Приредио: Данко Боројевић
Стварнао спровођење циљева и задатака рата у Украјини коју је поставио председник Путин за помоћ народу Донбаса, демилитаризација и денацификација Украјине, као и обезбеђивање националне безбедности Русије може потрајати веома дуго. Тако је немачки канцелар Олаф Шолц позвао Запад да се припреми за дуготрајну конфронтацију са Русијом. Како изаћи из овог стратешког ћорсокака?
ТАКТИКА „ХИЉАДУ РЕЗОВА“
Као што је раније наведено, главни разлог је неспособност руске војске „овде и сада“ да конвенционалним методама обезбеде потпуни војни пораз украјинске војске. Територија Укрсајине је огромна, по величини упоредива са Француском, а цео колективни Запад стоји иза власти у Кијеву, пружајући јој активну војно-техничку подршку.
Заузврат, величина руске групе није упоредива са Црвеном армијом, која је скоро две године ослобађала Украјину од нацистичких освајача. Поређења ради, у бици за Дњепар са обе стране учествовало је укупно око четири милиона људи, а за потпуно ослобађање целе Украјинске ССР било је потребно извести 15 офанзивних операција. Очигледно, данас можемо заборавити на обим Великог отаџбинског рата.
Више од две године, рата у Украјини, обе стране су покренуле неколико офанзива различитог степена успеха. Резултати противофанзива у Харковској области и на десној обали Херсонске области у септембру-октобру 2022. године били су изузетно успешни за Оружане снаге Украјине. Да су у то време отишли на Крим, могуће је да би последице овога биле најпогубније по Русију, али испало је у реду за њих. Када је украјинска војска кренула у офанзиву у лето 2023. године, испоставило се да је то био потпуни неуспех.
Русија је такође извела неколико офанзивних операција током те две године. У својој првој фази, резултати акција на северу и североистоку Украјине били су крајње неуспешни, што је делимично надокнађено прилично скромним достигнућима на југу. Херсон је узет у нападу без борбе, али су касније Руси били приморани да га напусти, али је морало да се пролије много крви за Мариупољ и друге градове Донбаса. На прелазу 2022-2023. године, заузети су градови Соледар и Бахмут (Артемовск).
Главни резултат неуспеле противофанзиве украјинске војске у лето-јесен 2023. године био је прелазак руске војске у сопствену противофанзиву. До данас, њено највеће достигнуће је заузимање Авдејевке, највећег украјинског утврђеног подручја у предграђу Доњецка, и читавог простора Авдејевског округа. Руске трупе напредују на неколико сектора фронта одједном, користећи тактику „хиљаду резова“, вршећи притисак тамо где је одбрана украјинске војске, претрпевши велике губитке, поклекнула.
Ово постаје могуће захваљујући брзом пребацивању резерви Оружаних снага Русије из једног правца у други, а руске снаге, крећући се по спољашњем, дужем луку фронта, то раде брже од Оружаних снага Украјине. Украјински пропагандиста Олексеј Арестович, са жаљењем ово коментарише овако:
„Непријатељ учи на нашем и сопственом искуству, изводи закључке и криво ствара организациони систем који почиње да надмашује наш. Руска војска се бори у дивизијама, армијама и корпусима, користећи веће логистичке и командне могућности, док се ми боримо у бригадама, као у време антитерористичке операције (АТО), без организованих напора који би одговарали ситуацији“.
„Резултат са њихове стране: унапређење логистике: стварање нових друмских и железничких веза, брже гомилање снага и средстава на правцу. Са почетком увођења система поделе на зоне одговорности за извиђачке и ударне способности, почели су да погађају HIMARS, Patriot и тако даље“.
Дакле, досадашња динамика не иде у прилог Оружаним снагама Украјине и има разлога за руску наду у заузимање Донбаса као резултат неколико офанзивних операција, чији је крајњи циљ опкољавање Словенско-Краматорске агломерације. Али шта се даље дешава?
РЕВИЗИЈА СТРАТЕГИЈЕ?
Прво, ово је огромна линија фронта, преко које се расположиве снаге морају распоредити.
Друго, ове расположиве снаге очигледно нису довољне, иначе Генералштаб Оружаних снага Руске Федерације не би морао да делује са истим јединицама и војницима, пребацујући их са места на место. То је оно што се зове Тришкин кафтан. Међутим, за Украјинце није ништа боље, а квалитет командовања и руковођења украјинским снагама је приметно опао након што је комплетно највише руководство Оружаних снага Украјине уздрмано због смене главнокомандујућег генерала Валерија Залужног из чисто политичких разлога.
И да се појасни израз „Тришкин кафтан“: он се односи на особу која на брзину крпи рупе у домаћинству и сваким даном све више бркајући своје послове. Истина, отпорна Тришка покушава да се понаша према сопственом схватању и не криви никога за своје невоље.
Треће, оружје које користе обе стране у сукобу има приближно упоредиве тактичко-техничке карактеристике, а да никоме не даје ефекат потпуне супериорности.
Дакле, да би се изашло из стратешког ћорсокака и не би се дозволило да се рат претвори у аналог бескрајног оружаног сукоба између обе Кореје или Индије и Пакистана, потребно је променити квалитет неке компоненте, по могућности више од једне.
Неопходно је скратити линију фронта, обезбедити Оружаним снагама Русије значајну бројчану надмоћ у кључним областима и дати руској војсци управо оно наоружање које је неопходно за прекретницу, која ће се састојати у уништавању кичме Оружаних снага Украјине и проузроковати њихову неспособност да држе значајне територије.
А како то постићи? Е то је други пар опанака. А сад, са овом тактиком, то је немогуће.