Пише; Данко Боројевић
Можда, ни једно оружје икада произведено није имало толико историјског утицаја, као ракете земља-ваздух произведене у Совјетском Савезу. Првобитно замишљене да осигурају одбрану Совјетског Савеза, од напада америчких бомбардера током хладног рата, прве совјетске ракете земља-ваздух су одлучно утицале на след догађаја, кад су обориле прве америчке извиђачке авионе У-2 изнад СССР и Кубе. Совјетске ракете земља-ваздух које су испоручене Северном Вијетнаму, током рата у Вијетнаму узеле су велики данак америчким авионима током рата. Нова генерација ракета земља-ваздух током Октобарског рата 1973. године, представљала је велико изненађење за израелску авијацију која је имала приличне губитке, баш од тих ракета. До данашњег дана, совјетске (руске) ракете земља-ваздух обезбеђују одбрану ваздушног простора многобројних земаља у свету. Баш због тога не изненађује велик број произведених ракета земља-ваздух, које су и данас у употреби, међу којим и самоходни ракетни систем 2К12 куб.
ПОЧЕТАК РАДА НА РАКЕТАМА ЗЕМЉА-ВАЗДУХ
Сергеј Корољев је прве совјетске (руске) експерименте са ракетама земља-ваздух, радио још пре избијања Другог светског рата. Међутим, његови даљи радови на овим експериментима нису завршени, због одлуке да се Корољев затвори у гулаг, под оптужбом да подрива совјетску власт. Током рата Црвена армија је експериментисала са употребом ракета каћуша као баражним противавионским ракетама.
После велике победе у Другом светском рату, Стаљин је наложио да се немачки конструктори пусте на слободу, и да се формирају мешовити тимови за производњу ракета земља-ваздух заснованих на немачкој технологији, на чијем челу су били совјетски конструктори. Совјетски конструктор Исаиев предводио је тим за развој совјетског ракетног мотора на течно гориво, чија технологија је заснована на немачком оригиналу. Током четворогодишњег развоја, утврђено је да развој ракета са немачким упутствима има доста проблема. Стога је Стаљин наредио свом шефу тајне полиције, да спроведе „немилосрдно решавање проблема“ и у што краћем року омогући да Москва добије ракете за одбрану од америчких бомбардера. Берија, шеф тајне совјетске полиције НКВД, је био толико ригорозан у експлоатисању руских инжењера и немачких инжењера-затвореника, да је конструкторски биро К-1, ракетни систем противваздушне одбране С-25 беркут развио у рекордном времену. Ова прва произведена ракета на западу је била позната као САМ-1 гелд (SAM-1 Guilde).
После Стаљинове смрти, развој совјетских ракета земља-ваздух усмерен је у више праваца, који су омогућили развој ракетних система земља-ваздух С-75 двина, С-75М волхов, С-125 нева, 2К11 круг, С-200 вега, као и новије ракетне системе С-300. Један од најзначајнијих ракетних система земља-ваздух совјетске производње, засигурно је самоходни ракетни систем 2К12 куб.
КУБ
Развој самоходног ракетног система земља-ваздух средњег домета, познатог још и као ЗРК-СД Куб (Квадрат), започео је у конструкторском бироу Торопов ОКБ-134, у Тушину 1959. године. Систем је требало да замени противавионске топове С-60 калибра 57 мм, који су користили радарско навођење, а били су у саставу оклопно-механизованих јединица Совјетске армије. Из неких разлога развој куба започет је у раним шездесетим годинама двадесетог века. Највероватније, један од разлога је и тај, што је наведени конструкторски биро добио могућност, да увидом у технологију ракета ваздух-ваздух АИМ-9Б сајдвиндер, добијених из Кине, утврди могућност њихове примене и као ракета земља-ваздух.
Као резултат тога, као и због одређених развојних проблема, прототип ракета земља-ваздух 9М9 куб, није тестиран све до 1965. године. Почетак увођења у наоружање сада већ самоходног ракетног система 2К12 куб, уследеће током јануара 1967. године, иако је и тада било одређених проблема у завршној фази развоја. Упркос одређеним проблемима, ракетни систем 2К12 куб први пут је виђен на великој паради у Москви 7. новембра 1967. године, и одмах је добио НАТО ознаку САМ-6 генфол (SAM-6 Gainful). Извозна варијанта система куб добила је назив квадрат.
