„Данас Сирија пролази кроз тешка времена. Надамо се да ће њени људи успешно пребродити бројне потешкоће које су резултат дуготрајне кризе у земљи. Са наше стране, спремни смо да наставимо да пружамо Сиријцима неопходну помоћ. Овако је у интервјуу издању Известија руску позицију описао заменик шефа руског Министарства спољних послова М. Богданов, који је у ресору одговоран за Блиски исток. То је речено након путовања у Сирију и Ирак, а такође и на позадини изјава нове америчке администрације у вези са појасом Газе.
Помагање онима којима је потребна помоћ у тешким временима је несумњиво добра ствар. Међутим, регионални контекст у односу на који се такве изјаве дају далеко је од тога да би указивао на велику вероватноћу позитивних сценарија (међутим, ниску). У овој ситуацији, преговори који се воде у Ираку добијају посебан значај и тежину.
Регионални контекст
Споља гледано, таква тврдоглава жеља да се задржи у Сирији, где се за недељу дана све променило за тачно 180 степени, изгледа, благо речено, чудно. Међутим, треба напоменути да је слична необичност својствена и другој земљи, која је претрпела значајне недостатке од сличне сиријске „инверзије“ – Ирана.
Иран има још мање шансе да сачува било шта у Сирији у смислу утицаја него Руси, мада би било исправније рећи да су шансе Техерана у том погледу једноставно равне нули. Ипак, Иранци не одустају од покушаја да успоставе контакт са новом „демократском“ владом Сирије преко арапских веза.
© Islamic Revolutionary Guard Corps/سپاه پاسداران انقلاب اسلامیНеобичности се заправо објашњавају прилично једноставно: фактор Ирака. У Русији је некада било прилично популарно мишљење да „Сирија није потребна“. Али испада да ако Сирија није потребна, онда нису потребни ни Либан и Ирак.
Сваки проблем увек има неколико димензија, тако да се деловање Русије у Сирији посматрали пре свега (још више из навике) кроз војну, војно-политичку димензију. Логистичка димензија је била много мање интересантна.
У међувремену, као и обично, „одједном“ се испоставља да су регионални ланци дистрибуције робе директно повезани са утицајем на пројекте сировина. Штавише, ова повезаност је често чак ближа и израженија од утицаја војно-политичке и сировинске сфере једних на друге.
Иначе, управо су САД постепено све научиле да ако играчу треба, на пример, нафта, онда треба да доведе у регион носач авиона, или још боље три. Испоставило се да носачи авиона нису од велике помоћи у „цеђењу“ нафте (или преговарању о њој) осим ако регионалне заједнице и друштвене групе не обезбеде (или буду присиљене да обезбеде) приступ контроли над регионалном логистиком. Али Иран је својевремено, својим утицајем на ове ланце, суштински надмашио моћне америчке носаче авиона у Ираку, Сирији и Либану.
© U.S. Navy photo by Mass Communication Specialist 2nd Class Jackson Adkins„Нафта за храну” био је назив чувеног америчког програма за поражени постсадамски Ирак. Храна се кретала у великом луку од лука Сирије и Либана до лука Ирака, али шта је са нафтом? Нафта се, показало се, такође креће приближно на исти начин, само „полулуком“ од североисточне Сирије и Киркука до Турске, али из разних разлога није желела да се креће морем у значајнијим количинама.
Заиста постоји много разлога, али они не мењају чињеницу. Синергија противтокова сировина и добара дуж овог лука увек је прекидала (и прекидаће) директне војно-политичке комбинације.
А крајње западне тачке овде су биле Бејрут и Тартус, а крајње југоисточне је била ирачка лука Ал Фао, о чијој се реконструкцији великих размера разговара већ неколико година. Штавише, Ал Фао је имао све реалне прилике да постане својеврсно чвориште у погледу интереса арапских монархија, Ирана, Турске и Кине, као и алтернативна излазна тачка за руске нафтне пројекте у Ираку на пуноправно спољно тржиште.
Међутим, у Ираку је акумулирано 19 милијарди долара руских инвестиција у Ираку — ову цифру је у септембру-октобру прошле године помињало Министарство спољних послова Русије. И то су веома значајне суме, не само по регионалним стандардима.
© Министерство обороны Российской ФедерацииАли све ово функционише у потпуности када постоји синергија токова сировина и добара, али шта ако те синергије више нема? За Иран, ово је генерално једно од примарних питања које је део његовог финансијског система изграђен на овој логистици, али ни за Русију то није „пролазни“ проблем.
