Лични осврт, Пише: Данко Боројевић
Последња деценија Двадесетог века, била је врхунац оног што слободно можемо назвати веком искушења за целокупни српски народ. Те деведесете године прошлог века, остаће записане у историји нашег народа, као године страдања и неправде према српском народу. Почеле су нестанком заједничке нам државе СФРЈ, а завршене инсталирањем НАТО снага на Косову и Метохији. А период између 1991. и 1999. године, био је период погибије, страдања, егзодуса и протеривања народа који је свету дао научнике попут Николе Тесле, Михајла Пупина, Милутина Миланковића и друге.
ПУТ У БЕСПУЋЕ
Када је 1991. године отпочело разбијање СФРЈ са свим одликама грађанског рата, РВ и ПВО ЈНА је у највећој мери сачувало оперативну способност и целовитост. Извршавајући одлуке федералних власти напуштене су територије отцепљених република и до 19. маја 1992. године је извршено предислоцирање јединица и команди у нове ваздухопловне базе, на нове ракетне и радарске положаје у оквиру Савезне Републике Југославије (СРЈ).
На територији Савезне Републике Југославије (СРЈ) је 20. маја 1992. године, од делова ЈНА који су се затекли на њеној територији, формирана Војска Југославије (ВЈ).
Распадом СФРЈ, настао је период искушења и великих проблема. Кардинално је смањен буџет за ваздухопловство и прекинут је период динамичног и плодног развоја. Дошло је до стагнације научнотеоријског рада, одлива кадра и запуштања капацитета ваздухопловне индустрије. Заустављен је процес модернизације, започела је дугогодишња криза, рат у окружењу, и крајем деведесетих година XX века и НАТО агресија.
ПРИПРЕМА РВ И ПВО ВЈ ЗА КОНАЧАН ОБРАЧУН
Како се проблем Космета (Косово и Метохија) није могао решити дипломатским путем, очекивано је било да ће га НАТО решити силом.
Војска СРЈ (ВЈ) је преко својих обавештајних канала имала информације о почетку агресије на СРЈ. У том смислу ВЈ је релативно спремна дочекала почетак напада. Међутим,треба имати у виду 15 година које су претходиле агресији у којима ВЈ није занављала ни једну врсту ресурса. То је имало за последицу смањену исправност ваздухоплова (смањена излазна снага авионских радара, што за последицу има мању даљину откривања циљева у ваздушном простору, непоуздан рад уређаја за идентифкацију радарске озрачености ваздухоплова…)
Ваздухоплови су растресито распоређивани, склањани у армирано-бетонска склоништа (АБС), подземне објекте и бројне друге објекте који су пружали релативну заштиту од првог удара агресорове авијације.
ОПЕРАЦИЈЕ САВЕЗНИЧКА СНАГА, ПЛЕМЕНИТИ НАКОВАЊ, МИЛОСРДНИ АНЂЕО ИЛИ ЈЕДНОСТАВНО НАТО АГРЕСИЈА НА СРЈ
Операција коју је извео НАТО против СРЈ позната је под називом операција „Савезничка снага“ (Operation Allied Force) или за ваздушне снаге САД операција „Племенити наковањ“ (Operation Noble Anvil), код нас је позната као „Милосрдни анђео“. У нападу на СРЈ је учествовало 19 земаља. Генерални секретар НАТО Хавијер Солана је 24. марта 1999. године у 19:30 часова само десетак минута после полетања већег броја авиона из базе Авиано, објавио да су започели ваздушни напади против војних циљева на територији СРЈ. На почетку агресије ангажовано је 460 ваздухоплова НАТО, да би тај број растао и при крају достигао је бројку од 1040 ваздухоплова. НАТО је планирао да употреби 450 крстарећих ракета, али је до краја рата употребљено око 1000 крстарећих ракета.
Команда РВ и ПВО оценила је ловце МиГ-21 као превише застареле за борбу са модерним НАТО ваздухопловима, те је ловачка компонента ПВО спала само на 14 модернијих авиона МиГ-29 који су се због лошег стања услед немогућности ремонта током санкција, као и потпуне непријатељске ваздушне превласти уз електронско ометање лоше показали у ваздушној борби.
