UKRAJINSKI F-16AM PROTIV RUSKIH SU-30SM, SU-35 I MIG-31: DA LI SLEDI OKRŠAJ RAKETAMA NA NEBU ISTOKA EVROPE?!

Među sipmatizerima NATO pakta usledila je ekstaza, oduševljenje, već se sad prepričavaju vizije kako će rakete AIM-120 AMRAAAM obarati ruske suhoje 30 i 35

Dileme više nema prvih 20 borbenih aviona F-16AB Holandije, Belgije, Danske i Norveške, ali i SAD krenuli su put Ukrajine. To je svečano na samitu NATO pakta javno obelodanio Etnoni Blinken i pokupio aplauze u sali.

Naravno Blinken nije saopštio detalje koji se držae u tajnosti, ali se već navodi da bi lovici u Ukrajinu mogli da pređu baš iz Rumunije u Ukrajinu jer aerodrom vojni u okolini Odese za sada su ostavljeni na miru dok se više nišane i gađaju iskanderima i kinžalima, ali i krstarećim raketama oni u centralnoj i zapadnoj Ukrajini.

Među sipmatizerima NATO pakta usledila je ekstaza, oduševljenje, već se sad prepričavaju vizije kako će rakete AIM-120 AMRAAAM obarati ruske suhoje 30 i 35 nad Krimom i Crnim morem, ali i oko Harkova. Da neće biti više napada planirajućim avionskim bombama tipa FAB -1500, FAB-3000.

U ovom ćemo tekstu ukratko predstaviti borbene letelice koje će uskoro na nebu iznad istoka Evrope odmriti snage.

🚨🚨🚨Update: F-16 fighter jets ready to attack Russia!! World War 3 is about to begin!!🔥🔥🔥 pic.twitter.com/qjSibxyiRb

— US Civil Defense News (@CaptCoronado) July 10, 2024

F-16AM

F-16 je lovac koji je dosledno sproveo iskustva RV SAD iz rata u Vijetnamu. Prototip ovog lovca označen kao YF-16 prvi let u trajanju od šest minuta izveo je 20. januara 1974. godine. Tokom ovog leta došlo je do određenih problema, te je probni pilot prekinuo ispitivanje aviona ubrzo po uočenim nedostacima. Posle toga, avion je vraćen na doradu. Zvanično, prvi let u trajanju od 90 minuta izveden je 2. februara 1974. godine. Ubrzo će se za ovaj lovac zainteresovati i zemlje NATO, kao što su Belgija, Danska, Holandija i Norveška. Potreba ovih zemalja da zamene svoje lovce F-104 novim lovcem, nateralo je Amerikance da iz temelja revidiraju  program LWF. U aprilu 1974. godine  program LWF pretvoren je u program ACF (Air Combat Fighter). Borbeni soko je malen, pokretan i lagan lovac i dokaz je da SAD mogu da naprave i ovakvu kategoriju lovca, koja je manje zasićena elektronikom nego lovci F-14 i F-15. Lovac F-16 poseduje jedan motor, ima jednostavan otvor za dovod vazduha ispod pilotske kabine, koja je izdignuta i pregledna. Prvenstveno je avion za ostvarivanje prevlasti u vazdušnom prostoru vođenjem manevarske borbe na bliskim odstojanjima, ali može da izvršava zadatke vatrene podrške jedinicama na zemlji. Njegovi konstruktori nisu težili ka ostvarivanju brzinskih rekorda, već su avionu dali bolju pokretljivost i savršenije manevarske sposobnosti. F-16 je lakši od mnogih aviona, može poneti više naoružanja i ima solidne manevarske sposobnosti. Sedište pilota je tipa „nula-nula“, nagnuto je unazad za 30 stepeni, a pilotska palica je smeštena udesno. Avion ima potpunu veštačku stabilnost i opremljen je četvorokanalnim digitalnim sistemom električnih komandi i poseduje sistem za poboljšanje stabilnosti aviona na velikim napadnim uglovima. Krila aviona su trapeznog oblika u planu s produženim korenim delom na spoju krilo-trup (strejkom), koji povećava uzgon aviona, što je dovelo do smanjenja vitkosti krila uz istovremeno smanjenje ukupne površine i mase krila. U isto vreme poboljšano je opstrujavanje oko krila, trupa i vertikalnog repa što je poboljšalo upravljivost i stabilnost na velikim napadnim uglovima. Primena automatske promene otklona napadne ivice i flaperona u letu znatno je poboljšalo manevarske sposobnosti aviona. Upotrebom novih, lakših materijala smanjena je masa aviona. Razvijeno je više verzija ovog aviona.

