Пише: Данко Боројевић
Рад на пројекту авиона Ј-10, познат под називом Project 8610 покренут је почетком осамдесетих година XX века, с циљем да се направи борбени авион чији ће првенствени задатак бити заштита кинеског граничног подручја према Совјетском Савезу. То је требао бити кинески одговор на појаву совјетских ловаца нове генерације типа МиГ и Сухој.
Реализација пројекта Ј-10 одвијала се у строгој тајности , тако да је, у недостатку званичних података, у јавности било доста нагађања и шпекулација око изгледа авиона, његове опремљености и наоружања. Светско занимање за овај пројекат нарочито је повећано после информације, да су у његову реализацију укључене и израелске компаније. Као потврда ових тврдњи појавиле су се средином деведесетих година XX века у јавности две фотографије раних авиона Ј-10.
На једној од њих, коју су начинили тајвански обавештајци, приказан је авион Ј-10 са канар конфигурацијом и вертикалним стабилизатором сличним као код израелског авиона Lavi, додуше са нешто другачијим изгледом трупа и крила у поређењу са израелским авионом. Међутим, и сами Кинези су успевали да конфузију око овог авиона, додатно закомпликују пуштајући у јавност нове снимке авиона, који се разликовао од авиона на претходним снимцима које су објавили Тајванци.
Међутим, глобалне промене односа у свету и нагло побољшање односа између Русије и Кине, даће нови замах пројекту авиона Ј-10. Руси су за потребе новог кинеског ловца урадили нови турбовентилаторски мотор Сатурн-Љуљка АЛ-31ФН, нову електронску опрему укључујући ту и радаре Фазотрон Жук-10ПД и Фазотрон РП-35 Земчуг. Поред тога Кинези су на располагању имали и израелске радаре IAI Elta/M-2032, италијански радар Galileo Avionica Grifo 2000, као и радаре домаће производње Type 1473 и JL-10A (KLJ-10A).
Западни обавештајни кругови су „дошли“ до података да је комплетирање новог прототипа авиона Ј-10 завршено почетком 1998. године, а да је његов први лет обављен марта исте године. Званичних података о томе није било, тако да су у ваздухопловним часописима постојале само уметничке визије тог авиона, или су приказиване фотографије умањених макета летелице које су излагане на међународним ваздухопловним изложбама. Међутим, неочековано, јануара месеца 2001. године у јавности се појавило више фотографија авиона Ј-10, због чега је наводно неколико људи ухапшено. На фотографијама се уочава да је авион Ј-10 једноседи, једномоторни авион, високих перформанси, с конвенционалним делта крилом и блиско упареним канар површинама, с једним вертикалним стабилизатором и два подтрупна усмеривача. Иако је авион Ј-10 нешто већи по димензијама својим изгледом и даље подсећа на израелски авион Lavi, што још једном потврђује утицај Израелаца.
Први прототип, од укупно шест произведених свој први лет извео је 22. марта 1998. године. Марта 2003. године, шест произведених прототипова једноседа су достављени у 13. пук за тестирање, на процену и оперативно тестирање. Авион је финализиран за серијску производњу почетком 2004. године. Прва оперативна јединица опремљена ловцима Ј-10А био је 132. ловачки пук из састава 44. ваздушне дивизије. Пук је постао оперативан јула 2004. године. Двосед Ј-10S први пут је полетео децембра 2003. године, а финализиран је за серијску производњу 2005. године. Почетна група од 100 примерака авиона једноседа Ј-10А и двоседа J-10S испоручена је РВ и РМ Кине у периоду од 2004. до 2006. године.
Оперативни авиони Ј-10А и Ј-10S у саставу РВ и РМ Кине погоњени су руским моторима Сатурн-Љуљка АЛ-31ФН, имају радаре руске производње Фазотрон РП-35 Земчуг. Радар открива циљ величине ловца на удаљености од 75 км, а циљеве на мору на удаљености од 135 км. Открива до десет циљева и симултано гађа до два циља. Има могућност откривања и гађања нисколетећих циљева на удаљености од 35 км (look-down/shoot-down). Део опреме која је уграђена у авион је израелског порекла, која је произведена у Кини на основу трансфера технологије из Израела. То се нарочито односи на електричне команде лета (FBW). Унутрашњост кабине авиона Ј-10 је савремено конципирана. У њој се налазе три доња вишефунцијска приказивача, горњи холографски приказивач (HUD), систем управљања помоћу палице и ручице гаса (HOTAS). На авион је уграђе и приказивач на кациги пилота, који представља кинеску варијанту израелског система компаније Elbit. На трупном подвеснику авиона може да се окачи оптоелектронски контејнер (интеграција уређаја FLIR и ласерског даљиномера) домета до 15 км, који подржава употребу прецизно вођеног оружја.
