СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ ЋЕ ОД 2026. У НЕМАЧКОЈ РАСПОРЕДИТИ РАКЕТНИ СИСТЕМ ТАЈФУН: ПРВО СА ТОМОХАВК И СМ-6 РАКЕТМА, А ОНДА СТИЖУ И ХИПЕРОСНИЧНЕ

У припреми је дугорочно стационирање таквих способности које ће укључивати СМ-6, крстареће ракете Томахавк и развојно хиперсонично оружје

Сједињене Државе ће 2026. године почети да распоређују ватрене способности дугог домета у Немачкој у настојању да покажу своју посвећеност НАТО и европској одбрани, навеле су Сједињене Државе и Немачка у заједничком саопштењу у среду.
„Уместо епизодног распоређивања“ ракетног система Сједињених Држава у припреми је дугорочно стационирање таквих способности које ће укључивати СМ-6, крстареће ракете Томахавк и развојно хиперсонично оружје које има већи домет од тренутних могућности у Европи, саопштиле су две земље.

Копнене ракете домета већег од 500 километара забрањене су биле до 2019. године у складу са Уговором о нуклеарним снагама средњег домета који су потписали Михаил Горбачов лидер Совјетског Савеза и бивши председник САД Роналд Реган 1987. године.
То је био први пут да су се две суперсиле договориле да смање своје нуклеарне арсенале и елиминишу читаву категорију оружја у Европи.
У складу са потписницама, Немачка, Мађарска, Пољска и Чешка су уништиле своје ракете 1990-их, да би касније уследиле Словачка и Бугарска.

Руски председник Владимир Путин најавио је 28. јуна да ће Русија после 37. година и 36 од изласка из Споразума o ракетама средњег домета из кога су се американци једнострано били повукли 2019 године због крстарећих ракете 9М729 који су биле монтиране на лансер којим се испаљују тактичке балистичке ракете Искандер М. Оно што је Запад узнемиравало је домет тих ракета 2.5000 км што је по Американцима кришило споразум о ракетама средњег домета.

The U.S. will begin deploying long-range missiles in Germany in 2026.

Future US long-range strike systems to be deployed to Germany include the SM-6, Tomahawk and hypersonic weapons. pic.twitter.com/jE8ZxZu1c2

— Clash Report (@clashreport) July 10, 2024

Међутим, ни Американци нису седели скрштених руку па су створили ракетни систем Тајфун који је заправо идентичан лансеру крстарећих ракета GLCM (BGM-109G) Ground Lanched Cruise Missile, односно копнена верзија, америчке крстареће ракете Томохавк за напад на копнене циљеве, али са земље. Овај систем створило је Америчко ратно ваздухопловство за гађање копнених циљева, како би се заменила авијација.

Систем је одмах у складу са доктрином Хладног рата послат у Западну Немачку. Систем је био спсобан да носи нуклеарну бојеву главу јачине 80 килотона ознаке W-84.

Развој новог ракетног система започео је 1971. године од стране Америчког РВ које је разматрало могућност постојања новог копненог лансера , ракетом са новим погонским мотором и прецизним системом вођења TERCOM, као и ношењем нукеларне бојеве главе. Основа је била да систем мора бити мобилан. Америчко РВ добило је 1976. године дозволу да се званично почне са реализацијом пројекта. Морнарички  програм лансирања крстарећих ракета са бродова и подморница и ваздухопловни са авиона убрзали су развој и копненог програма. Исте године одлука је пала да окосница новог копненог лансера крстарећих ракета буде морнаричка верзија крстареће ракете BGM-109. У посао се укључило и РВ САД. Оно што је интересантно Авијација се није укључила у сам развој пројектила, него у развој мобилног лансера и командног центра за лансирање пројектила, јер је било потребно развити систем који би се лансирао са копна, а не са мора или ваздуха. Возило је развијено 1977 као прототип. Прво лансирање изведено је било 16. маја 1980 године Две године касније 25. фебруара 1982 употребљен је командни лансирни центар за лансирање пројектила. Оперативно тестирање и увођење овог ракетног система у наоружање војсе САД изведено је 19. маја 1980 године.

Док је развој овог ракетног система трајао НАТО је 12 децембра 1979 одлучио да ракетни систем GLCM постане део одговора нуклеарних снага НАТО које се модернизују. Одлучено је да буде произведено 464 ракете које ће заменити борбене авионе у нападу на фиксне војне циљеве широм источне Европе и Совјетског Савеза. Уствари GLCM је био одговор на својетски ракетни систем SS-20.