Prve proizvedene verzije jednosed F-16A i dvosed F-16B, imale su pogonsku grupu sastavljenu od jednog truboventilatroskog motora Pratt & Whitney F-100-PW-100, da bi već sledeći avioni ovih verzija dobili poboljšani motor Pratt & Whitney F-100-PW-200. Avioni verzije F-16A/B proizvodili su se u takozvanim „blokovima“ 1, 5, 10, 15 i 20 (Block 1, 5, 10, 15, 20). Počev od verzije F-16A/B blok 15, napravljena je prva velika promena na avionima F-16. Na ovoj verziji povećana je površina horizontalnog stabilizatora. Lovci F-16A/B bili su opremljeni nišansko-navigacijskim sistemom, koji je bio zasnovan na bazi centralnog elektronskog računara i obuhvatao je radar AN/APG-66, nišanski sistem tipa 666, inercijalni navigacijski sistem SKN-2416, računar aerodinamičkih parametara i pult za upravljanje. Višenamenski kohertni dopler-radar AN/APG-66 namenjen je za traženje, otkrivanje, automatsko praćenje, kao i merenje parametara ciljeva u vazduhu na daljinama do 45 km u svim meteorološkim uslovima, i daljine i brzine približavanja sa vizuelno vidljivim objektima na zemlji. Sastoji se od šest modula koji obuhvataju antenu, prijemnik, predajnik male snage, procesor za obradu podataka, računar i pult za upravljanje. Radi u I/J (I/J, 8-12 GHz) frekventnom opsegu. Zavisno od režima rada, radar AN/APG-66 objekte otkriva na daljinama 20, 40, 75 i 148 km. Verzija F-16A/B blok 20 dobila je poboljšani radar AN/APG-66 (V)3 i mogućnost upotrebe poluaktivno radarski vođenih raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa AIM-7M Sparrow.

Unapređeni jednosed F-16C i njegova dvoseda verzija F-16D dobili su poboljšanu kabinu, avionsku opremu i radar. Sa ovom verzijom F-16 je postao pravi višenamenski borbeni avion. I verzija F-16C/D se gradila u „blokovima“ i to blok 25, 30, 32, 40, 42, 50 i 52 (Block 25, 30, 32, 40, 40, 50, 52). Zavisno od podvarijanti (blokova) F-16C/D imao je opcinu pogonsku grupu koja je obuhvatala turbovenitilatorske motore Pratt & Whitney F-100-PW-200, F-100-PW-220, F-100-PW-220E i F-100-PW-229 ili General Electric F-110-GE-100 i F-110-GE-129.

© USDoD, USAF

Za verziju F-16C/D razvijen je impulsno-doplerski radar tipa AN/APG-68 po programu MSIP a na bazi AN/APG-66 . U odnosu na radar iz kojeg je nastao, radar AN/APG-68 imao je veću daljinu otkrivanja ciljeva (do 296 km), veću masu (153 kg), novi programabilni procesor i može jednovremeno da prati oko 22 cilja u vazduhu ili na zemlji. Radi u frekventnom opsegu I/J (I/J, 8-20 GHz). Antena radara je ravna antenska rešetka sa sektorom osmatranja u režimu vazduh-vazduh: po azimutu od 10 stepeni , 30 stepeni, 60 stepeni a po elevaciji u 1, 2, 4 linije. Zavisno od režima rada, objekte može da otkriva na daljinama 20, 40, 75, 150 i 296 km.
Pretposlednja verzija lovca F-16 je jednosed F-16E i njegova dvoseda verzija F-16F. Verzija F-16E/F radi se u bloku 60 (Block 60) i razvijena je iz verzije F-16C/D blok 50/52, a razvijena je po narudžbini UAE. Ima poboljšani radar AN/APG-80, sa aktivnim elektronskim skeniranjem, poboljšanu elektronsku opremu, spoljne rezervoare prilepljene duž bočnih strana i trupa i motor General Electric F-110-GE-132.

