УКРАЈИНСКИ F-16AМ ПРОТИВ РУСКИХ SU-30SM, SU-35 I MIG-31: ДА ЛИ СЛЕДИ ОКРШАЈ РАКЕТАМА НА НЕБУ ИСТОКА ЕВРОПЕ?!

Међу сипматизерима НАТО пакта уследила је екстаза, одушевљење, већ се сад препричавају визије како ће ракете АИМ-120 АМРАААМ обарати руске сухоје 30 и 35

Дилеме више нема првих 20 борбених авиона F-16AB Холандије, Белгије, Данске и Норвешке, али и САД кренули су пут Украјине. То је свечано на самиту НАТО пакта јавно обелоданио Етнони Блинкен и покупио аплаузе у сали.

Наравно Блинкен није саопштио детаље који се држае у тајности, али се већ наводи да би ловици у Украјину могли да пређу баш из Румуније у Украјину јер аеродром војни у околини Одесе за сада су остављени на миру док се више нишане и гађају искандерима и кинжалима, али и крстарећим ракетама они у централној и западној Украјини.

Међу сипматизерима НАТО пакта уследила је екстаза, одушевљење, већ се сад препричавају визије како ће ракете АИМ-120 АМРАААМ обарати руске сухоје 30 и 35 над Кримом и Црним морем, али и око Харкова. Да неће бити више напада планирајућим авионским бомбама типа ФАБ -1500, ФАБ-3000.

У овом ћемо тексту укратко представити борбене летелице које ће ускоро на небу изнад истока Европе одмрити снаге.

🚨🚨🚨Update: F-16 fighter jets ready to attack Russia!! World War 3 is about to begin!!🔥🔥🔥 pic.twitter.com/qjSibxyiRb

— US Civil Defense News (@CaptCoronado) July 10, 2024

Ф-16АМ

Ф-16 је ловац који је доследно спровео искуства РВ САД из рата у Вијетнаму. Прототип овог ловца означен као YФ-16 први лет у трајању од шест минута извео је 20. јануара 1974. године. Током овог лета дошло је до одређених проблема, те је пробни пилот прекинуо испитивање авиона убрзо по уоченим недостацима. После тога, авион је враћен на дораду. Званично, први лет у трајању од 90 минута изведен је 2. фебруара 1974. године. Убрзо ће се за овај ловац заинтересовати и земље НАТО, као што су Белгија, Данска, Холандија и Норвешка. Потреба ових земаља да замене своје ловце Ф-104 новим ловцем, натерало је Американце да из темеља ревидирају  програм LWF. У априлу 1974. године  програм LWF претворен је у програм ACF (Air Combat Fighter). Борбени соко је мален, покретан и лаган ловац и доказ је да САД могу да направе и овакву категорију ловца, која је мање засићена електроником него ловци Ф-14 и Ф-15. Ловац Ф-16 поседује један мотор, има једноставан отвор за довод ваздуха испод пилотске кабине, која је издигнута и прегледна. Првенствено је авион за остваривање превласти у ваздушном простору вођењем маневарске борбе на блиским одстојањима, али може да извршава задатке ватрене подршке јединицама на земљи. Његови конструктори нису тежили ка остваривању брзинских рекорда, већ су авиону дали бољу покретљивост и савршеније маневарске способности. Ф-16 је лакши од многих авиона, може понети више наоружања и има солидне маневарске способности. Седиште пилота је типа „нула-нула“, нагнуто је уназад за 30 степени, а пилотска палица је смештена удесно. Авион има потпуну вештачку стабилност и опремљен је четвороканалним дигиталним системом електричних команди и поседује систем за побољшање стабилности авиона на великим нападним угловима. Крила авиона су трапезног облика у плану с продуженим кореним делом на споју крило-труп (стрејком), који повећава узгон авиона, што је довело до смањења виткости крила уз истовремено смањење укупне површине и масе крила. У исто време побољшано је опструјавање око крила, трупа и вертикалног репа што је побољшало управљивост и стабилност на великим нападним угловима. Примена аутоматске промене отклона нападне ивице и флаперона у лету знатно је побољшало маневарске способности авиона. Употребом нових, лакших материјала смањена је маса авиона. Развијено је више верзија овог авиона.

