ТВ ФРОНТ/УДРУЖЕЊЕ ПЕНЗИОНИСАНИХ ВОЈНИХ ЛЕТАЧА И ПАДОБРАНАЦА СРБИЈЕ
На данашњи дан пре 67 година, 31. јула 1956-е, први наш пилот је пробио „звучни зид“. Био је то пуковник Никола Лекић.
Споразум о војној помоћи који је наша влада склопила са владама САД, Велике Британије и Француске почетком 50-их година се већ увелико реализовао и јединице наше авијације су попуњаване млазним авионима.
Наши пилоти и техничари су се обучавали у француским и немачким авиобазама, а амерички инструктори су приликом доделе нових контигената летелица по неколико месеци остајали на испомоћи у нашим пуковима и ескадрилама.
Долазак Ф-86Е Сејбр је представљао и квалитативан скок б/г нашег РВ. Прве две летелице су слетеле на батајнички аеродром на Дан РВ и ПВО, 21. маја 1956, а још 4 авиона су долетела у јуну.
То су били летелице из састава британског Краљевског ратног ваздухопловства (РАФ), иначе произведене у монтреалском Канадеру; пре испоруке нама, на тим летелицама је обављен генерални ремонт у британским заводима. И од јуна, са тих првих 6 летелица следећа три месеца су амерички инструктори обучавали наше пилоте…
На дан 29. јула 1965., Амери су демонстрирали пробијање „звучног зида“ нашим пилотима и техничарима. Након успешно изведеног приказа, пуковник Никола Лекић, тада командант 44. ваздухопловне дивизије, у жељи да „спусти напуване“ Амере и најпре покаже спремност наших пилота, бацио је овима „рукавицу у лице“ тврдњом да ће и он извести исто, тј. п(р)олетети брже од звука након само 2-3 информативна лета како би се упознао са авионом…
– Мистер колонел! То је немогуће!, покушавали су Амери да га одговоре. За извођење те вежбе потребна је претходна тренажа од барем 50-60 сати на типу, уз подразумева се и техничку учионицу. А Лекић никада ни сео није у Сејбра!
Но пуковник Лекић се није дао, те користећи ауторитет команданта и ратника – носиоца Партизанске споменице 1941., уз одобрење надлежних из Команде РВ и благонаклон став америчких инструктора који су пристали на ову својеврсну „опкладу“, истог дана се упознао са основним елементима техничке учионице Сејбра. Први информативни лет је извео већ сутрадан, 30. јула, а други рано ујутро на данашњи дан, 31. јула.
Одмах по слетању је рекао Америма да је спреман! Ови запрепашћени и у неверици, али прихватише изазов и одредише једног колегу који је у пару требао да прати „лудог колонела“.Полетели су око 10 сати, али је убрзо задатак морао бити отказан због лоше пресуризације кабине Лекићевог авиона. Након слетања, додељен му је други авион (овај са слике, евиденцијског броја 005), на којем је, опет у пару са америчким пратиоцем полетео око 11 сати и након достизања висине од 15000 метара, кренуо у обрушавање зарад испуњења циља.
Иако су инструменти у једном тренутку показали да је Лекић „запловио“ изнад звучне баријере, ипак су са контролног торња затражили да се поступак понови јер није било карактеристичног „пуцња“!
Горива је било, а жеље и спремности још више, тако да је читав поступак поновљен, тј. излажење на 15000 метара и обрушавање… Инструменти су опет показали оно, што су овога пута чули и сви на земљи у виду „експлозије звука“.
Од тог тренутка, а који се по хронометражу збио у 11.30 сати, 31. јула 1956. године, пуковник Никола Лекић је званично постао наш први војни пилот који је летео брже од звука и за шта је од фабрике Канадер награђен Златном значком и дипломом Мах бастерс клаб (Mach Busters Club), као званичним потврдама за извршен задатак „пробијања звучног зида“.
Никола Лекић је пензионисан 1977. године у чину генерал пуковника авијације са места Команданта ваздухопловног корпуса. Преминуо је 1994. године