Holandski, Belgijski, Danski i Norveški F-16AM Block 20 MLU opremljeni su raketama AIM-120B i AIM-120C-5 sa dometom od 80 i 100 km. Ovi avioni su opremljeni zastarelim radarskim sistemima AN/APG-66(V)2. Ovi avioni mogu biti opremljen raketama velikog dometa AIM-120C-7 i AIM-120D, sposobnim da gađaju ruske Su-35S i Su-30MS na udaljenosti od 120-160 km u režimu HOJ.

© Фото: пресс-служба ПАО «ОАК»

SU-35S

 SU-35S je najnovija reinkarnacija lovačkih aviona iz familije SU-27, i s pravom se može tvrditi da je ovaj avion vrhunac trenutnog konvencionalnog dizajna lovačkih aviona. Dizajn je mešavina odlične aerodinamičke osnove sa naprednim motorima, kontrolom leta i naprednom avionikom.

Oznaka SU-35 je primenjena na dve osnovne konfiguracije aviona od 1991. godine. Prvi avion koji je nosio oznaku SU-35 ranih devedesetih godina XX veka, bio je digitalni T-10M/SU-27M, koga je NATO označio kao Flanker-E, a bio je pogonjen motorima AL-31FM i imao je radar N011. Za izvoz kako je bilo u planu, bio je predviđen avion isto označen kao SU-35. Ovaj avion je korišćen kao osnova za razvoj demonstratora tehnologije aviona SU-37, koji je NATO označio kao Flanker-F. SU-37 se koristio kao platforma za ispitivanje modernog kokpita, radara N011M, za proveru uređaja za promenu vektora potiska i HOTAS komandi leta. Veliki deo tehnologije ispitane na avionu SU-37, našla je svoju primenu na avionima SU-30MKI/MKM.

Trenutni SU-35S naručilo je Ministarstvo odbrane Ruske Federacije 18. avgusta 2009. godine, a bio je rezultat niza dizajnerskih studija sa dubokom modernizacijom dizajna aviona SU-27M. Ovo je zapravo duboki reinženjering osnovnog dizajna aviona na način na koji je izvršena izmena dizajna kod aviona F-15C i na osnovu kojeg je nastao avion F-15E, tokom osamdesetih godina XX veka. Novi SU-35S zadržao je osnovni aerodinamički dizajn i veći deo strukture aviona SU-27, ali se vide značajna aerodinamička poboljšanja sa potpuno novim motorima i digitalnom avionikom. Značajne promene uključuju uklanjanje leđnog dorsala, povećanje kapaciteta unutrašnjeg goriva i postavljanje novih odbacivih dopunskih spoljnih rezervoara za gorivo. Za pogon su izabrana dva turboventilatorska motora Saturn AL-41F-1S (Saturn 117S) sa mogućnošću superkrstarenja, koji ovom avionu daju veliku prednost u odnosu na potencijalne protivnike u režimu vazdušne borbe.

© Министерство обороны Российской Федерации

Avionika je potpuno digitalna. U nosu se nalazi radar Tihomirov NIIP Irbis-E koji omogućava detekciju 30 ciljeva na udaljenosti od 400 km i simultano gađanje do osam ciljeva. U režimu vazduh-zemlja (more) radar obezbeđuje mapiranje terena, omogućuje istovremeno napad na četiri površinska cilja sa preciznim naoružanjem vazduh-zemlja (more) dok istovremeno skanira prostor u vazduhu u potrazi za pretnjom, na koju može da lansira aktivno radarski vođene rakete vazduh-vazduh. Cilj veličine tri metra kvadratna detektuje na udaljenosti od 350-400 km, dok cilj veličine od 0,01 metar kvadratni detektuje na udaljenosti od 90 km. Osim toga u repnoj „žaoki“ se nalazi radar N012 koji je namenjen za pretraživanje zadnje polusfere. Taj uređaj nije namenjen samo za upozoravanje pilota na opasnost već i za upotrebu vođenih raketa vazduh-vazduh za odbranu iz zadnje polusfere. Naime, posle lansiranja rakete R-73 menjaju kurs za 180 stepeni i posle tog napadaju cilj koji avionu preti iz zadnje polusfere.