Прве произведене верзије једносед Ф-16А и двосед Ф-16Б, имале су погонску групу састављену од једног трубовентилатроског мотора Pratt & Whitney F-100-PW-100, да би већ следећи авиони ових верзија добили побољшани мотор Pratt & Whitney F-100-PW-200. Авиони верзије Ф-16А/Б производили су се у такозваним „блоковима“ 1, 5, 10, 15 и 20 (Block 1, 5, 10, 15, 20). Почев од верзије Ф-16А/Б блок 15, направљена је прва велика промена на авионима Ф-16. На овој верзији повећана је површина хоризонталног стабилизатора. Ловци Ф-16А/Б били су опремљени нишанско-навигацијским системом, који је био заснован на бази централног електронског рачунара и обухватао је радар AN/APG-66, нишански систем типа 666, инерцијални навигацијски систем SKN-2416, рачунар аеродинамичких параметара и пулт за управљање. Вишенаменски кохертни доплер-радар AN/APG-66 намењен је за тражење, откривање, аутоматско праћење, као и мерење параметара циљева у ваздуху на даљинама до 45 км у свим метеоролошким условима, и даљине и брзине приближавања са визуелно видљивим објектима на земљи. Састоји се од шест модула који обухватају антену, пријемник, предајник мале снаге, процесор за обраду података, рачунар и пулт за управљање. Ради у И/Ј (I/J, 8-12 GHz) фреквентном опсегу. Зависно од режима рада, радар AN/APG-66 објекте открива на даљинама 20, 40, 75 и 148 км. Верзија Ф-16А/Б блок 20 добила је побољшани радар AN/APG-66 (V)3 и могућност употребе полуактивно радарски вођених ракета ваздух-ваздух средњег домета AIM-7M Sparrow.

Унапређени једносед Ф-16Ц и његова двоседа верзија Ф-16Д добили су побољшану кабину, авионску опрему и радар. Са овом верзијом Ф-16 је постао прави вишенаменски борбени авион. И верзија Ф-16Ц/Д се градила у „блоковима“ и то блок 25, 30, 32, 40, 42, 50 и 52 (Блоцк 25, 30, 32, 40, 40, 50, 52). Зависно од подваријанти (блокова) Ф-16Ц/Д имао је опцину погонску групу која је обухватала турбовенитилаторске моторе Pratt & Whitney F-100-PW-200, F-100-PW-220, F-100-PW-220E и F-100-PW-229 или General Electric F-110-GE-100 и F-110-GE-129.

© USDoD, USAF

За верзију Ф-16Ц/Д развијен је импулсно-доплерски радар типа AN/APG-68 по програму МСИП а на бази AN/APG-66 . У односу на радар из којег је настао, радар AN/APG-68 имао је већу даљину откривања циљева (до 296 км), већу масу (153 кг), нови програмабилни процесор и може једновремено да прати око 22 циља у ваздуху или на земљи. Ради у фреквентном опсегу И/Ј (I/J, 8-20 GHz). Антена радара је равна антенска решетка са сектором осматрања у режиму ваздух-ваздух: по азимуту од 10 степени , 30 степени, 60 степени а по елевацији у 1, 2, 4 линије. Зависно од режима рада, објекте може да открива на даљинама 20, 40, 75, 150 и 296 км.
Претпоследња верзија ловца Ф-16 је једносед Ф-16Е и његова двоседа верзија Ф-16Ф. Верзија Ф-16Е/Ф ради се у блоку 60 (Block 60) и развијена је из верзије Ф-16Ц/Д блок 50/52, а развијена је по наруџбини УАЕ. Има побољшани радар AN/APG-80, са активним електронским скенирањем, побољшану електронску опрему, спољне резервоаре прилепљене дуж бочних страна и трупа и мотор General Electric F-110-GE-132.

Холандски, Белгијски, Дански и Норвешки Ф-16АМ Блоцк 20 МЛУ опремљени су ракетама АИМ-120Б и АИМ-120Ц-5 са дометом од 80 и 100 км. Ови авиони су опремљени застарелим радарским системима АН/АПГ-66(В)2. Ови авиони могу бити опремљен ракетама великог домета АИМ-120Ц-7 и АИМ-120Д, способним да гађају руске Су-35С и Су-30МС на удаљености од 120-160 км у режиму ХОЈ.

