На обележавању пола века од почетка Четвртог арапско-израелског рата десило се незамисливо да се први пут те 1973 историја десила као трагедија када замало Израел није престао да постоји, а спасао га је арпаски себиџлук, где су Египћани стали после Синаја и тиме запечатили судбину прво Сирији на Голану, а онда Шарон са тенковима запечатио је судбину 3. египатској армији!
Педесет година касније фарса. Тамо негде на југу Израела близу појаса Газе, Шабат све уснуло, успавано, негде у некој пустари рејв журка сви се грле, плешу, а онда на небу моторни змајеви- параглајдери са аутоматским пушкама са фантомкама слећу почиње пуцњава. На самој граници експлозије горе прве Меркаве, контролни пунктови осматрачке станице. Флоте пикапова и мотоцикала јуре после пробијене ознаке дубоко у Израел.
У градовима близу појаса Газе Сдерот, Ашкелон стужу Хамасовци, почиње пуцњава, падају војне базе једна за другом , општи хаос. Мртвих све више, отмице, силовања, пљачке. Требало је скоро два сата да се влада актуелног и крање проблематичног премијера Бењамина Нетањахуа сабере.
Нагизен протестима око правосудне реформе која је подлелила Израел, паралисала је све, војску, полицију, обавештајне службе. Сви су паралисани скоро четворомесечним протестима. Међутим, нису сви, посебно не исламистички покрет Хамас. Из последњег рата 2021. за који се веровао, заправо где су нас васколики светски медији уверавали да је Хамас готов изашао је никад јачи. Док се свет бавио Украјином, Зеленским Путином, Хамасовци су се обучавали и спремали. А онда долети више од 5.000 ракета иако Израелсци тврде 2.200 касније је тај број отишао на 3.000. Нема града на југу и централном делу Израела који није дошао под удар ракета. Шок запрепаштење. Чувени противракетни систем, не ПВО како сматрају неки аналитичари остао је паралисан. Није ни чудно кад уместо 10 или 20 ракета одједном долети 200-300. Довољно да и посаде „Гвоздене куполе“ остану паралисане.
Уследио је шок, констернација, како је и ко заказао. Спомиње се тактички, па стратешки обавештајни ниво, свашта се ту наклапа и тумачи, међутим једно не да ИДФ односно Израелске одбрамбене снаге одавно нису оно што су биле. Газа је заправо била и остала рак рана Израела на којој се видело да је војска труо систем изнутра са гомилом деморалисаних резервиста и активних официра и подофицира.
Мосад и Шин бет можда јесу криви, ко је затајио то ће се открити, па ће ко у случају Другог либанског рата наћи се нови судија Виноградов који ће покренути истрагу наћи кривце, писати тоне извештаја и докумената ко је затајио. У сваком случају изенађење. Да ли је изненађење?
Па баш и није с обзиром на све изазове са којима се израелска војска у протеклих 25 година суочавала. Гледајући слике заробљених израелских војника које туку хамасовци изводе из тенкова или шутирају мртве, пао ми је на памет један човек велики војни теоретичар Мартин Ван Кревелд.
Неки јесу чули за њега, неки нису никад. У сваком счлучају ради се о војном историчару који је писао занимљиве књиге о рату попут: Комадновање у рату, Трансфомрација рата, обе преведене на српски језик. Међутим једна књига итекао је запажена и веома актуелна за ову причу.
Заправо она је била пророчка. Ван Кревелд ју је писао тамо 1996-1997, изашла је 1998. а после скоро 25 година испаде Ван Кревелд у праву. У њој је Ван Кревелд упозоравао шта ће се десити са војском кад почене да се бави војнополицијским задацима. То је повлачење Израела из Либана, затим операције против Хамаса 2002, Фатаха и Арафата 2004, па опет Газа, Други Либански рат 2006, па опет сага Газа показао. Неко би упитао шта је показао? Па показао је да је професор Ван Кревелд био у праву.
