Piše Danko Borojević
Razvoj lovca Šuting Star (Shooting Star) započet je u vreme dok je Drugi svetski rat još trajao, a njegov kraj se nije naslućivao. Zbog te činjenice, od lovca Šuting Star očekivalo se da se uspešno nosi sa najnovijim nemačkim i japanskim borbenim avionima. Pošto je postalo jasno da lovac P-59 Ajrakomet (P-59 Airacomet) nije postao uspešan borbeni avion, odlučeno je da se krene u razvoj naprednog mlaznog lovačkog aviona. Od kompanije Lokid (Lockheed Aircraft Corporation) očekivalo se da što u kraćem vremenu konstruiše novi mlazni lovac, kako bi se on mogao upotrebiti u ratnim operacijama u Evropi i na Pacifiku. Za samu kompaniju razvoj novog lovca je bio od velikog značaja, jer se u proizvodnim pogonima nalazio samo jedan lovac – P-38 Latning (P-38 Lightning).
Novi avion trebao je dobiti britanski mlazni motor de Heviland H-1 (de Havilland H-1), što je značilo da je trebao imati veliki trup kako bi bilo dovoljno mesta za ovaj motor. Odlučeno je da se motor smesti u trup odmah iza pilotske kabine. Kompanija Lockheed je obećala da će prototip završiti za samo 180 dana, nakon što je dobila službenu potvrdu od američkog vazduhoplovstva za tri prototipa i 12 predserijskih aviona. Izrada prvog prototipa počela je već u avgustu 1943. godine i tekla je za danas nezamislivim tempom. Prvi prototip koji je tada označen kao XP-80, poleteo je već 8. januara 1944. godine, samo 140 dana nakon početka rada. Planirana proizvodnja motora de Heviland H-1 u SAD nije bila moguća. Tako da se moralo odlučiti za nabavku novog motora Dženeral Ilektrik I-40 (General Electric I-40), koji je bio znatno veće snage i većih dimenzija. Zbog toga se morala izvršiti kompletna izmena konstrukcije aviona. Taj posao je odneo dosta vremena, tako da je sledeći prototip XP-80A (XP-80) poleteo tek 10. juna 1944. godine. Nastavak razvoja aviona tekao je ubrzanim tempom, što je dovelo do određenih problema. Da sa avionom nešto nije u redu moglo se naslutiti nakon što su poginula dva probna pilota u udesima. Međutim, na to se nije obraćala pažnja tako da su prvi primerci predserijskih aviona YP-80A (YP-80A) koji su bili namenjeni obuci zemaljskog osoblja, u jedinice počeli pristizati oktobra 1944. godine. Ti avioni su dobili nove motore Dženeral Ilektrik J-33 (General Electric J-33), koji su se neznatno razlikovali u odnosu na I-40 (I-40), što nije usporilo proizvodnju. Posle završetka rata Pentagon je masovno počeo da otkazuje ugovore o nabavci naoružanja. Kako su već prototipi lovca Šuting Star (Shoting Star) postizali brzinu veću od 800 km/h, odlučeno je da se u što kraćem roku opremi ovim lovcem što više skvadrona američkog vazduhoplovstva.
Odluka se činila ispravnom jer je već 19. juna 1947. godine jedan Šuting Star oborio svetski rekord u brzini postigavši 1003,91 km/čas. Već 1948. godine oznaka P (P, Pursuit) biće zamenjena oznakom F (F, Fighter), tako da Šuting Star postaje F-80.
Svoje prve borbene misije F-80 obavio je na početku Korejskog rata. Početak je bio veoma uspešan, jer je 8. novembra 1950. godine poručnik Rasel Brovn (Russell J. Brown) sa svojim F-80C u prvoj vazdušnoj borbi dva mlazna lovca oborio jedan kineski MiG-15. Međutim, ovo je bio izuzetak jer se vrlo brzo pokazalo da su lovci MiG-15 superiorni u odnosu na F-80C i borbu protiv njih morali su preuzeti lovci F-86 Sabre. Vrlo brzo avioni F-80C će preuzeti zadatke uništavanja ciljeva na zemlji i vatrene podrške kopnenim snagama.
Iako se verzija F-80C u osnovi malo razlikovala u odnosu na verziju F-80B, spletom istorijskih okolnosti ovo će postati najpoznatija verzija Šuting Stara. Zahvaljujući Korejskom ratu koji je izbio 25. juna 1950. godine, najbolje što su Amerikanci u to vreme imali u dovoljnim količinama bili su baš avioni F-80C Šuting Star. Ni jedan od 365 F-80C u tom trenutku nije imao mogućnost nošenja bombi. To u početku rata i nije bio veliki problem, jer su prvi zadaci F-80C bili eskort bombardera B-29 i zadaci presretanja severnokorejskih klipnih lovaca i bombardera. Pojavom kineskih lovaca MiG-15 iznad Koreje, sve je veći broj F-80C opreman nosačima bombi i prebacivan na zadatke podrške kopnenim snagama. Naime, pokazalo se da su lovci MiG-15 sposobni napasti bombardere i pre nego što bi lovci F-80C iz pratnje uspeli delovati. Kasnijom analizom otkriveno je da su pri letu na visini od 8000 metara F-80C bili čak 160 km/čas sporiji od MiG-15. Zbog toga su na zadacima eskorta zamenjeni boljim lovcima F-86 Sejbr.
Kako bi mogli obavljati misije jurišnika F-80C opremani su potkrilnim nosačima koji su im omogućili nošenje četiri bombe mase 115 kg, ili dve mase 227 kg. Mogli su poneti i dve bombe mase 453 kg ali im je tada borbeni radijus dejstva bio vrlo mali. Tokom rata avioni F-80C dobili su mogućnost nošenja i napalm bombi.
Borbeni radijus dejstva ostaće veliki nedostatak za Šuting Star sve do kraja njegove operativne službe. Samo s gorivom u unutrašnjim rezervoarima F-80C je mogao dostići ciljeve na udaljenosti od 160 kilometara. S dva dopunska rezervoara ispod vrhova krila kapaciteta 624 litre borbeni radijus dejstva povećan je na 360 kilometara, što u uslovima ratovanja u Koreji često nije bilo dovoljno. Zbog toga su tokom rata sve „korejske“ F-80C opremili Misava (Misava) dopunskim rezervoarima kapaciteta 1000 litara, uprkos opasnosti da dođe do preopterećenja krila. Rezultat je bio povećanje borbenog radijusa dejstva na 550 kilometara, ali i nemogućnosti upotrebe F-80C u lovačkim zadacima, čak i u uslovima samoodbrane.
U direktnim vazdušnim borbama severnokorejski i kineski lovci uspeli su oboriti samo 14 lovaca Šuting Star, ali je zato dodatnih 113 oboreno zbog vatre PVO. Ukupno je u Korejskom ratu izgubljeno čak 277 F-80C od proizvedenih 798.
Zadnji F-80 je povučen iz borbenih jedinica već 1954. godine, ni deset godina od ulaska u operativnu službu. Uprkos tome Lokid je uspeo proizvesti 1731 F-80, od tog broja 798 u verziji F-80C.
Avion F-80 ipak je bio vrlo dobar avion, s nekim originalnim rešenjima (bočni usisnici vazduha, katapult sedište za pilota itd.) koja su odredila razvoj borbenih aviona. Dokaz tome je uspeh školskog aviona T-33A koji je nastao 1949. godine, neznatnom modifikacijom F-80. Ukupno je proizvedeno 5691 T-33A u pogonima kompanije Lokid i bio je okosnica školskog vazduhoplovstva u brojnim ratnim vazduhoplovstvima u svetu.