САСТАВ СИСТЕМА 2К12 КУБ (КВАДРАТ)
Самоходни ракетни систем земља-ваздух 2К12 куб, намењен је за за ПВО трупа и важнијих (мањих) објеката на државној територији од напада из ваздушног простора, разних врста летелица са малих и средњих висина и даљина. Првобитно куб је био замишљен за ПВО маневарских јединица, а пре свега оклопних бригада.
Основна ватрена јединица овог система је батерија, која у свом саставу има:
– уређај за пренос података о циљу (УППЦ) 9С417М, који служи за пријем и обраду података о циљу и за предају података у батеријски радар за навођење;
– радарску станицу за осматрање и навођење 1С91М са осматрачким радаром 1С11 и радаром за навођење 1С31;
– четири самоходна лансирна оруђа 2П25М1 или 2П25М2Е која су намењена за превоз, навођење и лансирање три ракете;
– два возила за превоз и претовар ракета АППР 2Т7М.
– електроагрегат ПЕС-100.
Возило за превоз и претовар ракета 2Т7М је у ствари модификовани средњи камион ЗИЛ 131, који је опремљен надградњом за превоз три ракете 3М9МЕ (3М9М3Е), за манипулисање ракетом користи хидрауличну дизалицу 4033Б.
Зглобно возило 9Т22Б је у ствари модификовани камион ЗИЛ 157КВ, који служи за превоз до шест ракета.
Станица за контролу и одржавање 2В-7, изграђена је на шасији камиона УРАЛ 375 и користи се за тестирање и оправку радарском система 1С91 и самоходног лансирног оруђа 2П25.
Контролно испитна станица 2В-8 служи за контролу целог комплекса ракете 3М9МЕ.
На шасији камиона ЗИЛ 131 израђен је контејнер за пренос компресованог ваздуха 9Г-22, за потребе ракета 3М9. Тело се састоји од десет резервоара.
Компресорска станица УКС-400 je на шасији камиона ЗИЛ 131.
Возило за припрему пројектила (технoлошка колица) МС 1761 и МС 1761, служи за монтажу, преглед и склапање пројектила 3М9МЕ.
Ракете земља-ваздух су типа Вимпел 3М9МЕ или 3М9М3Е.
У саставу дивизина РС ПВО Куб има осматрачко-радарску станицу Р-40 са осматрачко-аквизицијским радаром 1РЛ-128Д-1 и радар за мерење висине ПРВ-16Б или ПРВ-9.
Срце сваке батерије је радарска станица и четири самоходна лансирна оруђа.
Откривање, праћење и означавање циља код овог система је радарско. Ракете се лансирају након што глава за самонавођење захвати циљ. Систем вођења ракета је полуактивно радарско самонавођење. Једноканални је по циљу, на који се може лансирати више ракета (највише две, при чему се мора пазити на темпо гађања). Даља граница зоне уништења је око 25 километара, а ближа 3-5 километара, док је максимална висина гађања око 14 километара ако се ради преко система УППЦ 9С417М, а ако се ради само преко РСтОН 1С91М висина гађања је 10 километара, а минимална 25 метара. Вероватноћа уништења циља једном ракетом је од 0,4 до 0,8 а са две од 0,74 до 0,96. Брзина ракете је 2,5-3 маха а управља се помоћу покретног крмила на задњем делу. Ракета је опремљена близинским упаљачем који се активира 15-17 метара од циља.
Битан недостатак овог ракетног система ПВО је зависност употребе сва четири гусенична возила са по три ракете (целе батерије) од једног радара за откривање, праћење и „озрачавање“ циљева. Уништавањем или „заслепљивањем“ овог радара, батерија је неупотребљива, изузев у условима добре оптичке видљивости, када се може користити телевизијско-оптички визир.Да би се уочени недостаци отклонили, систем куб је прошао кроз више фаза модификација, који су на крају довели до настанка 9К37 бук.
Куб је произведен у две основне верзије 2К12 Куб и 2К12Е Квадрат (извозна верзија), док су модификоване верзије понеле ознаке 2К-12М куб М (куб М1, куб М2, куб М3 и куб М4).
Куб је извезен у око 25 земаља света, у којима је био и још је у наоружању.
САМОХОДНИ РАКЕТНИ СИСТЕМ КУБ КОД НАС
Након што се ракетни систем куб, добро показао у Октобарском рату 1973. године, одлучено је да се и јединице ЈНА опреме овим одличним системом ПВО. Први примерци стигли су у јединице ЈНА већ 1975. године. Самоходни ракетни систем куб налазио се у саставу самоходних ракетних пукова Армија копнене војске ЈНА.
