Андреј Млакар
Oво није први пут да се нападају ПВО ракетни системи дугог домета фамилије С-300 и С-400 који су главни на мети напада
Један налог на мрежи Телеграм изавао је поприлично интерсовање, а тиче се напада на ракету батерију система С-300 или С-400 како се наводи на ватрени положај у Белгородској области за шта је била употребљена тактичка балистичка ракета АТАЦМС са касетном бојевом главом.
Иначе да будемо прецизни ово није први пут да се нападају ПВО ракетни системи дугог домета фамилије С-300 и С-400 који су главни на мети напада.
Први кораци учињени су били већ прошле године приликом напада на Крим када су изведени удари крстарећим ракетама “Storm Shadow/SCALP AG.
Међутим, изазов је прави учињен када су Украјинци добили тактичке балиситичке ракете АТАЦМС које су послтале прави изазов за руске борбене посаде система С-300 и С-400.
Ukraine 🇺🇦 destroyed a Russian S-300/S-400 Air Defense System in Belgorod, Russia with HIMARS GMLRS Missiles pic.twitter.com/snqBu3ViXk
— Ukraine Battle Map (@ukraine_map) June 3, 2024
Оно што је било интересантно јесте да је већина система из ракетне батерије или дивизиона која је погођена била на пољанама, без икаквог маскирања или инжењеријских положаја. Оно што је интересантно је детаљ да су напади изведени били увек у рану зору. Колики је степен замора међу посадама био, да ли је било интензивног ометања или није и да ли су борбена дежурства постала рутину су све питања на која још увек нема одговора.
Интересантно је да у последње време почиње интензивна употреба тактичких балистичких ракета за напад на ове ПВО системе.
#BREAKING Ukraine targeted another Russian S-300/S-400 air defence system in Belgorod region.
— Clash Report (@clashreport) June 3, 2024
Three launchers along with other elements of the battery were reportedly destroyed.
The strikes were carried out with HIMARS. pic.twitter.com/OP6DVi44nv
Зашто трошити тактичке балистичке ракете за гађање С-300 и С-400?
Један од разлога је високо вредан циљ какви су ови ПВО системи и фама која је створена о њима била да се ради о неуништвим системима са којим се свака крстарећа, па и тактичка балистичка ракета може да обори. Теоретски прича добро звучи, али пракса је другачија.
У пар случајева показало се да су Украјинци имали “бинго” јер пропагандни ефекат је постигнут. Снимак ракетних система С-300 како горе, осматрачког радара, командне станице изазвале су шок јавности посебно оне проруске како је то могуће.
А видео снимци показали су следеће: све тактичке балистичке ракете АТАЦМС исапљене су под косим углом, да би затим после пар секунди од лансирања заузели вертикалну путању лета. Више пројектила је кад се испали налази се на различитим путањама лете и пад ракете под косим углом теже за пресретање посебно ако ракета погоди зону која чини слепи угао изнад самог система који је немогуће бранити. Посебно отварање касетне бојеве главе и избацивање бомбица.
Једино решење поједини теоретичари сматрају да је најбоље да руски С-300 и С-400 имају системе ПВО за додатну заштиту ракетних батерија и дивизиона, али не система Игла-М и Верба, Стрела 10, Оса- МК, него Панцир СМ, ТОР-М2, БУК-М3…
Иначе бојеве главе ракетних система С-300 и С-400 су фрагментацијске са близинским упаљачима на бојевим главама су ефикасне против аеродинамичких циљева као што су авиони, крстареће ракете и балистичке ракете са једном бојевом главом.
Међутим, ове ракете нису ефикасне против тактичких балистичких ракетеа АТАЦМС. Главни разлог лежи у томе што је ракетни мотор ове тактичке балистичке ракете АТАЦМС на чврсто гориво и брзо се потроши и ПВО пројектил мора да лови бојеву главу ове тактичке балистичке ракете и уништи је, а то је немогућа фрагментацијом него директним кинетичким ударом, методом Хит-То-Килл посебно у случају комбинованог напада.
То заправо значи да би Русија уместо С-300 и С-400 за пресретање требала да користи специјализоване противракетне системе ПВО за пресретање балистичких ракета који био покривен ПВО системима, са чиме би се остварио значајни ефекат преретања и уништавња ракета АТАЦМС.
Ракете лансиране из система С-400 АТАЦМС нису успели да пресретну пројектиле који имају касетну бојеву главу, а вишеструки удари десетина ракета из контејенера избацију хиљаде бомбица, што је ефикасност напада ракетну батерију много већи. Отуда спектакуларне експлозије и штета на ракетним системима.
Сада је изгледа америчка одлука за удар по ватреним положајима руске ПВО у Белгородској области које су откривене интензивним снимањем сателита дала резултате, јер ће руске посаде морати бити принуђене да врше маневар, маскирање и уређују инжењеријске положаје.
