Тог 16. маја 1992. године пре 31 годину специјална инжењеријска једница бивше ЈНА серијом експлозија дигла у ваздух једну од најскупљих инвестиција бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и понос Југословенске народне армије ЈНА аеродром Бихаћ, неки су га називали аеродром Жељава, неки рупа, а неки Клек 505.
За овај објекат се говорило да је један од највећих грађевинских симбола СФРЈ у који је према различитим проценама уложено од 600 милиона до чак невероватних 8 милијарди америчких долара.
Прича о настанку аеродрома „Жељава“ почела је да се распреда далеке 1954. године када је ваздухопловна војна делегација, коју је предводио тадашњи командант РВ и ПВО генерал Зденко Улепич била у посети РВ Шведске. Тада је југословенска војна делегација посетила један подземни објекат за смештај авиона и једну подземну фабрику наоружања. Том приликом са шведским стручњацима је вођен разговор о изградњи овог објекта и његовој заштити од напада класичним и нуклеарним наоружањем.
По повратку делегације одлучено је да се један такав сличан објекат изгради у Југославији. Наредне 1995. године била је формирана комисија која је имала задатак да како се то тад говорило размотри тактичко техничке захтеве будућег таквог објекта, и изради програмску документацију такве будуће грађевине. За главног и водећег пројектанта у Бироу за специјално пројектовање Грађевинске управе ЈНА изабран је пуковник дипломирани инжењер Драгослав Соботка.
Погодна локација која је изабрана као најбезбеднија за изградњу таквог аеродрома пронађена је у близини Бихаћа подно падина планине Пљешивице на надморској висини од 330 метара изнад нивоа мора и на платоу дужине 15 и ширине 5 км. Тамо је одмах послата војна метеоролошка станица која је пуне две године проучавала микроклиму. Градња објекта је почела 1958 године. Током градње расељена су била два села: Велики и Мали Баљевац, делимично Жељава и засеок Вучјак, а пут који је туда пролазио је измештен.
Аеродром Жељава иначе је изграђен на граничном простору између Хрватске и БиХ на висоравни која је са југозапада омеђена планином Пљешивицом (1.620 метара), а са осталих страна крашким пољима. Објекат је био лоциран у подножју планине Пљешивице на источној падини ка Бихаћу. На врху планине био је постављен радар који је могао да покрије пола Балкана.
Подземни објекат према плану изградње био је предвиђен за смештај две до три појачане ескадриле ловачких авиона, са просторијама за команду, пилоте, ваздухопловно-техничку службу, ваздухопловно-техничка средства, муницију, гориво, техничку и пијаћу воду. Аеродром је имао укупно пет полетно-слетних стаза и четири улаза у подземне објекте. Интересантно је да је да је током изградње ЈНА захтевала изградњу још три додатна објекта за смештај повећаног броја авиона јачине једног ловачко-авијацијског пука састава 3-5 ескадрила и смештај комплетног особља, за дуготрајни боравак у условима класичног и нукеларног рата.
Током изградње, ЈНА је ангажовала и спалеологе за снимање шпиља и њихово премошћавање специјалним конструкцијама од армираног бетона. Три главне подземне галерије за смештај 58 авиона биле су повезане у приближном облику слова М с тим да је средњи крак био продужен и у њему су се налазиле просторије за преглед и оправку авиона. Укупна дужина подземних тунела износила је 3.500 метара.
Комплетан објекат добио је четири улаза-излаза, где се средњи користио за улаз авиона и људства, а преостала три користили су се за излаз авиона. Размак између улаза-излаза пројектовани су тако да је истовремено спречено уништење два улаза-излаза. Сви су рулним стазама повезани били са две главне полетно-слетне стазе. Системом лифтова укопаних дубоко у унутрашњости долазило се до командног центра из кога се руководило летењем.
Аеродром је био изграђен да прими тада најмодернији ловац ЈНА МиГ -21 у свим верзијама. Одмах после слетања авиона, мигови су унутар објекта размештани електроакумулаторским тегљачима, а изаван објекта кретали су се на сопствени погон. Стартовање и полетање директно из објекта није било могуће, јер за велики број авиона није постојала могућност адекватне вентилације.Иначе улази у планину су били профилисани у облику чеоне пројекције авиона да би се свели на најминималнију меру. Предвиђени животни услови за неометано коришћење аеродрома са потпуном аутономијом износили су 30 дана. Објекат је имао и аутономну водоводну и канализациону мрежу, две резервне дизел-електричлне централе једна од 1000 кВА а друга 625кВА, скалдишта, горива, резервних делова, убојних средстава, порстор за деконтаминацију авиона, постојали су шахтови за отпадни ваздух и за издувне гасове агрегата.. Просторије унутар објекта биле су повезане са 56 тешких панцирних врата. Интересантно је да је за складиште горива унутар објекта био примењен „аква систем“ специјално тестиран у Институту Јарослав Черни то јест складиштење млазног горива на воденом јастуку у 5 цилиндричних челичних резервоара сваки капацитета по 100 тона горива.
Објекат је био заштићен од напада свих конвенционалних борбених средстава и приземне нуклеарне експлозије јачине 20кТ.
Аеродром Жељева иначе кога су пилоти звали Бихаћ био је међу пилотима познат и као Рупа, а у ЈНА носио је кодно име Клек 505. Градња је завршена 1968. године када га је председник Југославије отворио и свечано пустио у рад. Разлог дуге градње налазио се у недостатку финансијских средстава.
Свој крај аеродром је доживео 32 године од свечаног отварања. У суботу рано ујутро 16. маја 1992. године у 5.20 сати специјална инжењеријска јединица ЈНА у близини стрелишта одјекнула је прва јака експлозија, у пет минута до шест зачула се серија експлозија на пистама и свих пет писти дигнуто је у ваздух.
Експлозив је активиран у специјалним коморама постављеним тачно на одређеним местима дуж писте, стајанки и другим виталним тачкама аеродрома. Наиме, коморе за смештај експлозива постојале су још од раније, копане су у облику тунела који су се косо, а онда вертикално спуштали у дубину испод сваке писте. У 6.47 сати зачула се јака експлозија уз потпмулу грмљавину са којом су сва четири улаза у подземне хангаре били зарушени.
Тринаест минута пре осам сати сам Бихаћ затресао се од стравичне експлозије, а са обранака Пљешивице дигао се у ваздух пламен и дим, као да је катаклизма. Постоје непроверене приче да је серија експлозија изазвала тектонски поромећај као да је земљотрес снаге 9 по Меркалијевој скали, са овом последњом експлозијом цела ваздухопловна база је била онеспособљена. Чувена војна база у којој је био престиж боравити, а камоли радити је уништена са 56 тона експлозива. Језиве детонације прогутале су аеродром у коме је некада радило и боравило око 2.000 пилота, авиомеханичара, техничара, војника. Једино није била уништена радарска станица на врху Пљешивице.
Иначе, током рата сам аеродром је био линија раздвајања између 15. личког корпуса и 5. корпуса Армије БиХ.