Пише: Данко Боројевић
Гледајући са данашње дистанце, може се рећи да се авион Орао показао као потентна борбена машина баш кад је требало. Почетак његовог увођења у наоружање, можда није показивао у шта ће се у будућности овај авион претворити, јер познато је да многи савремени борбени авиони морају да преболе своје „дечије болести“, али онда кад је требало авион је радио беспрекорно.
Лоша искуства Румуна са својим авионима Вултуре, због којих су они приземљени и повучени из наоружања РВ Румуније током 1998. године, није се одразило на позитивно искуство српског ваздухопловства на авионима Орао. Малобројни састав пилота В и ПВО ВРС из ових авиона извлачио је максимум у експлоатацији. Технички састав је српске Орлове држао максимално исправним, колико је објективно ситуација у датим ратним условима дозвољавала. Колико ће авион дневних борбених летова извести, није зависило од технике већ искључиво од психофизичких способности пилота. Неретко, дешавало се да пилот на Орлу дневно изведе и по пет-шест борбених летова и да се уз то бави и преобуком пилота који су дошли да лете на Орлу. Неосновани коментари појединих „стручњака“ у појединим часописима о квалитету авиона Орао не могу се узети као релеванти показатељи квалитета самог ваздухоплова „(Хрватски војник бр. 245, липањ 2009, Домагој Мичић, Изумиру ли јуришници (ИИИ дио)…….. Тијеком недавних ратова на подручју бивше Југославије Орлови су мало рабљени јер су се показали непоуздани и кваровима склони авиони који су били лака мета за протузрачну обрану, посебице инфрацрвено самонавођене пројектиле земља-зрак. Умјесто њих знатно чешће су рабљени Галебови, Супер Галебови и МиГ-ови 21. Наводно су знатно успјешније дјеловали тијеком рата на Косову кад су углавном рабљени за обарање крстарећих пројектила. Како нису опремљени радаром за те су се задаће морали ослањати на навођење са земље. О квалитети Орла најбоље говори податак да је румуњско ратно зракопловство све своје ИАР-е 93 повукло из оперативне упорабе још у травњу 1998., након што су их безуспјешно покушали модернизирати израелским наоружањем и авиоником)“.
Не треба заборавити да је „радни коњ“ В и ПВО ВРС током рата управо био овај јуришник. Податак о 528 борбених летова који су извели авиони овог типа током операције „Коридор-92“, као и нешто више од 100 борбених летова кад је сламана офанзива ХВ и АБиХ која је покренута против ВРС у завршним борбама 1995. године, сигурно да демантује те коментаре. Орлови са Маховљана током трајања рата извели су више од 1000 борбених летова у заштити српског народа. А ако се на ову бројку додају и летови српских пилота у одбрани СРЈ, као и искуство целокупног техничког састава и ВРС и ВЈ који су одржавали овај тип авиона током рата, сигурно се може рећи да је Орао оправдао свој настанак.
Авион Орао још увек лети, и то у саставу РВ и ПВО Војске Србије као основни авион за подршку јединицама КоВ српске војске.
МОДЕРНИЗОВАНО ОРАО
Временом, било је јасно да наш јуришник мора бити модернизован. Његова модернизација одрађена је у ВТИ.
Модернизовано Орао опремљен је новим нападно навигационим системом, оптоелектронским системом, рачунарима за наоружање и мисију, дигиталним интерфејсом за комуникацију са сензорима и управљање вођеним и невођеним наоружањем.
Поред, савремене електронске опреме, авион је добио и савремено наоружање. Занимљиво је било разгледати вођену ракету ваздух-земља ВРВЗ-200-А1. Уз авион и ВРВЗ, налазила се ракета МАВЕРИЦК, а осим ње приказана је и прва домаћа планирајућа (једрећа) бомба. На први поглед уочава се, да је за њену производњу узета породица невођених бомби вФАБ-1000, које су дорађене за „планирање“. А можда је бомба урађена на основу ракете Кошава?
Ново наоружање за модернизовани Орао, сигурно је настало на основу масовне употребе ваздухопловног наоружања у савременим сукобима, с посебним освртом на сукоб у Украјини. Отуда и појава планирајуће бомбе у асортиману наоружања авиона Орао. Што га чини перспективном „грабљивицом“.