У крајње неповољном односу снага у потпуно асиметричном рату снаге стратегијске групације РВ и ПВО биле су носилац одбране напада из ваздушног простора. Организовале су и изводиле одбрану примерено сопственим могућностима са основним циљевима:
1) минимални губици у људству;
2) оправдани губици у средствима ратне технике;
3) реално могући ефекти борбе против агресора.
Завршне припреме јединица РВ и ПВО за одбрану отпочеле су средином фебруара 1999. године, а интензивиране су после завршетка прве рунде преговора за мирно разрешење Косметске кризе у Рамбујеу.
Припреме су у основи имале за циљ да се смањи инфериорност наших система оружја, што више истренира људство и побољша припремљеност територије за извођење борбених дејстава. У овом периоду вршено је и расељавање ратних материјалних резерви при чему је покренуто око 50000 тона материјалних средстава. Оперативни развој снага РВ и ПВО отпочео је средином марта и завршен до почетка агресије.
За извршење циља ваздухопловне операције Алијансе одређене (димензиониране) су снаге: 464 авиона, од чега 330 борбене и 134 помоћне авијације и око 450 крстарећих ракета. До краја рата снаге су увећане на 1040 ваздухоплова (124%) од којих је било 639 борбених авиона (увећање за 121%) и 401 за обезбеђење дејстава борбене авијације (увећање за 319%). Планирани број крстарећих ракета од 450 до краја рата нарастао је (утрошено) на 1000 ракета. Подршка дејствима авијације и крстарећих ракета (извиђање, вођење, мапирање, командовање) пружана је и из космоса.
Изнад територије СРЈ, све време агресије, просечно дневно било је ангажовано од осам до 12 сателита. Била је то техника, која је технолошки за око 30 година била испред наших средстава. Бројчани однос и могућност занављања ресурса у сваком погледу био је на страни снага НАТО. Сва оружја која је противник употребио имала су огромну разорну моћ која се приближавала разорној моћи нуклеарног оружја. Софистицирани системи извиђања и откривања објеката дејства, као и системи вођења оружја лансираног са дистанце омогућавали су противнику прецизна погађања објеката (циљева) на територији СРЈ, без већег излагања ризику снага које наносе удар.
Јединице ПВО и ваздушног осматрања, јављања и навођења (ВОЈИН) у току рата су извршиле 689 маневара, при чему ниједна јединица у маневру није откривена и нападнута. Израђен је велики број макета авиона, радара, лансирних рампи, станица за вођење ракета и „потурен“ непријатељу за дејство. Обмањивање противника, као и маневар, имало је битан утицај на смањење губитака људства и ратне технике. Неимари РВ и ПВО, потпомогнути појединцима и радним организацијама, правили су макете авиона, радара, лансирних рампи и других средстава толико успешно да је нападач врло често гађао макете мислећи да гађа права средства. Ово нека потврди податак да су НАТО авиони напали 33 пута (27,5%) лажне ватрене положаје РЈ ПВО.
У одбрани РВ и ПВО извршавали су два задатка:
1) ПВО територије и снага и
2) ваздухопловну подршку копненим снагама на простору Космета.
Оправке полетно-слетних стаза у току борбених дејстава, разминирање аеродрома после дејства касетним бомбама, успостављање и одржавање веза командовања све време рата без минута прекида, је прави приказ домишљатости, упорности и професионалности припадника РВ и ПВО.
Осматрање ваздушног простора вршиле су јединице ваздушног осматрања и јављања (ВОЈИН) и артиљеријско-ракетне јединице (АРЈ) ПВО радарским и визуелним осматрањем. Све време трајања агресије јединице ВОЈИН су извршавале свој задатак сходно могућностима и расположивим средствима. Радарски су откриле и предале на талас обавештавања 34398 формација-група авиона у ваздушном простору СРЈ и на њеним прилазима. Војска Југославије, а самим тим и РВ и ПВО, у одбрани земље испунила је планирани задатак.