© Принтсцреен ЈутјубС-300В, П, ПМУ, ПМУ-1, ПМУ2; С-400; БУК-М1 и М-2
Број држава које су почеле у свој састав да уводе балистичке ракете средњег домета почео је брзо да расте, као и повећање броја крстарећих ракета које носе нукеларне бојеве главе прислило је Совјетски Савез да се направе нови системи спремни да се одупру новим изазовима.
Прва идеја о мобилним антибалистичким системима родила се у концернима Алмаз и Антеј. Алмаз је прве заметке новог програма имао још од средине 1960-тих година прошлог века, али је због ограничавајућих споразума са САД цео пројекат био брзо смештен у архиву. Напредак у ракетној тенхници и електроници који је остварен, довео је Совјете до тога да се за нешто више од две деценије развије веома прилагодљив, убитачан и вишеканални смоходни систем противваздушне одбране С-300 који је водио вођа пројекта В. Јефремов из истраживачко производног концерна Алмаз, а касније је прешао у Антеј. Његова основна намена је била тактичка противваздушна борба, али и противбалистичка заштита. У наоружање Црвене армије први системи су ушли већ 1985 године. Сиситем је чинила: командна станица 9С4567, аквизицијски радар 9С15, секторски радар 9С19М2. Ракетни комплекс обухватио вишеканалну станицу за вођење ракета 9С32. Систем је био опремљен ракетама 9М82 максималне брзине 2.400 метара у секунди и 9М83 чија је брзина 1.700 метара у секунди са одговарајућим лансирним оруђима 9А82 са две ракете 9М82 и 9А83 са четири ракете 9М83 и са претоварно лансирним оруђима.
Обе ракете су двостепене, али са различитим моторима. Ракете 9М83 имају мању брзину и намењене су за борбу са масовним циљевима, а обезебеђују високоефикасно уништење свих типова авиона на даљинама до 75 км, и аеробалистичких ракета типа СРАМ на даљинама до 40 км и крстарећих ракета на нижим висинама. Ракета 9М82 има бољи погон и знатно већу брзину па је намењена за уништавање оперативно-тактичких ракета на даљинама 35-40 км, чија је брзина 3.000 м/с, као и других малогабаритних брзих циљева на висинама до 30 км. Висока прецизност одређивања тренутка активирања бојеве главе се постиже обезбеђивањем потпуне информације о параметрима у сусрету са циљем, укључујући брзину ракете и циља, њихов узајамни положај оса, правац потиска, угао сусрета, висину тачке сусрета и тип циља.
Упаљач бира оптимални режим рада зависно од конкретних услова ради постизања максималне ефикасности. Батерија ракета је била способна пратити 24 циља одједном. Једна ракета је покрила приближно 500 квадратних километара приликом пресретања 4 америчке балистичке ракете типа Першинг-1А и добрих 310 квадратних километара приликом напада једне ракете Першинг -1Б.Ракете С-300В су на првом тесту-вежби обориле свих 60 лансираних ракета на удаљености 70-900 км. Место пресретања је било приближно на висини од 15 км, али са чиме војска није била задовољна. Ракете и лансирна оруђа развила је фирма Новатор из Јекатеринбурга. Сав комплет је првобитно био уграђен на гусеничну смоходну платформу (објект 830-835) која је била енергетски и логистички аутономна и радијско комуникацијски повезана. Возило је било тежине 48 тона, а израдио га је КБ-3 (фабрика Кировски), а пројектовао га је ВК Н. Потапов.
Серијски возило је без обзира на потребе стално било допуњавано. По својим главним карактеристикма С-300 је сличан америчком систему Патриот, али за разлику од њега који је пројектован као противавионски систем, руски стручњаци иситичу да је С 300 од самог почетка био пројектован за пресретање малих, али брзих балситичких циљева. Руси истичу и да С300В нису потребни сателити јер његови моћни аутономни радари откривају циљеве на великој удаљености, обезбеђују неопходне информације.Руси су већ крајем 1990-тих док су американци модификовали свој систем Патриот у верзију ПАЦ-3 већ представили своју модернизацију система С-300В под ознаком „Антеy 2500“.Антеј-2500 може истовремено да гађа 24 аеродинамичка циља или 16 балиситчких ракета са ефективном рефлексном површином од чак 0,02 метра квадратна чија је брзина лета 4.500 м/с.
Антеј 2500 користи нове ракете 9М82М и 9М83М чије су маса, димензије исте као и код претходних ракета, међутим ове модернизоване ракете имају знатно већи домет и убојну моћ и користе се против свих нестратегијских балистичких и аеробалистичких ракета. Маневарске особине омогућују употребу против високоманеварских циљева. Према мишљењу конструктора Антеј-2500 може да уништи бојеву главу ракете која се лансира са одаљености од 2.500 км У периоду од 1985-1989. Алмазово развојно одељење вођством ВК Б. Бункин на основу модела С-300П развио ракету способну за пресретање тактичких балистичких ракета. На основу модела С-300П настали су системи С-300 ПМУ-1 и С-300 ПМУ-2 Фаворит. Оба система приказана су 1997.