SU-35S na lovačkim zadacima naoružan je pored raketa R-73 i sa raketama R-37M (URVB), koje mogu da deluju na udaljenosti do 300 km, kao i R-77-1 (RVV-SD) dometa do 110 km, osim toga tu su i uređaji za ometanje L-265 “Hibini-10M”, koji daju znatnu prednost lovcima Su-35S nad eventualnim suparnicima.

Avion je osposobljen za borbu protiv krstarećih raketa i bespilotnih letelica, kao i protiv najnovijih aviona kao što su F-22 i F-35. Osim toga avion nosi čitav spektar najmodernijeg ruskog naoružanja tipa vazduh-vazduh i vazduh-zemlja. Kao lovac-bombarder nosi do 8000 kg ubojnog tereta na 12 nosača na krilima i trupu.

U strateškom pogledu SU-35S je u znatnoj prednosti u odnosu na konkurentske zapadne avione, osim u odnosu na F-22. Raspoređen u velikom broju sposoban je da promeni ravnotežu moći u bilo kom regionu u kojem se to desi. Ova realnost se ne shvata ozbiljno kod većine zapadnih vazduhoplovstava, pa čak i kod birokratije Ministarstva odbrane SAD.
Suhoj SU-35S u NATO nezvanično se označava i kao Super Flanker.

Borbeno su angažovani iznad Sirije i Ukrajine.

Avioni SU-35S trenutno se nalaze u naoružanju Rusije i Kine, dok su nedavno uspešno završeni pregovori i sa Iranom. Tako da se očekuje da će uskoro i Iran postati korisnik ovog odličnog aviona.

SU-30SM Flanker-C.

Idealna aerodinamička osnova i dobre performanse aviona familije SU-27 poslužiće kao osnova za izgradnju budućih borbenih aviona Ruske Federacije. Tako je na osnovu aviona SU-27UB nastao i patrolni lovac SU-30, koji je prvobitno bio označen kao SU-27PU. RV Rusije je prvih pet primeraka SU-30 preuzelo u periodu od 1994. do 1996. godine. Avion je službeno uveden u naoružanje RV Rusije 1996. godine. Prva jedinica koja je dobila ove avione bio je 54. gardijski kerčanski lovački avijacijski puk iz baze Savaslejka koji pripada 148. centru za borbenu opremu i preobuku letačkog sastava. Lovac SU-30 ima dva člana posade – radaristu i pilota, poboljšani radar N011M dometa 400 km i bolje manevarske sposobnosti od SU-27. U grupnom vazdušnom boju jedan SU-30 može da predvodi četiri jednoseda SU-27. Takav tim osim suprotstavljanja protivničkim avionima može da postavlja i blokadu na pretpostavljenom pravcu leta krstarećih raketa.
Na osnovu aviona SU-30 iznikla je cela plejada višenamenskih borbenih aviona namenjenih izvozu, a za koje su se odlučile vazduhoplovne snage Alžira, Angola, Belorusija, Indije, Indonezije, Jermenija, Kine, Kazahstan, Malezije, Mjanmar, Ugande, Venecuele i Vijetnama. Za svaku zemlju posebno, izrađen je izvozni model prema njihovim potrebama.

