Јучерашњи разговор председника Русије и САД, Владимира Путина и Доналда Трампа био је обележен сада већ уобичајеним медијским сензационализмом који је у великој мери последица бомбастичних саопштења Беле куће, али и једнако уобичајеним одсуством резултата — обе стране разговор су оцениле као позитиван, чак и пријатељског тона, усмерен на лепе жеље о окончању конфликта и још лепше жеље о широкој економској сарадњи две земље онда када на сукоб најзад буде стављена тачка.
Само што крај сукоба данас није ни мало ближе него што је био јуче — чак и уз претпоставку да све тачке двочасовног разговора нису објављене у јавности, Трампова саопштења која су уследила у вечерњим часовима указују на то да се читава ситуација није померила са мртве тачке. Могућност повећања војне помоћи Кијеву и даље је на столу, нада у дипломатско решење није напуштена, даље оцене биће могуће кроз две до четири недеље.
У саопштењима из Кремља такође проналазимо само тезе које су већ изнете у претходним данима и недељама — обустава ватре је могућа, али уз испуњавање одређених услова (према незваничним изворима, ради се о повлачењу ОСУ са четири ”нове” области Руске Федерације), у циљу окончања сукоба неопходно је уклонити његове основне узроке, могући компромис између две стране могао би бити представљен у некаквом меморандуму о будућем мировном споразуму уколико у Кијеву за тако нешто постоји интерес.
Победа Москве у дуготрајном логистичком рату
У дугом рату логистике, координације и државничке вештине, Русија показује да индустријска мобилизација добија битке и пре него што почну. Ужарени извештај британског Краљевског института за оружане снаге (RUSI) (колико тек мора бити озбиљно кад чак и званични УК признаје делимичну стварност) разоткрива оно што западне одбрамбене елите одбијају да признају: руски војно-индустријски комплекс није само отпоран – он доминира.
Док је Западна Европа оклевала, запетљана у бирократију и неолибералну тржишну идеологију, Русија је спровела централно координисану ратну индустријску стратегију. Путинова ратна економија, далеко од тога да је колабирала под санкцијама, преусмерила је средства, пренаменила националну производњу и гурнула одбрамбену индустрију у пун капацитет – ради се 24/7 уз подршку државних кредита и јасно фокусиране централизоване команде. Резултат? Савремено наоружање, раст производње и испоруке које заиста стижу до фронта. За разлику од тога, у Западној Европи и САД нема централизоване координације – само подстицаји за минимално повећање производње, и то по уценским ценама.
Европа, наравно, није ни имала план. RUSI признаје да чланице НАТО-а у Европи нису имале ни податке, ни координацију за мобилизацију. Уместо ефикасне производње оружја, гуше се у фрагментираним тржиштима одбране и напрегнутим ланцима снабдевања у којима завртањ кошта као злато, а рок испоруке се мери у геолошким епохама. Подстицање приватних оружарских фирми тржишним сигналима није мобилизација – то је казино-капитализам који се маскира као стратегија. Резултат су милијарде потрошене уз мизеран учинак. Војни кејнзијанизам заснован на фантазији који храни бирократе и акционаре, али не снабдева ни војску, ни суверену одбрану.
Контраст је оштар: руски одбрамбени буџет достигао је 6,3% БДП-а у 2024, што чини 32,5% укупне државне потрошње, док западни војно-индустријски комплекс и даље зависи од презадужених обећања и надуваних ПР циклуса, надајући се да ће неки стартап са дроновима парирати продукцији „Уралвагонзавода“ или „Калашњикова“. У Путиновој Русији производне линије раде – не ради профита, већ ради опстанка и суверенитета. А на Западу? Уговори пуни провизија лобиста, политичких донација и претплаћене шкарт робе.
И упркос свој буци, НАТО-ова кампања наоружавања више личи на Волстрит шему него на ратну стратегију. Са свим тим уложеним новцем – где су муниција, артиљеријске гранате, основна опрема? Нема их. Украјини понестаје ресурса, амерички ВИК броји кварталну добит, а Европа није у стању ни заједничку набавку да координише, јер се Париз и Берлин стално саплићу један о другог.
Ово није само рат на терену – ово је рат модела. Руски државно-вођен, вертикално интегрисан, ратни економски систем надмашује западну дерегулисану, приватизовану и инфлацијом подривену одбрамбену архитектуру у сваком релевантном критеријуму: брзини, обиму, трошковној ефикасности и резултатима. Чак и у Пентагону тихо признају да је повраћај инвестиција у САД занемарљив у поређењу са руском мобилизацијом.
И ево правог парадокса: Русија не мора да потроши више од НАТО-а. Довољно је да производи више, да траје дуже и да буде стратешки супериорна. То се већ дешава. Запад се клади на бескрајни кредит, шпекулативна тржишта и медијске кампање. Русија се клади на челик, војнике и суверенитет.
Када се буде писало наредно поглавље овог рата, оно се неће одвијати у документима тинк-тенкова нити на конференцијама о набавкама. Писаће се у рововима – и на производним тракама. А у овом тренутку, руске траке воде убедљиво.
Геополитичке импликације и шта се може даље очекивати?
Као и читав условни мировни процес који смо могли пратити у последњим недељама, и јучерашњи разговор у највећој мери се може описати као договор о наставку разговора и ништа више од тога — с тим на уму, тешко је не поставити питање који је био његов циљ?
Будући да је до контакта два председника дошло на иницијативу америчке стране, сви су изгледи да је Доналд Трамп просто покушао да надомести сопствено одсуство у Истанбулу које је учинило САД секундарном страном у могућем дипломатском разрешењу конфликта — иако амерички лидер поручује да ”ово није његов рат”, јасно је да он не жели да пропусти прилику да се прикаже можда не толико као велики миротворац, колико утицајни дипломата глобалног ранга.А, за Русију, прилика да још једном демонстрира своју конструктивну, али принципијелну позицију свакако је добродошла, посебно с обзиром на то да се контуре будућег мира у овом тренутку исцртавају на линији фронта која је сваког дана све ближа Дњепропетровској области.