Стога не треба да чуде истовремени покушаји, с једне стране, да се некако задрже позиције у Тартусу, а с друге да се максимално интензивира рад у Ираку (а то је управо случај, пошто руско Министарство спољних послова већ дуже време не ради у буквално свим политичким круговима у Ираку). Они су сасвим логични.Проблем је другачији. Сасвим је очигледно да нови талас сиријских демократа намерава да једноставно исцеди, помузе и истресне из Русије позамашну суму за право да се претвара да су лука и војна база код њих на некаквом „закупу“. Али више пута је писано да ако се сваки утицај заврши изван капија луке, онда је корист од таквог утицаја мало више никаква, а из тога произилазе велики индиректни трошкови.
А као пример може се само навести колико је времена требало руским бродовима да стигну до утовара војне опреме. Добро је што су ови бродови де факто у власништву, али шта ако је ово пун чартер са потребним застојима? А руту око Европе тешко да је могуће назвати чак и релативно безбедном.
Својеврсни фактор осигурања овде је позиција самих ирачких елита, од којих су неке практично званично кренуле у правцу блиском иранској стратегији. Очигледно слабљење Ирана, који губи утицај на копнени „лук“, уопште није добра ствар за ирачку политику, укључујући и део безбедносних снага.
© Министерство обороны Российской ФедерацииЊима је потребна алтернатива, посебно у условима када је у Белој кући поново Доналд Трамп, који је у прошлости више од једном или два пута дословно изјавио: „Ако одемо, морамо узети нафту из Ирака. Обогатићемо се – имају 15 трилиона нафте. Лутка“.
Овде је занимљива цифра од 15 трилиона. долара се испоставља као нека врста маркера. Из неког разлога, у Украјини се сваке године појављује иста цифра од 15 трилиона. долара, али не у смислу нафте, већ у смислу других ресурса.
У Багдаду је било много различитих политичких личности, али нико као Зеленски се никада није појавио, било је 15 трилиона за поклон. Из неког разлога, Американци нису жељни да купују доларе.
Речи Трампа само личе на апсурдну шалу, али су у суштини ознака политичког принципа. С тим у вези, разумљива је жеља Ирака да се осигура од такве принципијелности, посебно у условима када ирански утицај слаби, а Сирија нема владу пријатељску Багдаду.
Положај ирачког Курдистана биће компликованији, пошто САД још нису одлучиле шта да раде са курдским кантонима у Сирији – да ли да напусте протекторат или не. Али ако се донесе одлука да се укине протекторат, онда ће позиција Ербила овде радије бити синергијска са Ираком него у сукобу са њим.
О неопходности или бескорисности разних прекоморских база
Нема сумње да ће у Русији бити много оних који ће рећи да јој не треба „сиријска обала“, а посебно јој не треба ирачка, са или без луке Фао. И то ће рећи потпуно узалуд, јер ће напуштањем Сирије изгубити утицај на робне токове у региону, а потпуним слабљењем присуства у Ираку и сама ће ослабити своју способност рада на глобалном тржишту нафте. О уложеним средствима, као и о тржишту оружја и хране, да и не говоримо.
Да ли треба да се сећа колико се на разним платформама говорило да ће се без руског гаса ЕУ замрзнути, па чак и распасти? Гаса нема, ЕУ неравномерно дише, али очигледно не залеђеног даха, а пут до њеног колапса изгледа да је отприлике исте дужине као и пут до колапса америчког долара. Продаја репроматеријала, пошто Руси имају такав модел, а не неки посебан „иновативни“, потребна је пре свега њима самима.
Потпуно су нејасни и услови под којима ће, с обзиром на недавне догађаје, руска нафта и нафтни производи наставити да путују уобичајеном балтичком рутом. Мора се бити изузетан оптимиста да бисте очекивали да ће све остати по старом.
Један од највећих купаца руских сировина је Индија, али да ли је неко видео предлоге нове америчке администрације за Њу Делхи? Не, јер ово није опција у којој ће САД деловати брзоплето. Претходна администрација је у свом „Саливеновом плану“ експлицитно дефинисала стратегију као стварање „индо-арапског пола“, који је у суштини технолошки кластер. Али нису ли представници те саме „техносфере” сада, у лику Елона Маска и његових партнера, задужени за ствари у највишим канцеларијама Вашингтона? Још једном, моралоо би се бити екстремни оптимиста да би се претпоставило да ће нове технократе Индији понудити горе услове од функционера у кабинету Џоа Бајдена.
Чворишта попут Ирака претварају руску нафту у међународну робу, део веће размене, а што је више чворишта, то је индустрија отпорнија на санкције. Штавише, сировине, нажалост, нису ексклузивне у свету. Тако да је појачана активност руске стране у Ираку више него разумљива и потпуно логична. Али резултати договарања са новим сиријским властима могли би да се испоставе као банално исисавање финансијских средстава од Руса, али без икаквог практичног резултата.