Завршетком Другог светског рата почео је нови рат. Овај пут није био директан па је назаван и Хладни рат. Управо он је омогућио да шпијуну ЗАПАДА и ИСТОКА крену у међусобни обрачун, где су била дозвољена сва средства. Надметања два блока била су свакодневна, а медији су своје рубрике пунили скадалима и таласом суђења шпијунима, издајницима и аферама које су пољуљале поверене у структуру НАТО, за коју се стекао утисак да је небезбедна.
Међутим, кад се погледа статистика видело се да на сваког откривеног издајника и шпијуна на Западу долазе и два бегунца из Совјетског Савеза и других источноевропских земаља. Оног тренутка када су Руси сазнали за њихову издају покретали су низ контрамера како би поништили све оне информације које је пребег откирвао западним службама посебно ЦИА, Ми 6, БНД.
Интересантно је да сви ти људи који су одлучили да пребегну до распада Совјетског Савеза живели су у константном страху од правде која ће их стићи и изрећи им суд, али не у судници већ метак или оштица хладнокрвног убице.
Интересантно је да када се погледа историјат пребега углавном су то били агенти који су имали минорну важност. Информације које су доносили западним службама имале су ограничену вредност за обавештајце Запада. Међутим, свака информација коју су они донели била је део у џиновској слагалици о томе како је функционисао КГБ. Подаци од пребега обично су упоређивани са информацијама из друге руке и тиме су утврђивала њихова тачност.
Велику вредност давали су официр совјетске обавештајне службе, који су прелазили у супротни табор. Такве информације су често реметиле равнотежу у међусобном надметању.
Случај Попов
Године 1953. ЦИА је успела у Москви да заврбује потпуковника Јурија Попова, високог официра ГРУ совјетске војне обавештајне службе. Попов је пуних пет година све док није убијен захваљујући издаји Џорџа Блејка, Американцима предавао шифре и иеман 400 својетских агената на Западу. Велики број њих је идентификован и ухваћен.
Случај Пенковски
Још једна личност се 1960. нашла на Западу. Пуковник Олег Пенковски који је свој прелазак у спротивнички табор објаснио страхом да ће тадашњи совјетски лидер Никита Сергејевич Хрушчов увући свет у нуклеарни рат. Разоткрио је на стотине совјетских агената и обавештајаца у иностранству. Међу виђенијим агентима које је разоткрио био је и Евгенији Иванов шпијун из афере „Профјумо“. Предао је преко 5.000 докумената о совјетским војним плановима и наоружању, посебно о ракетама. Прво упозорење да ће се изградити Берлински зид на Запад стигло је од њега. Његов највећи допринос био је у информацијама које су послужиле као основ Кенедију за заузимање става у вези „Кубанске ракетне кризе“.. Оно што Совјети нису знали било је да је Пенковски од априла 1961. извештавао Вашингтон о ракетним плановима и совјетским одлукама поводом кризе. Неколико недеља касније Пенковски и његова британска веза Гревил Вин су ухапшени. На суђењу у Москви 1963, Пенковски је осуђен на смрт, а Британац на осам година затвора. У затвору је провео само 18 месеци и онда је замењен за Городона Лондсдејла, вођу Портландског шпијунског круга. Током суђења Вин је упорно понављао да је он само недужни бизнисмен, али чим се домогао Британије објавио је чак две књиге у којима је са великом хвалисавошћу описао своје шпијунске подвиге. У једној од својих књига Вин је о Пенковском описао неке његове сулуде захтеве кад је овај долазио у Британију. Једни од бизарних детаља били су да је Пенковски желео да упозна краљицу и да продефилује у војној униформи по Лондону. Тражио је такође и 1.000 фунти да купи поклон пријатељу у Москви.. Управо ови детаљи довели су до тога да се створи сумња у успешност Пенковског као обавештајца, као и у Вина. У својој књзи „Гледано изнутра“ објављеној 1978. у којој Пичер Чепмен пише да је он учинио више за Запад него Ким Филби за Москву. Међутим кад је 1981. објављена књига „Њихов занат је издаја“ обавештајци Ми5 сматрали су да је он заправо убачени совјетски агент и кључна фигура у ширењу дезинформација на Западу. Наиме сумњало се да је књига Пенковског измишљена, да он никада није био стрељан нити је извршио самоубиство у ћелији као што је Вин тврдио. Пенковски је заправо живео у подмосковљу у дубокој илегали, у пнезији задовољна што је обмануо Запад. Циљ обмане са инсталацијом балистичких ракета на Куби је била маска да се Куба сачува од америчке инвазије и да то острво постане центар идеолошке усбверзије за подручје Јужне Америке..