Од наоружања Ј-10 располаже са двоцевним топом калибра 23 мм Type 23-3, који је уграђен у труп авиона. Као ловац носи четири вођене ракете ваздух-ваздух средњег домета PL-11 или PL-12, две вођене ракете ваздух-ваздух кратког домета PL-8 и испод трупа један допунски резервоар капацитета од 800 литара горива или две ракете ваздух-ваздух средњег домета PL-11 или PL-12, две ракете ваздух-ваздух кратког домета PL-8 и два допунска резервоара капацитета од по 1700 литара горива испод крила и један допунски резервоар капацитета 800 литара горива испод трупа. Као ловац-бомбардер на 11 носача испод трупа и крила носи до 4500 кг убојног терета. Најчешће носи две ракете ваздух-ваздух PL-8, шест бомби LDGB од по 250 кг, два допунска резервоара од по 1700 литара и једним од 800 литара горива или две ракете ваздух-ваздух PL-8, две бомбе LGB од по 500 кг, два допунска резервоара од по 1700 литара горива, један допунски резервоаром од 800 литара горива и један контејнер са ласерским обележивачем циља.
За овај авион своје интересовање први су исказали Пакистанци марта 2007. године, као и Иранци који су своје занимање за овај ловац изнели половином исте године.
Извозна верзија авиона Ј-10 носи ознаку F-10 Vanguard, и требало би бити опремљен кинеским мотором и авиоником. Проблем је тај, што Кинези нису успели да осигурају руску подршку у опремању верзије авиона која је намењена извозу. Због тога су кинески војни стручњаци кренули у развој домаћег трубовентилаторског мотора, савременог радара и друге савремене опреме која је намењена опремању авиона F-10. Међутим, није довољно само „ископирати“ неки део, јер тај део ипак није сличан по својим карактеристикама као и оригинални део. Руси нису хтели извршити трансфер своје технологије Кинезима, као што су то урадили Израелци, па је почетак испоруке авиона F-10 страним купцима под знаком питања. Кинески турбовентилаторски мотор Shenyang Liming WS-10A Taihang, није достигао карактеристике изворног руског мотора АЛ-31ФН, а и кинески радари КLJ-7 и KLJ-10 немају излазне карактеристике оригиналног руског радара.
Пакистан је заинтересован за набавку између 32 и 40 авиона F-10 означених као FC-20 Firebird. Иран је октобра 2007. године потписао споразум с Кином око набавке 24 авиона Ј-10А/S у извозној верзији F-10. Вредност овог уговора процењује се на 1,1 милијарду америчких долара. Међутим, проблем извозне верзије и даље остају погонска група и радар, јер са кинеским мотором Shenyang Liming WS-10A Taihang авион нема потребне карактеристике као са руским мотором, а и у случају уградње кинеских радара авион ће имати умањене способности у вршењу ловачких мисија. Иран је одустао од набавке овог авиона, дајући предност руском СУ-35С.
Нови Ј-10B унапређени је авион Ј-10А са измењеном авиоником и дотерном аеродинамиком. Компанија Chengdu је са развојем авиона Ј-10БB почела током 2004/2005. године. Авион Ј-10B је свој први лет обавио децембра 2008. године. Прве фотографије у јавности су се појавиле марта 2009. године. Кинеско ваздухопловство је током 2009. године наручило авионе Ј-10B и они представљају образац за серијску производњу следеће генерације авиона Ј-10. Извозна верзија авиона Ј-10B означен је као Ј-10C (J-10CE). Ова верзија има AESA радар, побољшани мотор WS-10B, IIR и ракете ваздух-ваздух PL-15. У односу на прву верзију Ј-10А, ова верзија носи до 5600 кг убојног терета.
Тренутно, једини инострани корисник овог авиона је Пакистан, који има 36 авиона у верзији Ј-10CE. Од тог броја 20 је испоручено, док је још 16 у фази испоруке.
До 2022. године, произведено је више од 600 авиона Ј-10 у више верзија.
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.