Фаворит је са ракетама, 48Н6Е, 48П6Е2 био способан да уништава противничке балистичке ракете на даљинама већим од 200 км. Ракета је једностепена на чврсто гориво. Има масу од 1.900 кг, а дуга је 7,5 м. Пакује се у транспортно-лансирни контејнер. Брзина ракете је 1.900 м/с. Ракета има полуактивну главу за самонавођење, аутопилот, систем за контролу и управљање и бојеву главу од 143 кг и радио-упаљач. Сигнал за активирање упаљча шаље нишански радар зависно од врсте циља и параметара лета.
[ Аттацхмент: Yоу аре нот аллоwед то виеw аттацхментс ]
Ракетни систем С-300 ПМУ 1и 2 обухвата још: систем за командовање и управљање 83М6Е2 и до 6 ракетних система. Овом систему припадају и : командна станица 54К6Е2 и осматрачко-аквизицијки радар 64Н62Е, нишански радар 30Н6Е2 и 12 лансирних возила 5П85СЕ. Фузијом два концерна Алмаз и Антеј после распада СССР-а створен је први заједнички производ, ако не рачунамо модификације фамилије С-300.
Нови систем је добио ознаку С-400. Осим за деловање по аеробалистичким циљевима систем је намењен и за обарање балистичких ракета чија брзина не прелази више од 5.000 м/с. У полгеду дејства против балситичких ракета С-400 је у нивоу израелско Арроw 2 и америчког ТХААД. Систем је опремљен новим ракетама 9М96Е и 9М96Е2.
Ракета 9М96Е намењена је за уништавање циљева на даљина до 40 км, а по висини до 20 км. Маса бојеве главе је 24 кг. Ракета 9М96Е2 намењена је за уништавање циљева на даљина до 120 км, а по висини до 30 км, и она се крости против балистичких ракета средњег домета.
Следећи систем који је осликао противбалистичку улогу у Совјетском савезу био је мобилни систем који је развио истраживачки институт Тихомиров под вођством пројектанта.
Систем је настао 1983 на бази ПВО система Куб и Бук. Појавио се под ознаком М-1 и убрзо је ушао у наоружање Црвене армије. Систем у почетку није био намењен за пресретање балиситчких ракета. Са серијом надградњи та је рупа била попуњена.
Нови модел који се појавио Бук М1-2 осим класичне противваздушне улоге, преузео је улогу и пресретача балистичких ракета. Локацијски радар 9С18М1 је имао угао скенирања 55 степени што је практично онемогућавало ометање, посебно приликом праћења тактичких балистичких ракета. Програмска подршка командне станице 9С470М1 је значила један од већих напредака у совјетској техници детекције, праћења и пресретања балистичких ракета.
Током вежби Оборона-92 и Осен – 93 Бук М-1 се успешно са неба почистио како класичне летелице, тако и симулацијску ракету ланце-2 и першинг-1. Систем је могао да прати и уништи до 6 циљева, али не брже од 830м/с на висинама од 15 м до 22 км и на даљинама од 3 до 35 км. Осим командног возила, батерију су чинили. локацијски радар 8С18М1, шест лансирних рампи, 3-6 возила са ракетама за попуну лансера 9М 39М1. Сва возила су била на гусеничном подвозју и зато веома мобилна. Компоненте система су тежиле мање од 36 тона а на путу возила су могла достигнути брзину од 65 км/х. Ракета 9М350М са полактивним радаром и близинским упаљачем бојеве главе била је дуга 5,55 м са лансирном масом од 690 кг. Ракета је производ инситута Агат. Покретало ју је тврдо гориво, а време лета износило је 11 секунди, највећа брзина 1100 м/с. Систем је у борбено стање био спреман да пређе за 5 минута, помоћна возила су била производ истраживачког института Старт, део компоненти система направила је фабрика М. Калинин. Од 1985 под вођством пројектног вође Ј. Пигина настала је трећа генерација овог система.
Од 1993 систем Бук-М1 са именом Урал постао је доступан страним купцима. Руси су у другој генерацији овог система променили систем у вишеканални и увели фазни радар. Уследио је низ модификација овог система а пре пар година промовисана је верзија Бук М2Е.
Даљина гађања ваздушних циљева је од 3 км до 45 км, а по висини од 15 м до 25 км. Даљина долета ракете је 70 км и висине 30 км. Максимална брзина гађања балистичких ракета је 1.200 м/с. Вероватноћа погађања циља једном ракетом се креће од 0,9 до 0,95 процената.