© Фото: пресс-служба ПАО «ОАК»

СУ-35С

 СУ-35С је најновија реинкарнација ловачких авиона из фамилије СУ-27, и с правом се може тврдити да је овај авион врхунац тренутног конвенционалног дизајна ловачких авиона. Дизајн је мешавина одличне аеродинамичке основе са напредним моторима, контролом лета и напредном авиоником.

Ознака СУ-35 је примењена на две основне конфигурације авиона од 1991. године. Први авион који је носио ознаку СУ-35 раних деведесетих година XX века, био је дигитални Т-10М/СУ-27М, кога је НАТО означио као Flanker-E, а био је погоњен моторима АЛ-31ФМ и имао је радар Н011. За извоз како је било у плану, био је предвиђен авион исто означен као СУ-35. Овај авион је коришћен као основа за развој демонстратора технологије авиона СУ-37, који је НАТО означио као Flanker-F. СУ-37 се користио као платформа за испитивање модерног кокпита, радара Н011М, за проверу уређаја за промену вектора потиска и HOTAS команди лета. Велики део технологије испитане на авиону СУ-37, нашла је своју примену на авионима СУ-30МКИ/МКМ.

Тренутни СУ-35С наручило је Министарство одбране Руске Федерације 18. августа 2009. године, а био је резултат низа дизајнерских студија са дубоком модернизацијом дизајна авиона СУ-27М. Ово је заправо дубоки реинжењеринг основног дизајна авиона на начин на који је извршена измена дизајна код авиона F-15C и на основу којег је настао авион F-15Е, током осамдесетих година XX века. Нови СУ-35С задржао је основни аеродинамички дизајн и већи део структуре авиона СУ-27, али се виде значајна аеродинамичка побољшања са потпуно новим моторима и дигиталном авиоником. Значајне промене укључују уклањање леђног дорсала, повећање капацитета унутрашњег горива и постављање нових одбацивих допунских спољних резервоара за гориво. За погон су изабрана два турбовентилаторска мотора Сатурн АЛ-41Ф-1С (Сатурн 117С) са могућношћу суперкрстарења, који овом авиону дају велику предност у односу на потенцијалне противнике у режиму ваздушне борбе.

Авионика је потпуно дигитална. У носу се налази радар Тихомиров НИИП Ирбис-Е који омогућава детекцију 30 циљева на удаљености од 400 км и симултано гађање до осам циљева. У режиму ваздух-земља (море) радар обезбеђује мапирање терена, омогућује истовремено напад на четири површинска циља са прецизним наоружањем ваздух-земља (море) док истовремено сканира простор у ваздуху у потрази за претњом, на коју може да лансира активно радарски вођене ракете ваздух-ваздух. Циљ величине три метра квадратна детектује на удаљености од 350-400 км, док циљ величине од 0,01 метар квадратни детектује на удаљености од 90 км. Осим тога у репној „жаоки“ се налази радар Н012 који је намењен за претраживање задње полусфере. Тај уређај није намењен само за упозоравање пилота на опасност већ и за употребу вођених ракета ваздух-ваздух за одбрану из задње полусфере. Наиме, после лансирања ракете Р-73 мењају курс за 180 степени и после тог нападају циљ који авиону прети из задње полусфере.

СУ-35С на ловачким задацима наоружан је поред ракета Р-73 и са ракетама Р-37М (УРВБ), које могу да делују на удаљености до 300 км, као и Р-77-1 (РВВ-СД) домета до 110 км, осим тога ту су и уређаји за ометање Л-265 “Хибини-10М”, који дају знатну предност ловцима Су-35С над евентуалним супарницима.

Авион је оспособљен за борбу против крстарећих ракета и беспилотних летелица, као и против најновијих авиона као што су F-22 и F-35. Осим тога авион носи читав спектар најмодернијег руског наоружања типа ваздух-ваздух и ваздух-земља. Као ловац-бомбардер носи до 8000 кг убојног терета на 12 носача на крилима и трупу.