Ваздухопловне снаге НАТО за агресију на СРЈ распоређене су на територији 12 држава у 59 база. Најбројније снаге распоређене су на територији Италије (59%). Морнаричка (палубна) авијација базирала је на америчком носачу авиона Enterprise CVN-65, амфибијском јуришном броду USS Nassau LHA-4 и француском носачу авиона Foch R99 распоређеним у Јонском и Јадранском мору. На бродовима ратне морнарице било је распоређено око 250 крстарећих ракета.
Снаге Алијансе за напад на СРЈ груписане су у складу са основном замисли и општим моделом за агресију у четири групације:
1) снаге за наношење удара: ловачка, ловачко-бомбардерска, бомбардерска авијација и авијација за дејство по радарским и ракетним системима;
2) снаге за извиђање и електронска дејства; 3) снаге за непосредно командовање из ваздушног простора;
4) снаге за логистичку подршку: авиони за пуњење у ваздушном простору (авиони танкери) и снаге за трагање и спашавање.
На захтев НАТО и САД, парламенти влада свих суседних земаља СРЈ дали су сагласност за коришћење ваздушног простора, ваздухопловних база и поморских лука за потребе ваздухопловних и копнених снага НАТО.
Оваквим односом суседа, обезбеђени су услови за напад на СР Југославију са кружне основице.
Поред тога, овакво поступање, према Резолуцији Генералне скупштине ОУН 3314/29 од 4. децембра 1974. године, сврстало је све наше суседе у агресоре на СР Југославију.
У почетној фази агресије удари по објектима на земљи вршени су у групама до 20, а у даљем току и до 60 авиона. Групе за удар биле су мешовитог састава, формиране су изнад територије суседних држава на правцима напада и уз претходно пуњење горива отпочињале напад.
Њихова дејства обезбеђивала је ловачка авијација из простора суседних земаља и специјалне групе за удар по радарским и ракетним системима, које су на задатак неутралисања – уништења снага ПВО полазиле од 10 до 15 минута пре ударне групе, а наш простор напуштале тек када цела ударна група изађе из њега.
у насељеним местима. У моделу агресије значајну улогу имале су беспилотне летелице (посебно на простору КиМ) и сателити намењени за војне потребе.
Командовање ваздухопловним снагама НАТО ангажованим у агресији вршио је амерички генерал Мајкл Шорт (Lt. Gen. Michael C. Short) из оперативног центра у Вићенци. Командовање авијацијом на задатку вршено је из ваздушног простора (по правцима ангажовања) са летећих командних места (авиона): E-3 Sentry, EC-130 и E-8 Joint STARS, који су били у сталном раду.
Први удар на СР Југославију 24. марта 1999. године извршен је у два таласа од 19:41 часова 24. марта до 03:00 часова 25. марта. Био је то синхронизовани напад крстарећих ракета и авијације истовремено.
Са око 200 авиона и 50 крстарећих ракета нападнут је 51 објекат, на целој територији земље, од којих је 34 било у структури стратегијске групације РВ и ПВО. Интересантно је да су те прве ноћи нападнути и цивилни објекти,међу којима и друштвено предузеће „Београдска пекарска индустрија“ у Раковици.
Ток удара Алијансе одвијао се по успостављеном моделу у првом удару, са скоро потпуно истим начином употребе, али са сталним повећањем ангажованих снага и проширењем листе објеката за дејство, при чему се како је време одмицало тежиште напада преносило на цивиле, цивилне објекте и објекте инфраструктуре, од којих највећи број није имао везе са ратом и није био у функцији наше одбране.
Средином априла, када је дошло до озбиљне кризе у динамици извођења операције генерал Весли Кејн Кларк (Wesley Kanne Clark) добија одобрење да сам бира објекте за дејство, одобрено му је захтевано повећање броја ангажованих авиона, употреба најсавременијих оружја и знатно су појачана пропагандно-психолошка дејства против Војске и народа СРЈ. Од 18. априла, по личним изјавама генерала Кларка, отпочео је тотални рат против СРЈ у којем он тражи: „Систематски и прогресивно нападати, деградирати, опустошити и коначно уништити српску војску“. У борбена дејства уведена је и авијација Италије и палубна авијација са америчког носача USS Theodore Roosevelt CVN-71. Генерал Кларк је у другој половини априла располагао са 800 авиона за напад на Југославију, али и поред тога није био сигуран у крајњи исход због чега упозорава: „Требаће нам много више авиона у ваздуху и још неколико седмица да би ваздушна кампања имала изглед на успех. Па чак ни онда нема гаранција“.
