Иако су годинама били један од најагресивнијих иранских савезника у региону, Хути за сада избегавају директно укључивање у рат, а разлози су много шири од саме лојалности Техерану.
Док САД и Израел воде рат против Ирана, а Техеран покушава да подигне цену сукоба блокадом Ормуског мореуза, многи су очекивали да ће Хути отворити нови фронт из Јемена. То се, међутим, за сада није догодило. Разлози за такву уздржаност вероватно леже у комбинацији ранијих америчких и израелских удара, страха од исцрпљивања сопствених залиха, притиска заливских држава и све важније везе са Кином. Америчка операција Rough Rider већ је 2025. године озбиљно погодила војну инфраструктуру Хута, што је вероватно оставило дугорочне последице по њихове прорачуне.
На први поглед делује парадоксално да Хути, један од најпознатијих иранских савезника у региону, сада не журе да уђу у рат на страни Техерана. Управо су они у Црвеном мору и око Баб ел Мандеба годинама показивали како се поморски правци могу претворити у средство геополитичког притиска. Њихови напади на бродове од краја 2023. довели су до озбиљних поремећаја у глобалној трговини, а Reuters је још почетком 2024. писао да су и кинески комерцијални интереси били погођени кризом у Црвеном мору.
Ипак, садашња рачуница Хута очигледно је другачија. Док Иран покушава да сукоб прошири и наметне нове трошкове противницима, јеменски покрет за сада делује као да пажљиво мери шта би добио, а шта изгубио непосредним уласком у рат. Управо у томе лежи кључ: Хути вероватно процењују да би директна интервенција донела много већи ризик него корист.
Хути су већ осетили колико скупо кошта сукоб са САД и Израелом
Први и можда најважнији разлог јесте чињеница да су Хути већ прошли кроз озбиљну америчку кампању. Reuters је известио да је операција Rough Rider, покренута 15. марта 2025, обухватила више од 1.000 погођених циљева и да су у њој убијене стотине бораца и више вођа Хута. То није потпуно уништило групу, али је показало да Вашингтон може да нанесе озбиљну цену ако процени да је потребно.
За руководство у Сани то је снажан подсетник шта би нови удар на Израел или америчке интересе могао да изазове. Ако би данас поново лансирали пројектиле ка Израелу или значајније угрозили пловидбу, могли би да изазову заједнички америчко-израелски одговор јачег интензитета него раније.
Страх да ће Иран ослабити и престати да снабдева Хуте
Други велики разлог је зависност Хута од иранске војне помоћи. Иако у Јемену постоји домаћа производња и склапање одређеног наоружања, добро је познато да Иран игра кључну улогу у снабдевању важним компонентама, технологијом и подршком. Ако Техеран изађе из овог рата ослабљен, логично је очекивати да ће његова способност да даље снабдева Хуте бити смањена.
У таквој ситуацији, Хути вероватно не желе да исцрпе сопствене резерве ракета, дронова и других вреднијих средстава у потезу који не може стварно да преокрене ток рата. За њих је рационалније да чувају средства за сопствени опстанак и будуће борбе у Јемену него да их троше у симболичном удару без стратешког ефекта.
Њихов улазак у рат вероватно не би спасао Иран
Трећи разлог лежи у хладној војној рачуници. Хути јесу показали да могу да погађају циљеве у Црвеном мору, па и да прете ширем региону, али то не значи да могу озбиљно да промене однос снага у рату САД и Израела против Ирана. Велике даљине, ограничења у тачности и висок проценат неуспеха код појединих лансирања значе да би њихови нови напади вероватно били више политички сигнал него стварни стратешки фактор.
Уместо да помогне Ирану, такав потез би пре свега отворио Хутима врата за нову, можда и много опаснију одмазду. Зато њихово ћутање тренутно делује као процена да не треба улазити у битку у којој не могу да донесу превагу.
Саудијска Арабија и Залив чекају њихову грешку
Четврти фактор је страх од окружења у коме Хути живе. Саудијска Арабија одржава примирје са Хутима од 2022, али то не значи да је питање Јемена трајно затворено. Напротив, сваки већи погрешан потез Хута могао би да отвори простор за нови притисак из правца Ријада и других заливских престоница, које би радо виделе слабији хуситски покрет.
Хути добро знају да би њихово отворено укључивање у рат на страни Ирана могло да послужи као повод за оживљавање ширег фронта против њих у самом Јемену. У том смислу, не ризикују само ударе споља, већ и унутрашње померање односа снага које би им могло бити далеко опасније на дужи рок.
Кина постаје све важнији фактор у хуситској рачуници
Пети разлог је све важнија веза са Кином. Reuters је у априлу 2025. известио да су САД јавно оптужиле кинеску сателитску компанију Chang Guang Satellite Technology да директно помаже нападима Хута на америчке интересе. Тај детаљ показује да се кинеска димензија више не може игнорисати.
Истовремено, Reuters је још у јануару 2024. писао да су напади Хута у Црвеном мору погодили и кинеске комерцијалне интересе, док су касније анализе указивале да Пекинг жели стабилност пловних путева и што бржи крај шире ескалације.
Ако Хути процењују да ће им Кина убудуће бити све важнија за набавке, технологију и политички простор, онда има смисла што не желе да ураде ништа што би додатно запалило регион у тренутку када Пекинг жели смиривање.
Ћутање не значи слабост, већ чекање повољнијег тренутка
Најважније је разумети да уздржаност Хута не значи нужно слабост или одустајање од савезништва са Ираном. Пре је реч о томе да су њихови интереси у овом тренутку делимично одвојени од интереса Техерана. Иран води рат за сопствени опстанак и нуклеарни програм, док Хути воде дугу игру за власт у Јемену, опстанак сопствене војне структуре и очување способности за будуће преговоре и притиске.
Зато тренутно седе по страни, прате развој ситуације и чекају да виде да ли ће им се више исплатити да остану ван рата него да се у њега укључе. У тој рачуници, сваки дан без новог фронта за њих је вероватно добитак.
Хути за сада не улазе у рат за Иран јер би цена директног укључивања могла бити превисока, а корист ограничена. Ранији амерички удари, опасност од израелске одмазде, страх од слабљења иранске помоћи, могући притисак Саудијске Арабије и све важнија веза са Кином заједно чине њихову уздржаност логичном. То не значи да ће тако остати заувек. Али у овом тренутку Хути делују као актер који много пажљивије бира битке него што се то често претпоставља. Подаци о последицама операције Rough Rider и америчким оптужбама на рачун кинеске подршке Хутима дају снажну основу за такав закључак.