Tako je za potrebe indijskog vazduhoplovstva nastao SU-30MKI. Na postojeću platformu aviona SU-30 stručnjaci OKB Suhoj dodali su kanar konfiguraciju od kompozita i FBW sistem za kontrolu leta koji su razvijeni za mornarički avion SU-33, motore AL-31FP s vektorisanim potiskom i modernu elektroniku. U nosu aviona nalazi se savremeni radar N001 Bars 3 koji omogućava istovremeno napad na jedan cilj u vazduhu i jedan cilj na zemlji. Avionika je mešavina ruskih, francuskih, izraelskih i indijskih sistema, te je u početku bilo problema s njihovom integracijom u jedinstveni sistem. Međutim, danas kod aviona, namenjenih ruskim vazduhoplovnim snagama, avionika je isključivo domaće proizvodnje. Naoružanje se sastoji od raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa R-27 i R-77 i kratkog dometa R-73E. Može nositi protivbrodske i vođene rakete vazduh-zemlja ruske i indijske proizvodnje. Indijski mediji SU-30MKI proglašavaju najboljim indijskim borbenim avionom od njezinog formiranja. Avione po licenciji sklapa HAL (Hindustan Aeronautics LTD), a isporuka zadnjeg od 140 naručenih planirana je za 2014. godine. Međutim, RV Indije danas u upotrebi imao 272 aviona SU-30MKI, dok je poručeno još 12 ovih aviona.

Iako mu se oznaka tek neznatno razlikuje od indijskog aviona kineski SU-30MKK je u osnovi potpuno različit avion, s obzirom na to da je primarno namenjen protivbrodskoj borbi. Uprkos tome opremili su ga radarom N001VEP i raketama R-77. Osnovno naoružanje su mu protivbrodske rakete H-31A i H-59. Najopasnije protivbrodsko oružje koje SU-30MKK može poneti jesu protivbrodske vođene rakete H-41. Ova 9,74 m duga raketa leti brzinom od tri maha i ima maksimalni domet od 250 km. Bojeva glava mase 320 kg može potopiti svaki postojeći ratni brod osim nosača aviona. Masa joj je 4500 kg, a SU-30MKK može poneti jednu raketu na podtrupnom nosaču između uvodnika vazduha.
Sličnu namenu kao i SU-30MKK ima i SU-30MK2. Nema kanare i vektorisani potisak te je manje okretan u vazdušnoj borbi. Uprkos tome prodat je Kini, Venecueli i Vijetnamu. Suhoj je razvio i verziju SU-30MK3 specijalizovanu za protivbrodsku borbu i naoružanu vođenim raketama Raduga H-59MK.
Indijski SU-30MKI neslužbeno se smatra najpokretljivim borbenim avionom na svetu.

Avioni SU-30, imaju ugrađen top kalibra 30 mm GŠ-301 sa 150 granata. Kao lovac nosi od 10 do 14 raketa vazduh-vazduh R-27, R-73 i R-77, u zavisnosti od verzije. Kao lovac-bombarder nosi od 4000 kg do 6000 kg ubojnog tereta na deset nosača na krilima i trupu ili do 8000 kg ubojnog tereta na 12 nosača na krilima i trupu, u zavisnosti od verzije.

Do danas je proizvedeno više od 640 ovih aviona u raznim verzijama.

Avioni SU-30 uzeli su učešće u sukobima u Siriji od 2015. godine, dok se danas mogu videti i iznad Ukrajine. Ruski pretorijanac, SU-30 mašina za sve.

© Министерство обороны Российской Федерации

MIG-31BM

Tokom upotrebe MiG-25 se naročito isticao kao izviđački avion, dok je njegova lovačko-presretačka verzija već odavno bila zasterala. Zbog toga se pristupilo izradi njegove zamene. Razvoj njegove zamene otpočinje proizvodnjom prototipa označenog kao E-155MP, koji je prvi put poleteo 16. septembra 1975. godine. Novi avion je izgledao kao duža verzija lovca MiG-25, sa dužim trupom, sa još jednom kabinom, ali se ipak suštinski radilo o potpuno novom avionu. Kod novog prototipa je udvostručena primena titanijuma i utrostručena upotreba aluminijumskih legura, a sve u cilju smanjenja ukupne mase aviona. Nova struktura je imala manju masu i veću nosivost, zbog čega je avion pri nadzvučnim brzinama lako podnosio ubrzanje od 5 g (G), za razliku od aviona MiG-25 čije je ograničenje iznosilo 4,5 g (G). Novi prototip je mogao leteti i nadzvučnim brzinama na malim visinama. Povećan je ukupan kapacitet goriva, a pogon su sačinjavali novi efikasniji dvoprotočni motori.