Крајем априла НАТО је извршио анализу претходних дејстава и закључио да нису постигнути постављени циљеви, а као разлог за такав закључак наведено је:
1) бомбардовање СРЈ, уместо да разбије јединство народа довело је до његовог уједињења, а ВЈ одлично се прилагодила условима дејства;
2) политичко руководство СРЈ преузима иницијативу у решавању кризе;
3) ослобађање америчких војника је уверило светску јавност да је СРЈ опредељена за мир;
4) мобилизација и обука терориста са КиМ у Албанији не даје очекиване резултате.
У оваквој ситуацији планери НАТО поново су били принуђени да коригују почетни план. Даље су ојачаване ангажоване снаге и до краја маја достигле су бројку од 1040 авиона. Знатно је повећан број летова борбене авијације. У мају је борбена авијација извршила 9393 лета или 71% од укупно извршених. Знатно је повећано ангажовање беспилотних летелица (од 10 до 15 дневно). Од 10. маја престају дејства по снагама и објектима на територији Црне Горе, а знатно је проширена листа објеката на територији Србије нарочито у ширим рејонима Београда, Новог Сада и централном делу. Нападнути су и разорени зграда РТВ Србије, пословног центра „Ушће“, ТВ торња на Авали, болнице „Драгиша Мишовић“, топлане на Новом Београду, резиденције у Ужичкој 15, комплекса зграда ГШ ВЈ и СМО у Кнеза Милоша, Команде РВ и ПВО у Земуну, рафинерије нафте Панчево и Нови Сад, мостови на Дунаву, термоелектрана Велики Црљени, Обреновац, Костолац, електроразводних постројења, објеката водопривреде и других.
© U.S. Air Force photo by Tech. Sgt. Zade VadnaisДневно је у земљу улазило просечно 250 авиона, а било је и дана када је улазило и до 500 (26. маја 535, 27. маја 458, 28. маја 500) авиона. Интензивирана је и употреба крстарећих ракета, а у тактици дејстава по снагама и објектима на простору Космета уведене су нове методе и средства:
1) авијација почиње дејство са висине испод 5000 метара, све више користећи муницију са осиромашеним уранијумом;
2) авиони B-52 изводе „тепих бомбардовање“ са великих висина по положајима ВЈ (случај на Кошарама);
3) ноћна дејстава по положајима ВЈ почиње да изводи авион AC-130H Spectre;
4) ударне групе авијације за дејство по снагама ВЈ добијају одобрење за дејство по откривеним снагама одмах по откривању без претходне провере о чему и о коме се ради. Овакав однос, којим су игнорисане одредбе ратног права у смислу провере веродостојности објекта дејстава, изазвао је више дејстава по колонама и концетрацијама цивила.
Пентагон се није слагао са стратегијом НАТО, а посебно не са концепцијом извођења операције „Савезничка снага“, коју је заступао генерал Кларк. Био је незадовољан резултатима које је агресија на СРЈ постигла и сматрао је да бомбардовање што пре треба окончати, супротно генералу Кларку који је имао становиште да се оно мора интензивирати.
Америчка национална команда је била врло критична према грешкама које је генерал Кларк чинио, потенцирајући као највећу „грешку“ бомбардовање Кинеске амбасаде. Неслагања и критике на рачун генерала, довели су до тога да су свих 19 чланица НАТО, средином маја, затражиле да се избор циљева (објеката за дејство), поново врати на политичке институције НАТО и земаља чланица.