Први ракетни систем GLCM стигао је у Европу децембра 1983 у базу Гренхам, затим база Комисо 1984 на Сицилији, Флоренс у Белгији у марту 1985, америчка база Хаин у Западној Немачкој. Америчко РВ управљало је ракетном батеријом коју су чинила два командно лансирна центра, четири лансера и 16 возила за превоз, допуну ракета и логистику . Лансер је био дуг 17 метара, širine 2,4 m и тежине 36,4 тоне. Ракетну батерију заједно са 16 ракета било је могуће пребацити у случају кризе транспортним авионима јако брзо у Европу и то 4 лансера, један Командо лансирни центар.

Дана 8. децембра 1987 уочи потписивања сппразума о ограничењу ракета средњег домета било је оперативно 96 ракетних система GLCM у Немчакој, 18 у ваздухопловној бази Молес, 96 у бази Комисо Италија, 16 у Белгији и још додатних Вушехајм за чије пребацивање би било потребно 17 летова. Када се кренуло са споразумом последњи GLCM из Европе елиминисан је био 1. маја 1991. године.

Изласком САД и Русије из споразума, за Вашингтон није било препреке да поново развије један сличан ракетни систем за који се сазнало да носи назив Тајфун.

Ракетни систем Тајфун је универзални борбени модул који може из својих лансера да испаљује ПРО ракете Standard SM-6 и крстареће ракете Tomahawk G (Ground) које служе за гађање копнених циљева, а могу осим конвенционалне да имају и нукеларну бојеву главу.

Ракете Standard SM-6 служиће као копнени пресретачи балистичких ракета, а на вежбама које ће се одржати на Филипинима служиће за пресретање квазибалистичких пројектила.

Већ постоје планови да овај ракетни ситем буе трајно постављен на Филипинима са чиме би ови нападни и ракетни пресретач био трајно инсталиран у кинеском дворишту како би се Пекинг покушао да одврати од експанзије у Јужнокинеском мору.

Иначе САД су најавиле да ће неколико ових ракетних система бити распоређено по свету, али не и локације. Филипини су за сада прва држава за коју је обелодањено распоређивањ овог система.

Произвођач овог система је компанија Lockheed Martin.

Ракетна батерија система Тајфун састоји се од:

• Четири лансера ракета који се налазе на приколици коју вуче тешко возило М9834 А4. На сваком вертикалном лансеру који су постављени под углом од 90 степени налазе се по четири контејнера. Укупно 16 лансирних контејнера са по четири на сваком возилу. Ланери се наалзе у приколици која има чврсти кров, не цераду, који се приликом преласка у борбени рад система отвара и лансер подиже вертикално . Лансер ракета носи ознаку Mk 70 Expeditionary Launcher и идентичан је бродским лансерима на ракетним крстарицама и разарачима морнарице САД. Овај лансер изведен је из морнаричке верзије система за вертикално лансирање Мк 41 који се користи на разним ратним бродовима запанде производње..
• Оперативни центар батерије, такође смештен у приколици коју вуче тешко возило М9834 А4. То је уједно и центар за командовање и управљање овим ракњетним системом
• остала помоћна возила од мобилне радионице, овзила за превоз, додтур и попуну лансера са контејнерима са ракетама. Већина возила логистике чине HMMWV ( High Mobility Multipurpose Wheeled Vehicle).

Главно наоружање овог ракетног система је ПВО ракета Standard SM-6 какава се користи на ракетним разарачима. Standard SM-6 је заправо ПВО ракета за одбрану бродова за пресретање различитих претњи балистичких ракета, хиперзвучних пројектила у завршним фазама лета. На овај систем може да се инсталира и контејнер са крстарећим ракетама Tomahawk G (Ground) за напад на копнене циљеве.

Војска САД овај ракетни систем описује као стратешко оружје за напад на циљеве високе вредности за пресретање, балистички и крстарећих ракета и за напад на циљеве високе вредности у обалском појасу пре свега командни центри, складишта..Значи удар на мете које се налазе од ракетне батерије удаљене око 2.000 км.

Корупус морнаричке пешадије САД користи верзију са крстарећом ракетом, али не лансер који је поставњен на тешком теретном возилу него на теренцу конфигурације 4х4 Joint Light Tactical Vehicle (JLTV). Овај тип возила користи се и као обалски лансер Naval Strike Missile (NSM).

У овој целој причи око овог система јесте да је 2021. године била активира 56. артиљеријска команда у Немачкој која је задужена за распоређивање овго ракетног система. Иначе под командом ове једнице некада су биле балистичке ракете Першинг 2 пре повлачења ових ракета из Европе кад је ступио споразум ИНФ.

САД су овај ракетни систем распоредиле на Филипинима према острву Ханиан која је највећа кинеска ваздухопловно-поморска база.