МОДЕРНИЗОВАНИ ОРАО М1А, МИТ, СТВАРНОСТ ИЛИ НЕШТО ТРЕЋЕ

Фото ТВ Фронт, Данко Боројевић

Лични осврт, Пише: Данко Боројевић

У четвртак 23. новембра 2023. године на аеродрому у Батајници, у центру пажње били су хеликоптери Ми-35П који су пристигли с Кипра. Вредно средство за нашу војску, као и згодни маркетиншки поен пред предстојеће Парламентарне изборе у Републици Србији. Међутим, поред главних статиста с Кипра провукле су се и домаће птице на које многи рачунају. Реч је четири модернизована авиона Орао, три двоседа и један једносед. Кипрани за овај текст нису занимљиви, већ прича о модернизацији „југословенске птице“.

ПРВИ ПОКУШАЈ

О развоју авиона доста тога је познато, написане су бројне стручне књиге. Бројне популарне публикације бавиле су се овим авионом. У тренутку кад се авион Орао појавио, био је врхунац развоја ваздухопловне индустрије бивше нам државе. Међутим, већ тада се знало, да ће се после одређеног периода проведеног у употребу морати приступити његовој модернизацији.

Први покушај модернизације, десио се у самом зениту постојања СФРЈ и њене оружане силе оличене у ЈНА. Била је то „лабудова песма“, нестајеће државе и њене ваздухопловне индустрије. А та индустрија, имала је бројне стручњаке којих се не би постиделе ни данашње водеће државе у свету ваздухопловства.

Поред бројних интервенција, које су се чинили на побољшању самог ваздухоплова, како у Соколу где је склапан тако и у јединицама РВ и ПВО где је коришћен, занимљиви су били покушаји и других коопераната који су радили на Орлу.

Један од тих коопераната засигурно је био бањалучки „Руди Чајавец“, који је за овај авион и не само за њега, развио домаћи „електронски нишански систем“.

РУДИЈЕВ ЕНС

Како је писано у тадашњој штампи: „Пилоти орла ускоро би требало да лете успешније и гађају прецизније, а иста прилика се пружа и пилотима модернизованог Г-4М“

Део електронског нишанског система – хедап дисплеј (HUD), произведеног у „Руди Чајавцу“ (Аеросвет број 19, март 1992. године)

Како се даље наводило: „То ће се постићи уградњом домаћег ваздухопловног електронског нишанског система (ЕНС)“.

У то време у фабрици у граду на реци Врбас, приводила се крају производња нулте серије уређаја ЕНС и то у броју од 15 примерака (5 + 10), Сви су били поносни, још један успех тадашње ваздухопловне индустрије.

Ови уређаји су се требали уграђивати уместо француских Thomson-CSF VE-120TY. Један од домаћих уређаја, уграђен је у једини модификовани Г-4М.

ЕНС „Руди Чајавец“ уграђен у једини примерак модернизованог Г-4М (ВТИ)

Уграђени уређај требао је представљати стандарни део опреме модернизованих авиона Орао и Супер Галеб.

Развојним тимом фабрике Руди Чајавец у то време, руководила је Вишња Матошевић. Она је тада имала снажан тим бањалучких инжењера, који су успели да развију домаћи ЕНС. Само за авионе Орао било је наручено 55 комада уређаја. Тада је цена једног комплетног уређаја износила 170.000 тадашњих америчких долара. С обзиром да су у ту цену били урачунати и трошкови развоја, а они су износили нешто испод 15 процената, тадашња реална претпоставка је била да ће се наш ЕНС свету нудити по нешто нижој цени.

ЕНС Руди Чајавец у Г-4М (ВТИ)

Домаћи Електронски нишански систем (ЕНС), састојао се од три главна модула:

– ХУД (хедап диспел – HUD – Head Up Display),

– Управљачка кутија.

– Рачунар.

Димензије основних модула ЕНС били су:

– ХУД је масе 8.5 кг и димензија 130 х 293 х 464 мм,

– Маса рачунара 7 кг а димензије 125 х 198 х 393 мм,

– Управљачка кутија је имала масу од само 0,5 кг и димензије 1010 х 104 х 145 мм.

Неопходна снага за стабилан рад ЕНС мора износити 200 вати у режиму једносмерне односно 50 вати у режиму наизменичне струје од 115 волти и 400 херца.