Оружана агресија на СР Југославију, која је отпочела 24. марта 1999. године у 19:41 часова, завршена је 10. јуна 1999. године у 16:00 часова. Трајала је 78 дана, уместо два до три како је почетним планом НАТО планирано. Исте вечери је Савет безбедности ОУН усвојио резолуцију 1244 о Косову и Метохији. Претходног дана (9. јуна) у Куманову је потписан Војнотехнички споразум између представника СР Југославије и званичника НАТО, који су наступили у име организације УН. Поводом завршетка агресије НАТО на СРЈ, у ширем обраћању јавности, председник САД Клинтон је истакао, да је „19 земаља НАТО са преко 700 милиона становника радило заједно на једној операцији, што је први пут у историји“. Обратио се и Србима речима: „Све док вашом нацијом влада осумњичени ратни злочинац, ми нећемо пружити никакву подршку за реконструкцију“.
За 78 дана агресије, регистровано је да је авијација НАТО укупно извршила 26095 летова. Борбена авијација је извршила 18168 (69,60%), а помоћна 7927 (30,40%) летова. Просечни дневни налет био је 334 лета: борбене авијације 232, а помоћне 101 лет. Од извршених 18168 летова борбене авијације, америчка авијација је извршила 12854 (70,75%), а авијација осталих 12 земаља извршила је 5314 (29,25%) летова. Процена је, да је авијација за дејство, по објектима на земљи спровела 14191 лет, при чему је извршено око 2300 напада и 8200 ватрених дејстава.
Извршено је и око 600 ватрених дејстава крстарећим ракетама. НАТО је на територију СРЈ лансирао око 415000 пројектила различите врсте, масе и убојне моћи.
Лансирано је око 350000 касетних бомби – подпројектила „бомбица“; око 50000 комада (граната) муниције са осиромашеним уранијумом и око 15000 „великих пројектила“ (невођене и вођене бомбе и ракета), укупне масе око 22000 тона. Од укупног броја 15000 „великих пројектила“, око 30% припадало је универзалном оружју за директне нападе (JDAM). По снагама и објектима Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране регистровано је 512 напада на 171 локацији. У 512 напада, извршено је 2266 ватрених дејстава, што је 25,8% извршених ватрених дејстава на територији Савезне Републике Југославије.
Огромна разарања, погибија цивилног становништва и потпуно заустављање привредне активности и економских токова општа је последица бруталне агресије. НАТО оружја су по, условно речено, цивилном сектору извршила 3381 (39%) ватрено дејство. Усмртила су око 500 а теже ранила око 900 цивила. Такође погинуо је 271 припадник одбране (249 војске и 24 МУП Србије), па се отвара питање да ли су цивили били 11 „колатерална штета“ како су тврдили званичници НАТО . Више него ужасавајућа је чињеница да је погинуло осамдесет осморо деце. У рушилачком походу уништено је: 87 објеката инфраструктуре (38 мостова), 7 великих индустријских и 58 привредних објеката, 11 објеката енергетских постројења, 28 радио и ТВ репетитора и предајника, оштећено је 470 км путева и 595 км пруга. Већа или мања оштећења учињена су на 907 објеката инфраструктуре. Уништено је или оштећено око 25000 стамбених објеката. Велика разарања и уништења учињена су и на објектима ВЈ.
Само у РВ и ПВО нападнуто је 958 (68%) објеката од којих је 577 уништено, а 431 теже или лакше оштећено. Укупна материјална штета Војске процењена је на 7,7 милијарди америчких долара, а земље у целини на око 100 милијарди долара, по курсу од 30. јуна 1999. године. Процена штете на Космету није извршена.
У наставку: Активности РВ и ПВО СРЈ током агресије
За узраду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ 1992-2015.
Бојан Б. Димитријевић, Јовица Драганић, Ваздушни рат над Србијом 1999, Медија центар Одбрана, друго измењено и допуњено издање, Београд, 2013.
Печат број од 24. марта 2010, Угљеша Мрдић, Спасоје Смиљанић – Како смо се бранили од НАТО агресије.
Саша Олуић, Горан Антић, Бојан Димитријевић, 204. ловачки авијацијски пук, друго допуњено издање, Медија центар Одбрана, Београд, 2011,
Данко Боројевић, Драги Ивић, Жељко Убовић, Зоран Вукосављевић, Небески штит са земље, самоходни ракетни систем 2К12 Куб-М/Квадрат, Рума, 2020.