Почетна ознака за балистичке ракете је било слово С зато је систем добо назив СКАД ( у преводу прскалица).
Реченица која се често у западним круговима може чути за СКАД јесте да је то одавно застарела ракета, па је често зову “старица која одлично гризе”. Шездесет година стара
ракета, која још увек ствара непријатни осећај. За ову балистичку ракету земља-земља
често кажу да је клон немачке прве ракете В-2 ( Фау 2), али околности настанка доста
су заплетени.
На рушевинама трећег рајха Сергеј Коровљев добио је задатак да окупи са својом екипом немачке ракетне стручњаке, као и немачку напредну технику као би формирао војни и свмирски ракетни програм СССР-а. Успех се исплатио после неколико година када је на ракетном полигону Капустин Јар лансирана (1948) године прва балистичка ракета Р-1, која је уведена у употребу. Ракета је имала велики број мана: честе екплозије на лансирној рампи, затим одступанја од 7 до 17 км од циља што
је било катастрофално. Развој је окренут новој ракети Р-2, која је имала већи домет, али и стални проблем са горивом.Заметак скада почео се рађати у посебним бироима, као што је ОКБ-1, који је водио Кировљев, који је са ОКБ-2 Исајевом био задужен за мотор.
Ова два бироа 1954 године створили су ракету Р-11М. Ангажовање Коровљева на пројекту « Спутњик» произодњу ракета Р-11М премештена је у погон 385 у градићу Златоуст, где је рад на скаду наставио млади инжењер Виктор Макејев. Назвали ракету по прскалици.
Ракета Р-11М први пут приказана је на паради у част октобарске револуције 1957 године на Црвеном тргу у Москви. Тада ракета није још увек имала званичан назив, што је излуђивало западне обавештајце. Појавила се у јавности ознака Т-7А и нико није знао шта то значи, па је на крају амерички директорат за оружје, извиђачку и свемирску технологију увео именовања совјетских ракета по алфанумеричком правилу и ракета је добила назив СС-1б ( surface-to-surface missile/ракета земља-земља), а назив се односио на целокупан систем, не смао на ракету. Почетна ознака за балистичке ракете је било слово С зато је систем добо назив СКАД ( у преводу прскалица).
Сабирањем идеја донета је коначна одлука да систем добије назив СС-1б скад.Скад је познат пре свега позната,као копнена ракета, али мало ко зна, дс је скад био и ракета намењена за подморнице. Совјетска морнарица скадове је уградила на дизел електричне подморнице класе Зулу. Било је уграђено пар ракета, али је све то било далеко од позитивних резултата, пре свега велико одступање ракете чак 8 километара од циља. Осим непрецизности подморница наоружана скадовима морала је држати једнак курс и дубину пред испаљењем ракете најмње два сата интервал лансирања између две ракете износио је 5 минута.
Совјети су изградили 77 лансера Р-11ФМ ( СС-Н-1Б скад), који није био успешан,али је био прекретница у увођењу нових и савременијих морнаричких верзија балистичких пројектила.Никита донео славу скадуЗвездани тренутак ракете уследиио је појавом Никите Сергејевича Хрушчова, некадашњег заваривача, политичког комесара у стаљинградској бици, који је после смрти наследио стаљина и одлучио да промени свет са ознаком Нуклеарни ( руски једерски). Хрушчов је имао
замисао да целокупна Краснаја армија постане опремљена ракетама и да корисит нуклеарно оружје, а скад је посатао водиља ове замисли заваривача из Украјине, а кичма ракетно нуклеарне подршке постао је скад .Донет је декрет да се ракетне бригаде преформирају у стратешке ракетне јединице ,а јединице опремлјене са Р-11М преимноване у оперативно тактичке бригаде под командом копнене војске.
Свака бригада опремљена са Р-11М добила је девет лансирних возила, 200 камиона и 1200
војника. До распада Варшавског пакта било је оперативно пет бригада уз саму границу са НАТО, а у Источну Немачку сигле су 1962 године и то модел 8К14 скад Б. Потреба за модернизацијом натерала је совјете да крену у модернизацију ракете Р-11М. У складу са прокламованом политиком ова ракета је добила нуклеарну бојеву главу и променила ознаку из Р-11МУ у Р-17. Лансери скадова били су гусеничари 8У218ТЕЛ, које су наследили 9П19ТЕЛ, чију производњу зауставља Хрушчов јер се укида произодња класичних тенкова. Оштре вибрације које су длеовале на ланисранје и електронику утицало се да се крене у развој новог возила.
Пројектни брио Титан у Волгограду заменио је гусеничаре новим возилом МАЗ-543 8х8. Овај теретњак огледао се у једноставнијој вожњи,мањи тршкови, али и мања проходност по беспућима руских тајги и тундри. Возило је у производњу ушло 1967 и у комбинацији Р-17 добио ноу
ознаку система 9К72 Елбрус. Возило је касније добило логистичког брата са
претоварном рампом. На акети је замењен оксидант па је домет повећан на чак 300
километара са систме је добио ознаку 9К72 Е.