По распаду СФРЈ, све самоходне ракетне системе куб (изузев једног дивизиона који остаје у саставу ВРС) преузима новоформирана ВЈ. У саставу ВЈ, ракетни систем куб се издваја из састава копнене војске и уврштава се у Корпус ПВО ВЈ. Кубови ВЈ били су распоређени у 60., 230., 240., 310., и 311. самоходном ракетном пуку ПВО.
Данас су самоходни ракетни системи куб који су у саставу Војске Србије, распоређени у 250. ракетној бригади ПВО. Бригада у свом саставу има три самоходна ракетна дивизиона који су наоружани системом куб.
У плану је модернизација ракетног система куб који се налази у саставу Војске Србије.
КУБ У РАТУ
Своју прву ратну премијеру, ракетни систем куб имао је током Октобарског рата 1973. године. Тада је од укупног броја оборених израелских авиона, чак 30% оборио ракетни систем куб. По речима израелских пилота, у случају кад би према авиону кренула ракета куб, ништа се није могло учинити како би се авион спасао од уништења.
Општи распоред РЈ ПВО Египта покривао је и главну групацију аеродрома уз Нил и западније од њега. На пример, правац Исмаилија – Каиро браниле су две бригаде РЈ ПВО опремљене РС СА-75Мк двина/ С-75М волхов (САМ-2) и С-125 нева (САМ-3) и један дивизион опремљен РС 2К12 куб (САМ-6) с 26 ватрених положаја по дубини. У складу с таквим груписањем РЈ ПВО и начином употребе ловачке авијације развијена је и мрежа ВОЈ и ВОСт од Суецког канала у дубини, и то ВОЈ у две и ВОСт у три линије.
По резултатима дејства, РЈ ПВО оцењене су као високо ефикасне, с тим што је по оценама Команде ПВО Египта најефикаснији био ракетни систем 2К12 куб, а затим С-125 нева. Нема поузданих података о броју лансираних ракета по сваком РС и обореном авиону (према неким подацима та бројка се креће од 4 до 6 ракета по авиону).
На самом завршетку рата, Израел је успео да зароби неколико исправних батерија система куб. Припремајући се за обрачун са ПЛО и сиријским снагама у долини Бека, израелске снаге су добро проучиле ракетни систем куб. Израелци су закључили, да је ракетни систем куб тако конципиран, да се може ефикасно одупрети свакој познатој врсти активног ометања, те да је једина противмера његово уништење. Према израелским изворима у операцији Мир за Галилеју јуна 1982. године, у долини Бека израелска авијација уништила је око 30 ракетних батерија сиријске ПВО.
Ирачани су своје кубове употребљавали током рата са Ираном од септембра 1980. године па све до августа 1988. године. Током операције Пустињска олуја, ирачким батеријама куб, приписује се неколико обарања америчких авиона Ф-16, као и оштећење једног стратегијског бомбардера Б-52Г.
Током граничног спора између Либије и Чада 1987. године, либијске послуге на кубовима нису биле ефикасне.
И на простору СФРЈ, било је неколико обарања од стране ракетног система куб. Највреднији плен самоходног ракетног дивизиона куб из састава ВРС био је Ф-16Ц пилота Скота О. Грејдија. Њега је недалеко од Петровца 2. јуна 1995. године оборила ракета куб, док се Грејди катапултирао, и након шест дана је спасен у спасилачкој мисији.
Током рата 1999. године, ракетне батерије система куб ВЈ биле су успешне у преживљавању. Од готово 400 испаљених противрадарских ракета АГМ-88 харм, уништена су само три радара. Током рата није евидентирано нити једно обарање НАТО авиона од стране система куб ВЈ.
ЗАКЉУЧАК
Од самог свог настајања, самоходни ракетни систем земља-ваздух 2К12 куб, представљао је опасну претњу савременим авионима. Након успешног представљања током Октобарског рата 1973. године, када је успео да обори готово 30% свих израелских оборених авиона, одлучено је да се и бивша ЈНА опреми овим ракетним системом. Тако је овај одличан систем ПВО стигао на наше просторе.
Одлуком да се систем куб модернизује, јасно говори да је Војска Србије задовољна употребом овог ракетног система, и да није тако лако спремна да се одрекне услуга овог одличног самоходног ракетног система ПВО.
Текст из часописа Аеромагазин бр. 93, октобар 2013, Данко Боројевић, Небески штит са земље, самоходни ракетни систем земља-ваздух 2К12 Куб