У стратешком погледу СУ-35С је у знатној предности у односу на конкурентске западне авионе, осим у односу на F-22. Распоређен у великом броју способан је да промени равнотежу моћи у било ком региону у којем се то деси. Ова реалност се не схвата озбиљно код већине западних ваздухопловстава, па чак и код бирократије Министарства одбране САД.
Сухој СУ-35С у НАТО незванично се означава и као Super Flanker.

Борбено су ангажовани изнад Сирије и Украјине.

Авиони СУ-35С тренутно се налазе у наоружању Русије и Кине, док су недавно успешно завршени преговори и са Ираном. Тако да се очекује да ће ускоро и Иран постати корисник овог одличног авиона.

СУ-30СМ Flanker-C.

Идеална аеродинамичка основа и добре перформансе авиона фамилије СУ-27 послужиће као основа за изградњу будућих борбених авиона Руске Федерације. Тако је на основу авиона СУ-27УБ настао и патролни ловац СУ-30, који је првобитно био означен као СУ-27ПУ. РВ Русије је првих пет примерака СУ-30 преузело у периоду од 1994. до 1996. године. Авион је службено уведен у наоружање РВ Русије 1996. године. Прва јединица која је добила ове авионе био је 54. гардијски керчански ловачки авијацијски пук из базе Саваслејка који припада 148. центру за борбену опрему и преобуку летачког састава. Ловац СУ-30 има два члана посаде – радаристу и пилота, побољшани радар Н011М домета 400 км и боље маневарске способности од СУ-27. У групном ваздушном боју један СУ-30 може да предводи четири једноседа СУ-27. Такав тим осим супротстављања противничким авионима може да поставља и блокаду на претпостављеном правцу лета крстарећих ракета.
На основу авиона СУ-30 изникла је цела плејада вишенаменских борбених авиона намењених извозу, а за које су се одлучиле ваздухопловне снаге Алжира, Ангола, Белорусија, Индије, Индонезије, Јерменија, Кине, Казахстан, Малезије, Мјанмар, Уганде, Венецуеле и Вијетнама. За сваку земљу посебно, израђен је извозни модел према њиховим потребама.

Тако је за потребе индијског ваздухопловства настао СУ-30МКИ. На постојећу платформу авиона СУ-30 стручњаци ОКБ Сухој додали су канар конфигурацију од композита и FBW систем за контролу лета који су развијени за морнарички авион СУ-33, моторе АЛ-31ФП с векторисаним потиском и модерну електронику. У носу авиона налази се савремени радар Н001 Барс 3 који омогућава истовремено напад на један циљ у ваздуху и један циљ на земљи. Авионика је мешавина руских, француских, израелских и индијских система, те је у почетку било проблема с њиховом интеграцијом у јединствени систем. Међутим, данас код авиона, намењених руским ваздухопловним снагама, авионика је искључиво домаће производње. Наоружање се састоји од ракета ваздух-ваздух средњег домета Р-27 и Р-77 и кратког домета Р-73Е. Може носити противбродске и вођене ракете ваздух-земља руске и индијске производње. Индијски медији СУ-30МКИ проглашавају најбољим индијским борбеним авионом од њезиног формирања. Авионе по лиценцији склапа HAL (Hindustan Aeronautics LTD), а испорука задњег од 140 наручених планирана је за 2014. године. Међутим, РВ Индије данас у употреби имао 272 авиона СУ-30МКИ, док је поручено још 12 ових авиона.

Иако му се ознака тек незнатно разликује од индијског авиона кинески СУ-30МКК је у основи потпуно различит авион, с обзиром на то да је примарно намењен противбродској борби. Упркос томе опремили су га радаром Н001ВЕП и ракетама Р-77. Основно наоружање су му противбродске ракете Х-31А и Х-59. Најопасније противбродско оружје које СУ-30МКК може понети јесу противбродске вођене ракете Х-41. Ова 9,74 м дуга ракета лети брзином од три маха и има максимални домет од 250 км. Бојева глава масе 320 кг може потопити сваки постојећи ратни брод осим носача авиона. Маса јој је 4500 кг, а СУ-30МКК може понети једну ракету на подтрупном носачу између уводника ваздуха.
Сличну намену као и СУ-30МКК има и СУ-30МК2. Нема канаре и векторисани потисак те је мање окретан у ваздушној борби. Упркос томе продат је Кини, Венецуели и Вијетнаму. Сухој је развио и верзију СУ-30МК3 специјализовану за противбродску борбу и наоружану вођеним ракетама Радуга Х-59МК.
Индијски СУ-30МКИ неслужбено се сматра најпокретљивим борбеним авионом на свету.