Худ задржава све карактеристике оперативне употребљивости у опсегу између -30 до +55 степени Целзијуса, а управљачка кутија између -40 до +55 степеени Целзијуса.

Цео уређај је такође отпоран на вибрације и оптерећења, која се крећу до 20 до 500 херца од 5Г.

Конструктори овог уређаја тада дипломирани инжењер мр Душан Минић, дипломирани инжењер Милена Глишовић и дипломирани инжењер Вишња Матошевић, добили су за овај пројекат највеће признање тадашње ЈНА, награду „22 децембар“ за 1989. годину.

На тестирањима у Ваздухопловном опитном центру ЕНС је потврдио високе захтеве пројектаната и произвођача и хомологован је без већих примедби пилота.

Све је указивало на солидан пласман нашег ЕНС. Али су догађаји, који су се већ одигравали одредили судбину не само ЕНС већ и целокупне ваздухопловне индустрије код нас.

МРАЧНЕ ГОДИНЕ

Аеросвет је о развоју ЕНС писао у броју 19. од марта 1992. године. Већ тада нестала је СФРЈ а простор је отишао у безумље.

Године које су следеле, примораће броје наше научнике да напусте ваздухопловну индустрију па чак и простор бивше СФРЈ. Људи с ових простора, полагано су губили док су се радовали људи и фабрике из других држава. Раширених су руку, дочекивали наше ваздухопловне стручњаке, који су поред себе донели и своју памет. Странцима је то одговарало, ништа нису уложили а добили су школоване и искусне стручњаке, инжењере, магистре и докторе наука.

За то време, у новонасталим југо државицама, све је урнисано, од науке, преко културе до живота.

ПОЧЕТАК ИЗНОВА

После изгубљених деценија, овај простор је морао поново да стане на ноге. Усуд или проклетство овог простора „је да се увек почињало изнова“. Стога се с правом постављало питање, „да ли на овим просторима живе глупи људи или је све до воде?“

Елем, после бројних лутања око тога, којем авиону дати предност у модернизацији, Супер Галебу или Орлу, у Србији је одлучено да Орао има предност.

О оправданости ове одлуке, постоје бројни разлози за и против, сигурно има и бољих и стручнијих ставова од овог текста, али је одлучено да Орао иде даље. О свему се да полемисати. али овде томе није место.

Већ како се то каже, „одакле да кренемо, па од почетка„.

Само на сву срећу, није све од почетка, постоје трагови записани у прошлости. За читање тих списа, потребни су стручни људи. Трагедија се догодила, „Рим је запаљен“ ( Magnum Incendium Romae). Ипак „Нерон с Балкана“ није успео све да уништи. Остало је нешто, неко зрно, које је омогућило да се ипак крене не из почетка, него мало после.

Фото: ТВ Фронт, Данко Боројевић

Модернизовано Орао који је означен као Орао М1А, опремљен је новим нападно навигационим системом, оптоелектронским системом, рачунарима за наоружање и мисију, дигиталним интерфејсом за комуникацију са сензорима и управљање вођеним и невођеним наоружањем.

У авион је уграђен„навигациони систем с авиона Рафал“. За систем је наведено да значајно побољшава навигацију на малим висинама приликом летења великим брзинама. Орлови ће добити и систем за противелектронска дејства, речено је да се тренутно воде преговори са страним партнерима у вези ове конкретне набавке.

Поред, савремене електронске опреме, авион је добио и савремено наоружање. Занимљиво је било разгледати вођену ракету ваздух-земља ВРВЗ-200-А1. Како се тврди:„она има бојеву главу од 100 кг и служи за уништавање тврдих објеката“. У плану је наоружавање авиона првом домаћом планирајућом (једрећом) бомбом. На први поглед уочава се, да је за њену производњу узета породица невођених бомби vFAB-1000, које су дорађене за “планирање”.

Како је 23. новембра на Батајници наведено: „У току је преобука припадника 98. ваздухопловне бригаде. Док на модернизованим Орловима тренутно лете три пилота 241. ловачко-бомбардерске авијацијске ескадриле“.

За сад се у Србији налазе четири модернизована авиона Орао М1А. Планирано је да наше РВ и ПВО има ескадрилу ових јуришника.

Међутим, како нас искуство учи или боље историја, ништа на овим нашим просторима није сигурно. За сад, треба ипак пустити да се види шта ће бити с модернизацијом, па онда доносити суд. Можда ипак, има наде. Није баш све напустило „пандорину кутију“.