Najznačajniji pomak je uvođenje novog, mnogo naprednijeg radara, sa mogućnošću uočavanja i praćenja više ciljeva iznad i ispod visine pozicije aviona. Razvijen je avion koji je bio sposoban da uspešno presreće sve tipove protivničkih aviona, i to ne samo pri njihovom prodoru u vazdušni prostor SSSR, već i pri njihovom dejstvu sa distance.

Ukupno je proizvedeno osam predserijskih aviona, čija je proizvodnja započela u fabrici u Gorkom 1977. godine. Već 1978. godine, američki izviđački satelit primetio je jedan od razvojnih aviona, kako pri letu na visini od 6000 metara, presreće i obara cilj koji je predstavljao krstareću raketu koja je letela na visini od 60 metara i na udaljenosti od 20 kilometara. To je bila impresivna činjenica za američke vazduhoplovne stručnjake, ali ostaje i činjenica da su Sovjeti znali potpun raspored američkih izviđačkih satelita, pa se stiče utisak da su Sovjeti sve to namerno režirali, kako bi pokazali Amerikancima da imaju odgovor na njihove pretnje.

Po aerodinamičkoj šemi MiG-31 je supersonični visokokrilac sa širokim uzgonskim trupom. Deo strukture aviona je napravljen od legure aluminijuma sa radnom temperaturom reda 150 stepeni celzijusovih, a delovi aviona izloženi velikom aerodinamičkom zagrevanju tokom nadžvučnog leta su proizvedeni od titanijuma i čelika otpornog na visoke temperature. Procentualni udeo materijala se kreće u sledećim granicama: 50% čelik, 16% titanijum, 33% aluminijum i 1% kompoziti. Krila su trapezna s uglom strele napadne ivice od 41 stepen i opremljena snažnom aerodinamičkom mehanizacijom. U korenu krila, na vezi s uvodnicima vazduha se nalaze strejkovi za povećanje manevribilnosti aviona na velikim napadnim uglovima. Ugao strele napadne ivice strejkova iznosi 70 stepeni. Na repnom delu trupa su postavljena dva vertikalna repa površine 15,6 metara kvadratnih, blago iskošena u obliku slova „V“ na kojima su postavljene mnogobrojne antene. Konstrukcija stajnog trapa omogućuje, da MiG-31 poleće sa nepripremljenih i zaleđenih aerodroma.