Наиме у књизи „Мач и маслине“ Мартин ван Кревелд описао je да је Израел у протеклих 50 година изградио најјачу војску на Блиском истоку која је показала снагу у четири арапско-израелска рата, рату исцрпљивања и либанској епопеји која је трајала од 1980-2000 године. По Ван Кревелду управо је ту Израел показао своју слабост као и тада у интифади где су се сукобљавали са Палестинцима који су праћкама гађали војску камњем и јурили демонстранте тенковима Магах 6Б и 7Ц.
Према Ван Кревелду Давид се претворио у Голијата . Ван Кревелд причу почиње 1948 како је Израел када је проглашена јеврејска држава 1948. имала само 30.000 војника. Имали су мотивацију, али не и довољно оружја које је набављано са свих страна. Пола века касније Израелска војска је имала 20 пута више војника тад 1998. него те 1948. Тада негде 2.800 тенкова типа Меркава Мк 1 и 2, тенкови модификација Магах 6, 6а, 6б и 7а и скоро 700 борбених авиона Ф-16, Ф-15, Кфир.
Израелска војска је успела да уништи арпаске снаге 1948, 1956, 1967, па успела је да се опорави после шока 6. октобра 1973 када је почео Јом Кипурски рат.
Међутим, по Ван Кревелду војна моћ почела је да опада када је Израел кренуо у скупу авантуру звана Либански рат и прву интифаду која је трајала од 1987. до 1993 године позната и као интифада камења када су непријатељ постали не војска него цивили. Е то је по њему била скупа цена коју је војска платила јер се укључила у сукобе за које није била обучена и организована.
„Војска која се бори против слабих и сама постаје слаба. Она увек губи, јер су све победе без заслуга и почасти, а порази понижавајући“, пише Ван Кревелд. Ово су биле довољно пророчке речи посебно после епизоде зване Други либански рат, друге и треће интифаде , небројено интервенција у Гази из којих се ништа није добило, војска је трошила ресурсе, али Хамас није био уништен. Напротив из године у годину је јачао, посебно када је Иран преузео иницијативу и улогу ментора. Израел је све више губио иако је добијао битке. То је итекако утицало на морал да прва побуна у историји израелске војске била 2006. и то елитна једница израелске војске бригада Голани.
Резервисти су тек били посебна прича, апатија, незадовољство, рутина у патролама око Газе и на граници са Либаном и Голаном. Већ све ово побројано указаивало је на оно што је професор Ван Кревелд описивао.
Ван Кревелд сматра да употреба војске у класичним војнополицијским задацима чувања реда, сукобљавања са демонстрантима, герилским групама има катастрофални ефекат на морал.
Ту Ван Кревелд пореди Интифаду и француски сукоб у Алжиру са покретом отпора. Управо како је Интифада деловала лоше на морал Израелаца, тако је и Алжир деловао на Французе и Вијетнам на Американце, а Авганистан на Совјете. Дуге и исцрпљујуће борбе, губици, недостатак дефинисања јасног непријатеља, линија ватре, положаја, сукобљавање у градовима, селима, планинама, мочварама, пустињама.
Све то утицало је на регрутну базу са којом је Израел имао једно краће време проблеме, јер упркос томе што је војни рок обавезан, велики број Израелаца трудио се да то избегне. Па се кренуло различитим мерама, али 20 година касније од писања књиге све се променило. Талас антисмитизма у Европи посебно од повећања броја миграната уитцао је да се велики број европских Јевреја се одселио за Израел. Млади су одмах кренули да буду регрутовани у војску.
У праву је Ван Кревелд кад каже да се улога војске променила и војска је само рефлектовала економско-политичка и друштвена кретања у израелском друштву и политици. Највећи проблем резервиста пре 10, 15, 20, 25 година био је и остао служење на граници са Газом. Десило се оно најгоре да су морали да крију да ће резервисти служити у Гази. То се итекако обило од главу ИДФ-у од 2006 године.