Пише, Данко Боројевић
Проблем код већине америчких авиона био је тај, што су они углавном били компликовани и скупи за већину савезничких земаља. Да би решила тај проблем, компанија Нортроп (Northrop Corporation, California) је одлучила да развије једноставан, лаган и јефтин ловац за сиромашније савезничке земље. Конструкторски тим компаније предвођен конструктором Вељком Гашићем, отпочео је развој ловачког авиона, на основу пројекта наџвучног авиона за обуку Т-38 Талон (T-38 Talon). Још 1958. године, урађена је макета авиона означеног као Н-156Ф (N-156F). Нови авион имао је хибридно крило, са стрејковима под угловима од 60 степени. На тај начин је знатно повећан узгон крила, а уз то су додани и флапсови, који су се протезали целом дужином нападне ивице крила. Само крило је било трапезног облика са нападном ивицом под углом од 24 степена у односу на осу трупа, чврсте и лагане саћасте конструкције, веома танко, тако да није било предвиђено, да носи резервоаре за гориво. На излазној ивици крила су се налазили хидраулички покретани елерони и електрички покретани флапсови. Поред кабине са једним седиштем, Н-156Ф је због снажнијих мотора имао и нешто веће усиснике за ваздух променљиве геометрије. Труп је био изузетно танког пресека, али је ипак омогућавао уградњу релативно простране кабине, са веома добром видљивошћу у свим правцима. Осим тога видљивост је побољшана и чињеницом, да се нос благо спуштао према доле, што је летелици давало врло елегантан изглед.
Први прототип је полетео 30. јула 1959. године, и на првом лету је пробио звучни зид. Администрација председника САД Џона Кенедија, одлучила је да подржи пројекат лаког, једноставног и јефтиног ловца за савезнике. Министарство одбране је 1962. године расписало конкурс за опремање авијације чланица НАТО (NATO) и СЕАТО (SEATO) пакта лаким ловцем. Опремање ових ваздухопловстава је обављан у оквиру програма MAP (Military Asistance Program – програм војне помоћи). На овом конкурсу победио је ловац компаније Нортроп Н-156Ф (Northrop N-156F). Ловац добија нову ознаку Ф-5А (F-5A) и назив Фридом Фајтер (Freedom Fighter). Произведени авиони су се од прототипова разликовали по ојачаној конструкцији за постизање носивости од 2814кг, по додатним носачима испод крила и по јачим моторима Ј-85-ГЕ-13 (J-85-GE-13), потиска 18,15 килоњутна. У циљу смањења цене, авион је био опремљен само најосновнијом електронском опремом за комуникацију, навигацију и гађање циљева у ваздуху и на земљи. Двосед Ф-5Б (F-5B) имао је исте борбене могућности као и једноседи, осим топова, на чије је место постављено седиште за пилота у нешто продуженом трупу. Извиђачки РФ-5А (RF-5A) је у носу уместо топова имао четири камере KS-92. Стандардна опрема ловца Ф-5А је обухватала UHF радио AN/ARC-34C, PP-2024 SWIA Missile AVX, интерфон AN/AIC-18, компас J-4, AN/APX-46 IFF и AN/ARN-65 TACAN пријемник. Мана авиона Ф-5А је била недостатак радара. Производња је започела 1964. године, а прве испоруке су уследеле наредне године. Поред САД први корисник је била Норвешка, која је у периоду 1966-67. године добила 64 ловца Ф-5А. Лиценцу су откупиле Канада (ЦФ-5, CF-5) и Шпанија (СФ-5, SF-5). Канадски Канадер ЦФ-5 (Canadair CF-5) добили су снажније домаће моторе Оренда Ј-85-ЦАН-15 (Orenda J-85-CAN-15), потиска 19,14 килоњутна, чиме је брзина авиона порасла на 1575 км/час, а брзина пењања на 167 м/с.