Авиони СУ-30, имају уграђен топ калибра 30 мм ГШ-301 са 150 граната. Као ловац носи од 10 до 14 ракета ваздух-ваздух Р-27, Р-73 и Р-77, у зависности од верзије. Као ловац-бомбардер носи од 4000 кг до 6000 кг убојног терета на десет носача на крилима и трупу или до 8000 кг убојног терета на 12 носача на крилима и трупу, у зависности од верзије.

До данас је произведено више од 640 ових авиона у разним верзијама.

Авиони СУ-30 узели су учешће у сукобима у Сирији од 2015. године, док се данас могу видети и изнад Украјине. Руски преторијанац, СУ-30 машина за све.

© Министерство обороны Российской Федерации

МИГ-31БМ

Током употребе МиГ-25 се нарочито истицао као извиђачки авион, док је његова ловачко-пресретачка верзија већ одавно била застерала. Због тога се приступило изради његове замене. Развој његове замене отпочиње производњом прототипа означеног као Е-155МП, који је први пут полетео 16. септембра 1975. године. Нови авион је изгледао као дужа верзија ловца МиГ-25, са дужим трупом, са још једном кабином, али се ипак суштински радило о потпуно новом авиону. Код новог прототипа је удвостручена примена титанијума и утростручена употреба алуминијумских легура, а све у циљу смањења укупне масе авиона. Нова структура је имала мању масу и већу носивост, због чега је авион при надзвучним брзинама лако подносио убрзање од 5 г (G), за разлику од авиона МиГ-25 чије је ограничење износило 4,5 г (G). Нови прототип је могао летети и надзвучним брзинама на малим висинама. Повећан је укупан капацитет горива, а погон су сачињавали нови ефикаснији двопроточни мотори.

Најзначајнији помак је увођење новог, много напреднијег радара, са могућношћу уочавања и праћења више циљева изнад и испод висине позиције авиона. Развијен је авион који је био способан да успешно пресреће све типове противничких авиона, и то не само при њиховом продору у ваздушни простор СССР, већ и при њиховом дејству са дистанце.

Укупно је произведено осам предсеријских авиона, чија је производња започела у фабрици у Горком 1977. године. Већ 1978. године, амерички извиђачки сателит приметио је један од развојних авиона, како при лету на висини од 6000 метара, пресреће и обара циљ који је представљао крстарећу ракету која је летела на висини од 60 метара и на удаљености од 20 километара. То је била импресивна чињеница за америчке ваздухопловне стручњаке, али остаје и чињеница да су Совјети знали потпун распоред америчких извиђачких сателита, па се стиче утисак да су Совјети све то намерно режирали, како би показали Американцима да имају одговор на њихове претње.

По аеродинамичкој шеми МиГ-31 је суперсонични висококрилац са широким узгонским трупом. Део структуре авиона је направљен од легуре алуминијума са радном температуром реда 150 степени целзијусових, а делови авиона изложени великом аеродинамичком загревању током наџвучног лета су произведени од титанијума и челика отпорног на високе температуре. Процентуални удео материјала се креће у следећим границама: 50% челик, 16% титанијум, 33% алуминијум и 1% композити. Крила су трапезна с углом стреле нападне ивице од 41 степен и опремљена снажном аеродинамичком механизацијом. У корену крила, на вези с уводницима ваздуха се налазе стрејкови за повећање маневрибилности авиона на великим нападним угловима. Угао стреле нападне ивице стрејкова износи 70 степени. На репном делу трупа су постављена два вертикална репа површине 15,6 метара квадратних, благо искошена у облику слова „В“ на којима су постављене многобројне антене. Конструкција стајног трапа омогућује, да МиГ-31 полеће са неприпремљених и залеђених аеродрома.