Posada se sastoji od pilota u prvoj kabini i radiste-navigatora koji ima ulogu strelca u drugoj kabini. Taktika dejstva se bazira na grupi od četiri aviona, koji istovremeno osmatraju prostor širine 800 do 900 km (200 km po dubini) i simultano deluju po ciljevima. Na taj način delimično je pokrivena uloga (osmatračka), koju na zapadu ima AWACS, uz dopunsku mogućnost delovanja po ciljevima i njihovog uništavanja. Nemogućnost svesmernog osmatranja, kakvu poseduje AWACS, delimično je nadoknađena mnogo većom brzinom pretraživanja koja je jednaka brzini leta i kreće se od 1500 do 3000 km/čas. MiG-31 pokreću dva motora D-30F-6. S obzirom na to da je predviđeno da MiG-31 najveći deo leta provede na nadžvučnim brzinama, odabran je turboventilatorski motor sa niskim stepenom dvostrujnosti – gotovo kao turbodžet kao pogodnije rešenje. O kvaliteti motora sa aviona MiG-31 govori i podatak da je odnos maksimalnog potiska prema težini motora 7,8:1, što je u ono vreme bilo u kategoriji najnovijih zapadnih motora za lovce IV generacije. U nosu aviona nalazi se nepomična, ravna antena „frejzderej“ radara, nazvanog SBI-16 Zaslon (NATO oznaka Flash Dance). To je impulsno-doplerski radar sa mogućnošću otkrivanja i gađanja ciljeva koji lete ispod radara. Antena je sa elektronskim skaniranjem ima prečnik od 1,1 m. Skaniranje (pretraživanje prostora) u opsegu od ±60 stepeni po azimutu i -60 do +70 stepeni po elevaciji. Vrlo velika emisiona snaga. Otkrivanje ciljeva na daljini od 300 km. Istovremeno može da prati 10 ciljeva, a da simultano gađa četiri. Otporan na ometanje. Mogućnost sinhronizovanog rada sa još tri aviona i zemaljskom stanicom. Procenjuje se da je kompletan radarski sistem na MiG-31 težak oko 1000 kg. MiG-31 je avion velike autonomije leta i namenjen je za borbu protiv neprijateljevih vazduhoplova, pre svega krstarećih raketa i strateških bombardera, kako klasičnih tako i onih u nevidljivoj takozvanoj „stelt“ tehnologiji, nad ogromnim područjem SSSR.Od naoružanja MiG-31 ima ugrađen šestocevni top GŠ-6-23 kalibra 23 mm sa borbenim kompletom od 260 granata. U početku MiG-31 je nosio četiri rakete vazduh-vazduh velikog dometa R-33 (AA-9 Amos) sa poluaktivno radarskim vođenjem poluutopljene u trupu, a mogao ih je lansirati sa daljine od 120 km. Na krilima je nosio dve rakete vazduh-vazduh srednjeg dometa R-40T/TD (AA-6 Acrid) s IC vođenjem i sa daljinom lansiranja od 50 km i četiri IC vođene rakete vazduh-vazduh kratkog dometa R-60/R-60M (AA-8 Aphid) sa daljinom lansiranja od 8 km.Od 1990. godine u proizvodnju je ušla modernizovana varijanta MiG-31B sa poboljšanim sistemom navigacije i elektronskih protivdejstava. Dužina patroliranja povećana je ugradnjom cevi za prijem goriva tokom leta. Do obustave finansiranja svih narudžbina vazduhoplovne tehnike isporučena je mala količina aviona MiG-31B, ali mnogo značajniji broj modernizovanih aviona nastao je prepravkom postojećih primeraka u remontnim zavodima. Ti avioni su dobili oznaku MiG-31BS.

Krajem osamdesetih godina XX veka osmišljen je  program povećanja borbene moći „tridesetjedinica“, a 1992. godine to je i javno objavljeno prikazom modernizovanog aviona pod oznakom MiG-31M. Novi avion ima novi radar Zaslon-M, moćnije naoružanje i savremenu avioniku. Pojačani motori su očuvali performanse aviona iako je maksimalna masa u poletanju podignuta na čitave 52 tone. Starije rakete vazduh-vazduh R-40T i R-60 su zamenjene savremenijim raketama R-77 (AA-12 Adder) s aktivno radarskim vođenjem i R-73 (AA-11 Archer) s IC vođenjem. Obe rakete su sverakursne i mogu da dejstvuju na ciljeve iz svih uglova, bez obzira na njihov položaj u vazdušnom prostoru. Tu se nalaze i nove raketa vazduh-vazduh velikog dometa R-37 (AA-13 Arrow) sa poluaktivno radarskim vođenjem poluutopljene u trupu, a može ih lansirati sa daljine od 150 km do 280 km zavisno od profila leta. Pored moćnijeg naoružanja vazduh-vazduh, ostvarena je i mogućnost dejstva po ciljevima na zemlji kroz integraciju raketa vazduh-zemlja tipa H-58 (AS-11 Kilter) i H-31 (AS -17 Krypton). Ipak je cilj modernizacije bio povećanje mogućnosti aviona u vazdušnoj borbi sa distance, dok je dejstvo po površinskim ciljevima bila opciona mogućnost.