Осим тога, као резултат искустава из Вијетнама, где је авионима Ф-5А била потребна релативно дуга стаза за полетање при максималном оптерећењу, уведен је нови предњи стајни трап са два положаја. На тај начин је авион заузимао благи нападни угао, што је повећавало узгон крила и скраћивало стазу за полетање, а уведена је и кука за заустављање испод задњег дела трупа. Поврх тога, уведена је боља нишанска, навигацијска и комуникацијска опрема, као и бочни решеткасти усисници непосредно испред мотора, ради повећања количине ваздуха током полетања, као и ојачани ветробран. Холанђани су набављали авионе канадске производње, с ознаком НФ-5 NF-5), уз домаћу производњу неких компонената. Авиони НФ-5 су добили аутоматске маневарске флапсове на нападној и на излазној ивици крила, чиме су ови авиони постали још окретнији.
После шест месеци борбене употребе, 4503. тактички борбени сквадрон је расформиран, а авионе је преузео новоформирани 10. борбени командо сквадрон (10th Fighter Commando Squdron). У 3500 борбених мисија на којима су авиони овог сквадрона летели, изгубљено је свега два авиона.
У јуну 1967. године, сви преостали авиони Ф-5Ц из састава сквадрона, предати су јужновијетнамском ваздухопловству. Оно ће те авионе, као и авионе Ф-5А/Б употребити у борбама против Вијетконга и ваздухопловства Северног Вијетнама.
Пошто су северновијетнамске снаге крајем априла 1975. године, заузеле ваздухопловну базу Биен Хоа, заробиле су и 87 авиона Ф-5А/Б Фридом Фајтер. Касније је ваздухопловство уједињеног Вијетнама авионе Ф-5 употребило у борбама, против снага Црвених Кмера у Камбоџи.
Империјално ваздухопловство Ирана своје прве авионе Фридом Фајтер, и то 11 Ф-5А и два Ф-5Б добило је фебруара 1965. године. Укупно је до 1972. године, Иран преузео 104 ловца Ф-5А и 23 двоседа Ф-5Б. Сви ирански авиони Ф-5А/Б су замењени новим, бољим авионима Ф-5Е/Ф Тајгер II (F-5E/F Tiger II). Приликом преузимања авиона Тајгер II, Иран почиње распродавати своје авионе Ф-5А/Б и то Етиопији, Грчкој, Турској и Јужном Вијетнаму. Само је мањи број авиона Ф-5Б остало у Ирану за обуку, али ће и они убрзо бити замењени двоседима Ф-5Ф Тајгер II.
Етиопија је током 1966. године из САД набавила десет авиона Ф-5А и два Ф-5Б. Почетком седамдесетих година XX века, из Ирана Етиопија је набавила три авиона Ф-5А/Б. Ове авионе Етиопија ће употребити у Огаденском рату, у сукобу са ваздухопловством Сомалије.
У рату за Кипар 1974. године грчки ловци Ф-5А Фридом Фајтер успели су оборити најмање два турска ловца Ф-102 Делта Дагар (F-102 Delta Dagger), користећи ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух АИМ-9Б Сајдвиндер (AIM-9B Sidewinder) и топове.
Мароко је своје авионе Ф-5А и Ф-5Б употребио у борбама против покрета Полисарио, који се борио за самосталност Западне Сахаре, током осамдесетих година XX века.
Венецуела је још 1972. године, из Канаде набавила 16 једноседа ЦФ-5А и два двоседа ЦФ-5Д, док су друга два двоседа ЦФ-5Д стигла у Венецуелу у јануару 1974. године. Током планиране модернизације, из Холандије је набављено осам НФ-5А и шест НФ-5Б који су испоручени 1993. године. Модернизација је одрађена уз помоћ техничара из Сингапура, и обухватила је поред продужења ресурса и уградњу радара Грифо (Grifo).
У наоружању ваздухопловства Венецуеле налазило се 2010. године, осам једноседа ВФ-5А, три двоседа ВФ-5Б и један двосед ВФ-5Д, који су били распоређени у састав 36. ловачке ескадриле Јагуари.
Највећи проблем авиона Ф-5А био је недостатак радара, што је знатно умањивало борбене могућности овог одличног борбеног авиона.