Посада се састоји од пилота у првој кабини и радисте-навигатора који има улогу стрелца у другој кабини. Тактика дејства се базира на групи од четири авиона, који истовремено осматрају простор ширине 800 до 900 км (200 км по дубини) и симултано делују по циљевима. На тај начин делимично је покривена улога (осматрачка), коју на западу има AWACS, уз допунску могућност деловања по циљевима и њиховог уништавања. Немогућност свесмерног осматрања, какву поседује AWACS, делимично је надокнађена много већом брзином претраживања која је једнака брзини лета и креће се од 1500 до 3000 км/час. МиГ-31 покрећу два мотора Д-30Ф-6. С обзиром на то да је предвиђено да МиГ-31 највећи део лета проведе на наџвучним брзинама, одабран је турбовентилаторски мотор са ниским степеном двострујности – готово као турбоџет као погодније решење. О квалитети мотора са авиона МиГ-31 говори и податак да је однос максималног потиска према тежини мотора 7,8:1, што је у оно време било у категорији најновијих западних мотора за ловце IV генерације. У носу авиона налази се непомична, равна антена „фрејздереј“ радара, названог СБИ-16 Заслон (НАТО ознака Flash Dance). То је импулсно-доплерски радар са могућношћу откривања и гађања циљева који лете испод радара. Антена је са електронским сканирањем има пречник од 1,1 м. Сканирање (претраживање простора) у опсегу од ±60 степени по азимуту и -60 до +70 степени по елевацији. Врло велика емисиона снага. Откривање циљева на даљини од 300 км. Истовремено може да прати 10 циљева, а да симултано гађа четири. Отпоран на ометање. Могућност синхронизованог рада са још три авиона и земаљском станицом. Процењује се да је комплетан радарски систем на МиГ-31 тежак око 1000 кг. МиГ-31 је авион велике аутономије лета и намењен је за борбу против непријатељевих ваздухоплова, пре свега крстарећих ракета и стратешких бомбардера, како класичних тако и оних у невидљивој такозваној „стелт“ технологији, над огромним подручјем СССР.Од наоружања МиГ-31 има уграђен шестоцевни топ ГШ-6-23 калибра 23 мм са борбеним комплетом од 260 граната. У почетку МиГ-31 је носио четири ракете ваздух-ваздух великог домета Р-33 (AA-9 Amos) са полуактивно радарским вођењем полуутопљене у трупу, а могао их је лансирати са даљине од 120 км. На крилима је носио две ракете ваздух-ваздух средњег домета Р-40Т/ТД (AA-6 Acrid) с ИЦ вођењем и са даљином лансирања од 50 км и четири ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух кратког домета Р-60/Р-60М (AA-8 Aphid) са даљином лансирања од 8 км.Од 1990. године у производњу је ушла модернизована варијанта МиГ-31Б са побољшаним системом навигације и електронских противдејстава. Дужина патролирања повећана је уградњом цеви за пријем горива током лета. До обуставе финансирања свих наруџбина ваздухопловне технике испоручена је мала количина авиона МиГ-31Б, али много значајнији број модернизованих авиона настао је преправком постојећих примерака у ремонтним заводима. Ти авиони су добили ознаку МиГ-31БС.

Крајем осамдесетих година XX века осмишљен је  програм повећања борбене моћи „тридесетјединица“, а 1992. године то је и јавно објављено приказом модернизованог авиона под ознаком МиГ-31М. Нови авион има нови радар Заслон-М, моћније наоружање и савремену авионику. Појачани мотори су очували перформансе авиона иако је максимална маса у полетању подигнута на читаве 52 тоне. Старије ракете ваздух-ваздух Р-40Т и Р-60 су замењене савременијим ракетама Р-77 (AA-12 Adder) с активно радарским вођењем и Р-73 (AA-11 Archer) с ИЦ вођењем. Обе ракете су сверакурсне и могу да дејствују на циљеве из свих углова, без обзира на њихов положај у ваздушном простору. Ту се налазе и нове ракета ваздух-ваздух великог домета Р-37 (AA-13 Arrow) са полуактивно радарским вођењем полуутопљене у трупу, а може их лансирати са даљине од 150 км до 280 км зависно од профила лета. Поред моћнијег наоружања ваздух-ваздух, остварена је и могућност дејства по циљевима на земљи кроз интеграцију ракета ваздух-земља типа Х-58 (AS-11 Kilter) и Х-31 (AS -17 Krypton). Ипак је циљ модернизације био повећање могућности авиона у ваздушној борби са дистанце, док је дејство по површинским циљевима била опциона могућност.

