio istraživački institut Tihomirov pod vođstvom projektanta.
Sistem je nastao 1983 na bazi PVO sistema Kub i Buk. Pojavio se pod oznakom M-1 i ubrzo je ušao u naoružanje Crvene armije. Sistem u početku nije bio namenjen za presretanje balisitčkih raketa. Sa serijom nadgradnji ta je rupa bila popunjena.

Novi model koji se pojavio Buk M1-2 osim klasične protivvazdušne uloge, preuzeo je ulogu i presretača balističkih raketa. Lokacijski radar 9S18M1 je imao ugao skeniranja 55 stepeni što je praktično onemogućavalo ometanje, posebno prilikom praćenja taktičkih balističkih raketa. Programska podrška komandne stanice 9S470M1 je značila jedan od većih napredaka u sovjetskoj tehnici detekcije, praćenja i presretanja balističkih raketa.

Tokom vežbi Oborona-92 i Osen – 93 Buk M-1 se uspešno sa neba počistio kako klasične letelice, tako i simulacijsku raketu lance-2 i peršing-1. Sistem je mogao da prati i uništi do 6 ciljeva, ali ne brže od 830m/s na visinama od 15 m do 22 km i na daljinama od 3 do 35 km. Osim komandnog vozila, bateriju su činili. lokacijski radar 8S18M1, šest lansirnih rampi, 3-6 vozila sa raketama za popunu lansera 9M 39M1. Sva vozila su bila na guseničnom podvozju i zato veoma mobilna. Komponente sistema su težile manje od 36 tona a na putu vozila su mogla dostignuti brzinu od 65 km/h. Raketa 9M350M sa polaktivnim radarom i blizinskim upaljačem bojeve glave bila je duga 5,55 m sa lansirnom masom od 690 kg. Raketa je proizvod insituta Agat. Pokretalo ju je tvrdo gorivo, a vreme leta iznosilo je 11 sekundi, najveća brzina 1100 m/s. Sistem je u borbeno stanje bio spreman da pređe za 5 minuta, pomoćna vozila su bila proizvod istraživačkog instituta Start, deo komponenti sistema napravila je fabrika M. Kalinin. Od 1985 pod vođstvom projektnog vođe J. Pigina nastala je treća generacija ovog sistema.

Od 1993 sistem Buk-M1 sa imenom Ural postao je dostupan stranim kupcima. Rusi su u drugoj generaciji ovog sistema promenili sistem u višekanalni i uveli fazni radar. Usledio je niz modifikacija ovog sistema a pre par godina promovisana je verzija Buk M2E.
Daljina gađanja vazdušnih ciljeva je od 3 km do 45 km, a po visini od 15 m do 25 km. Daljina doleta rakete je 70 km i visine 30 km. Maksimalna brzina gađanja balističkih raketa je 1.200 m/s. Verovatnoća pogađanja cilja jednom raketom se kreće od 0,9 do 0,95 procenata.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *