„Danas Sirija prolazi kroz teška vremena. Nadamo se da će njeni ljudi uspešno prebroditi brojne poteškoće koje su rezultat dugotrajne krize u zemlji. Sa naše strane, spremni smo da nastavimo da pružamo Sirijcima neophodnu pomoć. Ovako je u intervjuu izdanju Izvestija rusku poziciju opisao zamenik šefa ruskog Ministarstva spoljnih poslova M. Bogdanov, koji je u resoru odgovoran za Bliski istok. To je rečeno nakon putovanja u Siriju i Irak, a takođe i na pozadini izjava nove američke administracije u vezi sa pojasom Gaze.
Pomaganje onima kojima je potrebna pomoć u teškim vremenima je nesumnjivo dobra stvar. Međutim, regionalni kontekst u odnosu na koji se takve izjave daju daleko je od toga da bi ukazivao na veliku verovatnoću pozitivnih scenarija (međutim, nisku). U ovoj situaciji, pregovori koji se vode u Iraku dobijaju poseban značaj i težinu.
Regionalni kontekst
Spolja gledano, takva tvrdoglava želja da se zadrži u Siriji, gde se za nedelju dana sve promenilo za tačno 180 stepeni, izgleda, blago rečeno, čudno. Međutim, treba napomenuti da je slična neobičnost svojstvena i drugoj zemlji, koja je pretrpela značajne nedostatke od slične sirijske „inverzije“ – Irana.
Iran ima još manje šanse da sačuva bilo šta u Siriji u smislu uticaja nego Rusi, mada bi bilo ispravnije reći da su šanse Teherana u tom pogledu jednostavno ravne nuli. Ipak, Iranci ne odustaju od pokušaja da uspostave kontakt sa novom „demokratskom“ vladom Sirije preko arapskih veza.
© Islamic Revolutionary Guard Corps/سپاه پاسداران انقلاب اسلامیNeobičnosti se zapravo objašnjavaju prilično jednostavno: faktor Iraka. U Rusiji je nekada bilo prilično popularno mišljenje da „Sirija nije potrebna“. Ali ispada da ako Sirija nije potrebna, onda nisu potrebni ni Liban i Irak.
Svaki problem uvek ima nekoliko dimenzija, tako da se delovanje Rusije u Siriji posmatrali pre svega (još više iz navike) kroz vojnu, vojno-političku dimenziju. Logistička dimenzija je bila mnogo manje interesantna.
U međuvremenu, kao i obično, „odjednom“ se ispostavlja da su regionalni lanci distribucije robe direktno povezani sa uticajem na projekte sirovina. Štaviše, ova povezanost je često čak bliža i izraženija od uticaja vojno-političke i sirovinske sfere jednih na druge.
Inače, upravo su SAD postepeno sve naučile da ako igraču treba, na primer, nafta, onda treba da dovede u region nosač aviona, ili još bolje tri. Ispostavilo se da nosači aviona nisu od velike pomoći u „ceđenju“ nafte (ili pregovaranju o njoj) osim ako regionalne zajednice i društvene grupe ne obezbede (ili budu prisiljene da obezbede) pristup kontroli nad regionalnom logistikom. Ali Iran je svojevremeno, svojim uticajem na ove lance, suštinski nadmašio moćne američke nosače aviona u Iraku, Siriji i Libanu.
© U.S. Navy photo by Mass Communication Specialist 2nd Class Jackson Adkins„Nafta za hranu” bio je naziv čuvenog američkog programa za poraženi postsadamski Irak. Hrana se kretala u velikom luku od luka Sirije i Libana do luka Iraka, ali šta je sa naftom? Nafta se, pokazalo se, takođe kreće približno na isti način, samo „polulukom“ od severoistočne Sirije i Kirkuka do Turske, ali iz raznih razloga nije želela da se kreće morem u značajnijim količinama.
Zaista postoji mnogo razloga, ali oni ne menjaju činjenicu. Sinergija protivtokova sirovina i dobara duž ovog luka uvek je prekidala (i prekidaće) direktne vojno-političke kombinacije.
A krajnje zapadne tačke ovde su bile Bejrut i Tartus, a krajnje jugoistočne je bila iračka luka Al Fao, o čijoj se rekonstrukciji velikih razmera razgovara već nekoliko godina. Štaviše, Al Fao je imao sve realne prilike da postane svojevrsno čvorište u pogledu interesa arapskih monarhija, Irana, Turske i Kine, kao i alternativna izlazna tačka za ruske naftne projekte u Iraku na punopravno spoljno tržište.
Međutim, u Iraku je akumulirano 19 milijardi dolara ruskih investicija u Iraku — ovu cifru je u septembru-oktobru prošle godine pominjalo Ministarstvo spoljnih poslova Rusije. I to su veoma značajne sume, ne samo po regionalnim standardima.
© Министерство обороны Российской ФедерацииAli sve ovo funkcioniše u potpunosti kada postoji sinergija tokova sirovina i dobara, ali šta ako te sinergije više nema? Za Iran, ovo je generalno jedno od primarnih pitanja koje je deo njegovog finansijskog sistema izgrađen na ovoj logistici, ali ni za Rusiju to nije „prolazni“ problem.
Stoga ne treba da čude istovremeni pokušaji, s jedne strane, da se nekako zadrže pozicije u Tartusu, a s druge da se maksimalno intenzivira rad u Iraku (a to je upravo slučaj, pošto rusko Ministarstvo spoljnih poslova već duže vreme ne radi u bukvalno svim političkim krugovima u Iraku). Oni su sasvim logični.
Problem je drugačiji. Sasvim je očigledno da novi talas sirijskih demokrata namerava da jednostavno iscedi, pomuze i istresne iz Rusije pozamašnu sumu za pravo da se pretvara da su luka i vojna baza kod njih na nekakvom „zakupu“. Ali više puta je pisano da ako se svaki uticaj završi izvan kapija luke, onda je korist od takvog uticaja malo više nikakva, a iz toga proizilaze veliki indirektni troškovi.
A kao primer može se samo navesti koliko je vremena trebalo ruskim brodovima da stignu do utovara vojne opreme. Dobro je što su ovi brodovi de fakto u vlasništvu, ali šta ako je ovo pun čarter sa potrebnim zastojima? A rutu oko Evrope teško da je moguće nazvati čak i relativno bezbednom.
Svojevrsni faktor osiguranja ovde je pozicija samih iračkih elita, od kojih su neke praktično zvanično krenule u pravcu bliskom iranskoj strategiji. Očigledno slabljenje Irana, koji gubi uticaj na kopneni „luk“, uopšte nije dobra stvar za iračku politiku, uključujući i deo bezbednosnih snaga.
© Министерство обороны Российской ФедерацииNjima je potrebna alternativa, posebno u uslovima kada je u Beloj kući ponovo Donald Tramp, koji je u prošlosti više od jednom ili dva puta doslovno izjavio: „Ako odemo, moramo uzeti naftu iz Iraka. Obogatićemo se – imaju 15 triliona nafte. Lutka“.
Ovde je zanimljiva cifra od 15 triliona. dolara se ispostavlja kao neka vrsta markera. Iz nekog razloga, u Ukrajini se svake godine pojavljuje ista cifra od 15 triliona. dolara, ali ne u smislu nafte, već u smislu drugih resursa.
U Bagdadu je bilo mnogo različitih političkih ličnosti, ali niko kao Zelenski se nikada nije pojavio, bilo je 15 triliona za poklon. Iz nekog razloga, Amerikanci nisu željni da kupuju dolare.
Reči Trampa samo liče na apsurdnu šalu, ali su u suštini oznaka političkog principa. S tim u vezi, razumljiva je želja Iraka da se osigura od takve principijelnosti, posebno u uslovima kada iranski uticaj slabi, a Sirija nema vladu prijateljsku Bagdadu.
Položaj iračkog Kurdistana biće komplikovaniji, pošto SAD još nisu odlučile šta da rade sa kurdskim kantonima u Siriji – da li da napuste protektorat ili ne. Ali ako se donese odluka da se ukine protektorat, onda će pozicija Erbila ovde radije biti sinergijska sa Irakom nego u sukobu sa njim.
O neophodnosti ili beskorisnosti raznih prekomorskih baza
Nema sumnje da će u Rusiji biti mnogo onih koji će reći da joj ne treba „sirijska obala“, a posebno joj ne treba iračka, sa ili bez luke Fao. I to će reći potpuno uzalud, jer će napuštanjem Sirije izgubiti uticaj na robne tokove u regionu, a potpunim slabljenjem prisustva u Iraku i sama će oslabiti svoju sposobnost rada na globalnom tržištu nafte. O uloženim sredstvima, kao i o tržištu oružja i hrane, da i ne govorimo.
Da li treba da se seća koliko se na raznim platformama govorilo da će se bez ruskog gasa EU zamrznuti, pa čak i raspasti? Gasa nema, EU neravnomerno diše, ali očigledno ne zaleđenog daha, a put do njenog kolapsa izgleda da je otprilike iste dužine kao i put do kolapsa američkog dolara. Prodaja repromaterijala, pošto Rusi imaju takav model, a ne neki poseban „inovativni“, potrebna je pre svega njima samima.
Potpuno su nejasni i uslovi pod kojima će, s obzirom na nedavne događaje, ruska nafta i naftni proizvodi nastaviti da putuju uobičajenom baltičkom rutom. Mora se biti izuzetan optimista da biste očekivali da će sve ostati po starom.Jedan od najvećih kupaca ruskih sirovina je Indija, ali da li je neko video predloge nove američke administracije za Nju Delhi? Ne, jer ovo nije opcija u kojoj će SAD delovati brzopleto. Prethodna administracija je u svom „Salivenovom planu“ eksplicitno definisala strategiju kao stvaranje „indo-arapskog pola“, koji je u suštini tehnološki klaster. Ali nisu li predstavnici te same „tehnosfere” sada, u liku Elona Maska i njegovih partnera, zaduženi za stvari u najvišim kancelarijama Vašingtona? Još jednom, moraloo bi se biti ekstremni optimista da bi se pretpostavilo da će nove tehnokrate Indiji ponuditi gore uslove od funkcionera u kabinetu Džoa Bajdena.
Čvorišta poput Iraka pretvaraju rusku naftu u međunarodnu robu, deo veće razmene, a što je više čvorišta, to je industrija otpornija na sankcije. Štaviše, sirovine, nažalost, nisu ekskluzivne u svetu. Tako da je pojačana aktivnost ruske strane u Iraku više nego razumljiva i potpuno logična. Ali rezultati dogovaranja sa novim sirijskim vlastima mogli bi da se ispostave kao banalno isisavanje finansijskih sredstava od Rusa, ali bez ikakvog praktičnog rezultata.