Nedostatak novca bio je najveća prepreka za uvođenje aviona MiG-31M u naoružanje, ali mnoge od ispitanih modifikacija su primenjene na manje ambicioznom avionu MiG-31BM koji je napravljen 1997. godine. Po planu unifikacije avionike i naročito opreme kabine iz modernizovanog aviona MiG-29SMT izvedeni su posebni kompleti uređaja za lovac MiG-31BM. U pilotsku kabinu ugrađen je jedan višenamenski pokazivač, a tri u kabini radiste-navigatora čime je razrešen jedan od najvećih nedostataka aviona MiG-31 – slaba koordinacija aktivnosti između dvočlane posade. Prepravke na radaru aviona MiG-31BM omogućavaju otkrivanje i praćenje deset ciljeva na 320 kilometara udaljenosti uz znatno bolju rezoluciju. Granica uništenja postavljena je na 280 kilometara što dopušta domet raketa R-37.

Posle raspada Sovjetskog Saveza, veći deo aviona MiG-31 preuzelo je RV Rusije dok su Kazahstanu pripala 43 aviona.
Vazduhoplovne snage Ruske Federacije na standard MiG-31BM planirale su da prevedu sve operativne avione MiG-31B/BS čiji preostali resursi garantuju upotrebu i u naredenih dvadeset i više godina.

Međutim, izbijanjem rata u Ukrajini, deo aviona je preveden na standard MiG-31K, čime su ti avioni postali nosači hipersoničnih raketa H-47M2 Kinžal. Raketom R-37M lovac MiG-31BM oborio je ukrajinski lovac MiG-29 na udaljenosti od 200 km.

Avion MiG-31 naoružan raketama R-37M i Kinžalima, postao je noćna mora za Ukrajinu. Samim njegovim poletanjem, oglašava se vazdušna opasnost iznad Ukrajine.

RUSKI ADUT ZA OBRAČUN SA UKRAJINSKIM F-16: NOVA ULOGA RAKETE R-37M

Sudeći po tvrdnjama Rusa već je spreman raketa koja će se kako se navodi da se obračuna sa ukrajinskim F-16. U pitanju je raketa R-37M dugogo dometa namenjena za napad na leteće radarske stanice i osmatračke letelice.

U pitanju su rakete dometa 400 km. Nosači ovih raketa su MiG-31BM kao avioni za duge patrolne letove, ali nosači su postali sa ratom u Ukrajini i lovci SU-35 i novi borbeni avion 5. generacije SU-57.

Ono što je zanimljivo raketa se pojavila bila na izložbi naoružanja u Ukrajini, kada je bio prikazan MiG-31 sa čak 6 raketa R-37 na podvesnim nosačima.

Raketa R-37

Ova raketa vazduh-vazduh poznata je bila i pod NATO kodnim nazivom AA-X-13 Arrow koju je razvila ruska fabrika Vimpel, koja je i napravljena za lovce presretače drugog doleta MiG-31.

Ona predstavlja novu fazu u razvoju rakete R-33 odnosno po NATO nomeklaturi AA-9 Amos, čiji je razvoj započeo sredinom 1970 tih, kada je trebalo odgovoriti na američku raketu AIM-54 Phenix koju je nosio američki F-14 Tomket. R-33 prvi put viđena je na avionu MiG-31 iznad obala Norveške 1985. godine.

R-37 je logični sled razvoja rakete koja treba da dejstvuje po ekstremno udaljenim ciljevima na daljinama većim od 300 km. Pre svega ova raketa namenjena je za obaranje letećih radarskih stanica i izviđačkih letelica.

Raketa se u početnoj fazi leta inercijalno, ažuriranjem odgovarajućih podataka tokom prvog dela leta rakete. U drugoj fazi iz inercijalnog raketa prelazi u poluaktivno radarsko samonavođenje.

Raketa je klasične konfiguracije sa četiri pravougaona velika krila na sredini tela i četiri krmila na kraju rakete.

R-37 ima dužinu 4,2 , prečnik tela 0,38 m i razmah krmila 0,7 m. Masa lansiranja rakete je 600 kg. Jačina bojeve glave je 60 kg parčadna. Pogon rakete je raketni motor sa čvrstim gorivom. Kao glavni nosač ove rakete označen je bio MiG-31, ali kasnije paleta je raširena na Su-35S i Su-57.

U operativnoj upotrebi Vazdušno kosmičkih snaga Rusije raketa se nalazi od 1997. godine.