Љаљин је био официр сектора 5 КГБ-а надлежан за саботаже и атентате. Његово сведочење је толико разбеснело британског премијера Едварда Хита и министра спољних послова сер Алека Дагласа Хјума да су Москви упутили упозорење да ће евентуалне совјетске репресалије према западним дипломатама имати за последицу велики број протераних совјетских дипломата.Љаљијн је у Лоднон стигао 1969. као званични резидент совјетског трговинског представништва са седиштем у Хајгејту. Служба безбедности убрзо је открила да му није нимало сметало што је ожењен и има породицу у Русији да се упусти у везу са својом секретарицом. Показао је и склоности ка западном начину живота и велику слабост према алкохолу. У августу 1971. двојица саобраћајаца зауставили су његово возило због непрописне вожње. Тест за откривање алкохола дао је позитиван налаз. Иначе Љајљин нијеи мао дипломатски имунитет. У светлу тих околности предочено му је какве би то последице могло да има по њега прво суђење, а онда повратак у Русију. Због страха од јавне бруке Љаљин је пристао да сарађује са Британцима. Пре тога рекао је да има само један услов, а то је био да се над њим изврши пластична операција да се пормени лик како над њим не би био извршен атентат.
Љаљин је тад открио низ детаља који су касније названаи „Организација за саботажу у Уједињеном Краљевству“. Љаљин је говорио да постоје групе саботера које су премене за 24 сата пре евентуалног напада Запада на Совјетски Савез да разоре све британске комуникационе и радарске станице. Сам је признао да је имао задатак да дигне у ваздух систем за рано упозоравање у Јоркширу и мапе где је требао да се повеже са совјетским командосима кад се искрцају на британској обали- Љаљин је открио и податак да су авиони Аерофолота прилагођени за ратне услове да испусте морске мине у рукавац Клајд на северозападу Шкотске где се налази највећа база за британске нукеларне подморнице. За лондонски метро било је планирано да буде поплављен. Заврбовани британски издајници су требали да нападну америчке и британске ваздухопловне базе, а опрема и наоружања били су већ припремљени у тајним складиштима широм Британије. Такође упозорио је и да ГРУ развија своју параплелну шпијунску мрежу независно од КГБ.
Многи совјетски агенти страховали су да у редовима британских обавештајаца има пуно освојетскх критица па су многи тражили радије да буду прослеђени ЦИА и заврше у Америци попут: Игора Гуезнка, Анатолија Голицина и Михаила Голонијевског.
Владимир Андрејевич Кузичкин
Сматран је као највећи поен Запада у последњих 30 година. У Лондон је стигао октобра 1982. са повећим пртљагом совјетских тајни. Одмах је одведен у скорвиште у Сасексу и тамо су га преузели амерички и британски иследници. Совјетски вице-конзул у Техерану био је једанод главних КГБ обавештајаца за Средњи исток. У свом пакету ЦИА и Ми6 добили су систем шифри, иденитете агената, доставља, јатака као и детаље КГБ тајних операција. Направили су значајну пукотину у совјетској мрежи у Западној Европи. У јавности око Кузичкина дигла се прашина око случаја Џефри Прајма. У том тренутку Западу је била потрбена противтежа којај е нађена у случају Кузичкин. Наговештено је да је он био британски агент и да је за ми6 радио скоро пет година, а на сарадњу за бритнаску обавештајну службу намамљен је преко прелепе Египћанке у Ттехерану. Рачуна се да је његова информација з Британце била онолико вредна колико и Филбијева за Москву. Кузичкин је имао задатак да совјетске агенте инфилтира у иранску комунистичку партију Тудех и подстакне субверзивне акције против Ајатолаха Рухолаха Хомеинија. Британци су иначе у јуну 1982. сазнали да се спрема ликвидација Кузичкомг па су са иранском обавештајном службом ВАВАК направили договор да они Британцима изруче Кузичког, а он Иранцима довољно доказа да лидера комунистичке партије Тудех Хасеина Задеха ухапсе и уклоне. Ирнаци су прихватили и Кузичкина сповели до Париза. Лидер Тудеха и стотине његовиг следбеника је похапшено или ликвидирано. У паризу Кузичкин је предат Британцима. У складу са дипломатским правилима совјетски амабасадор је захтевао сусрет за Кузичким, али овај није показао претерано занимање за то. Такође знао је да због информација које је дао КГБ ће морати да изврши реорганизацију у чак 10 земаља.