Недостатак новца био је највећа препрека за увођење авиона МиГ-31М у наоружање, али многе од испитаних модификација су примењене на мање амбициозном авиону МиГ-31БМ који је направљен 1997. године. По плану унификације авионике и нарочито опреме кабине из модернизованог авиона МиГ-29СМТ изведени су посебни комплети уређаја за ловац МиГ-31БМ. У пилотску кабину уграђен је један вишенаменски показивач, а три у кабини радисте-навигатора чиме је разрешен један од највећих недостатака авиона МиГ-31 – слаба координација активности између двочлане посаде. Преправке на радару авиона МиГ-31БМ омогућавају откривање и праћење десет циљева на 320 километара удаљености уз знатно бољу резолуцију. Граница уништења постављена је на 280 километара што допушта домет ракета Р-37.

После распада Совјетског Савеза, већи део авиона МиГ-31 преузело је РВ Русије док су Казахстану припала 43 авиона.
Ваздухопловне снаге Руске Федерације на стандард МиГ-31БМ планирале су да преведу све оперативне авионе МиГ-31Б/БС чији преостали ресурси гарантују употребу и у наредених двадесет и више година.

Међутим, избијањем рата у Украјини, део авиона је преведен на стандард МиГ-31К, чиме су ти авиони постали носачи хиперсоничних ракета Х-47М2 Кинжал. Ракетом Р-37М ловац МиГ-31БМ оборио је украјински ловац МиГ-29 на удаљености од 200 км.

Авион МиГ-31 наоружан ракетама Р-37М и Кинжалима, постао је ноћна мора за Украјину. Самим његовим полетањем, оглашава се ваздушна опасност изнад Украјине.

РУСКИ АДУТ ЗА ОБРАЧУН СА УКРАЈИНСКИМ Ф-16: НОВА УЛОГА РАКЕТЕ Р-37М

Судећи по тврдњама Руса већ је спреман ракета која ће се како се наводи да се обрачуна са украјинским Ф-16. У питању је ракета Р-37М дугого домета намењена за напад на летеће радарске станице и осматрачке летелице.

У питању су ракете домета 400 км. Носачи ових ракета су МиГ-31БМ као авиони за дуге патролне летове, али носачи су постали са ратом у Украјини и ловци СУ-35 и нови борбени авион 5. генерације СУ-57.

Оно што је занимљиво ракета се појавила била на изложби наоружања у Украјини, када је био приказан МиГ-31 са чак 6 ракета Р-37 на подвесним носачима.

Ракета Р-37

Ова ракета ваздух-ваздух позната је била и под НАТО кодним називом AA-X-13 Arrow коју је развила руска фабрика Вимпел, која је и направљена за ловце пресретаче другог долета МиГ-31.

Она представља нову фазу у развоју ракете Р-33 односно по НАТО номеклатури AA-9 Amos, чији је развој започео средином 1970 тих, када је требало одговорити на америчку ракету AIM-54 Phenix коју је носио амерички Ф-14 Томкет. Р-33 први пут виђена је на авиону МиГ-31 изнад обала Норвешке 1985. године.

Р-37 је логични след развоја ракете која треба да дејствује по екстремно удаљеним циљевима на даљинама већим од 300 км. Пре свега ова ракета намењена је за обарање летећих радарских станица и извиђачких летелица.

Ракета се у почетној фази лета инерцијално, ажурирањем одговарајућих података током првог дела лета ракете. У другој фази из инерцијалног ракета прелази у полуактивно радарско самонавођење.

Ракета је класичне конфигурације са четири правоугаона велика крила на средини тела и четири крмила на крају ракете.

Р-37 има дужину 4,2 , пречник тела 0,38 м и размах крмила 0,7 м. Маса лансирања ракете је 600 кг. Јачина бојеве главе је 60 кг парчадна. Погон ракете је ракетни мотор са чврстим горивом. Као главни носач ове ракете означен је био МиГ-31, али касније палета је раширена на Су-35С и Су-57.

У оперативној употреби Ваздушно космичких снага Русије ракета се налази од 1997. године.