Unboxing the toys that turn ordinary R-17 Scud into point-strike missile?
— Patarames (@Pataramesh) November 13, 2022
Would be great news for Russia 🇷🇺 with its vast R-17 arsenal
➡️ But missile science is more complex, CoG issues would not allow this 650kg MaRV to be used (only for Scud-C & Qiam)
But a 950kg variant… pic.twitter.com/7JWjYpMMQo
Бојеве главе скадова
Иако је скад био балистичка ракета, која је носила нуклеарну бојеву главу, оне према неком правилу нису никада скалдиштене заједно. Увек су неке бојеве главе биле на редовном техничком прегледу, посебно јединице у додиру са НАТО, а ремонт се вршио у ракетно техничким базама, које су се у случају рата претварлае у мобилне.Скад Б 9К72 упоребљавао је стандардну бојеву главу, нуклеарну бојеву главу 8К11М од 5 до 80 килотона. Све бојеве главе за скадове развио је научно
истраживачки институт за физикалну технологију у Каслију код Чељабинска.
Три су типа класичних,али високо експлозивних бојевих глава 8Ф44 намењених за Р-17Е за
извозне модлее скада домета 300 км, брзином од 1,4 км/с. Таква ракета знала је
направити кратер дубине до 4 метра, а ширине 12 метара.
Други тип бојеве главе је 8Ф44Г Туман-3 класична хемијска бојева глава,носач нервног гаса ВХ, који са упаљачем може активирати агенс и уз помоћ ветра контмаинирати простор дужине 4 км
и ширине 600 метара.
Трећа је касетна бојева глава 8Ф44К, коју чине 42 високо фрагментирана експлозивна тела калибра 122 мм.
Ирачко искуство са скадовима
Нападом коалиционих снага 17 / 18. јануар 1991. Ирак је у знак одмазде почео лансирање ракета Скад прво на Израел, а онда и на регион, пре свега на Саудијску Арабију
За време трајања Пустињске олује укупно је лансирано 39 ракета Скад усмерених на два важна индустријска центра Израела, Тел Авив и Хаифу, а неколико ракета пало је и на јужни део Самарие, али и Димоне где се налази један од највећих нуклеарних реактора на Блиском истоку.
Послератном анализом утврђено је да су само две особе настрадале директно од балистичких ракета, док је велики број појединица доживео, због стреса срчани удар, неколико их је умрло због неправилне употребе “гас маски”.
Повређених је било 229, а чак 225 је неправилно користило лекове и вакцине за заштиту од хемијског оружја што је изазвало здравствене компликације.
Материјална штета према попису показала је да су Скадови оштетили или уништили 332 куће, чак 6.142 стана, 23 јавне зграде, 200 трговина и 50 аутомобила.
Напади са војне тачке гледишта показали су мане америчког ПВО система Патриот који је из Немачке и Холандије пребачен да заштити Израел од модификованих Скадова.
Израелци су били свесни да код деловања ракета Патриот није била у питању ракета пресретач МИМ (миссиле интерцепт миссиле), чак и ломљава Ал Хусеина, већ то што пресретач није ишао директно на бојеву главу већ ка најтоплијем делу мотору ког је уништавао, док је бојева глава падала, као и делови ракете на насељено место.
Блискоисточни корисници
Египат
Према подацима Military Balance за 2024 Eгипат располаже са 1 бригадом тактичких балистичких ракета кратрпг домета Луна М (по НАТО номеклатури FROG-7 и једном бригадом тактичких балистичких ракета средњег домета 9K72 Elbrus (RS-SS-1C Scud-B).
Египат је првих 18 лансера тактичких балистичких ракета Р-17Е добио кратко пред сам завршетал Четвртог арапско-израелског рата . Са овим ракетним системом била је опремљена 65, артиљеријска бригада која је била придодата тада 3. египатској армији која је са овим ракетама требала да нападне израелске градове, али пошто је Израел поставио тактичке балистичке ракете Јерихо са нукеларним бојевим главама, што су потврдили и Совјетски извиђачки сателити, Садат је одустао од те намере. Ракете су биле лансиране на понтонске мостове на Великом Горком језеру где су се налазили понтонски мостови, од којих су неки уништени, али не и сви. Према западним подацима совјетски ракетни стручњаци су учестовали у ласнирању проејктила, а не египатске посаде.
Рат се завршио, а када се сазнало да је Египат предао неке ове ракете Северној Кореји који су били заметак њиховог ракетног програма који траје и данас прекинули су све односе све до 1990. када су поново обновљени и ти пројектили су модернизовани били после 1990 те године, а затим повучени из оперативне употребе.