Juče 29. septembra obeležen je dan, kada je poginuo Narodni heroj major Milan Tepić daleke 1991. godine. Za starije generacije, poznati oficir i junak, ali za mlade generacije, generacije koje treba da naslede nas i vode ovu Srbiju, Milan Tepić je potpuno nepoznata ličnost. U moru negativnih junaka, srozanih društvenih vrednosti i iskrivljene istorije kojom nas zasipaju kvazi istoričari, jedino konstantnim delovanjem i javnim radom svih nas, možemo da sačuvamo pozitivna slavna dela iz naše istorije. Veliku odgovornost u tome, imaju Ministarstvo odbrane i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja jer su oni direktni organizatori i čuvari svih državnih važnih događaja. Jedna takva ceremonija, održana je juče u čast Narodnog heroja Milana Tepića, prilikom koje su položeni venci na spomenik majoru Milanu Tepiću. Spomenik je podignut u parku pored KBC Dr Dragiša Mišović u Beogradu.
Vence na spomenik položila je porodica pokojnog Milana Tepića, a ispred Republike Srbije, vence su položili i predstavnici Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, državni sekretar Lav Pajkić, delegacija Ministarstva odbrane koju je predvodio Brigadni general Saša Petrović i delegacija grada Beograda.
Takođe vence su položili i brojni prijatelji, klasići iz vojne akademije i vojni veterani. Istakli bi Udruženje penzionisanih podoficira Srbije, pripadnike 23. klase TVA KOV, Udruženje 6. i 55. ličke divizije, Udruženje boraca iz ratova 1991.-1999. godine, Udruženje vojnih beskućnika Srbije i mnogi drugi poštovaoci lika i dela Narodnog heroja Milana Tepića.
Sada već daleke, 1991. godine, 29. septembra u vreme najvećih borbi u Republici Hrvatskoj, dogodilo se jedno herojsko delo koje je obeležilo ceo jedan rat i ostavilo trajno sećanje za sve saborce iz Jugoslovenske Narodne Armije i nauk za buduće generacije srpskih vojnika.
DA SE PODSETIMO
Rat je besneo u najvećem delu Hrvatske. Rukovodstvo Hrvatske odlučilo je da se nasilnim putem otcepi od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. U svim republikama, imali smo do tada veliku pomešanost svih naroda i srpski narod u Hrvatskoj, nije želeo da krene putem otcepljenja, već opstanka Jugoslavije. Sukobi u Hrvatskoj su trajali već mesecima i tadašnja Jugoslovenska Narodna Armija, bila je svojevrsna mirovna snaga koja je pokušavala da razdvoji sukobljene strane i navede ih da do rešenja dođu mirnim putem. Kako je sukob trajao, Hrvatska je sve više napadala i snage JNA na terenu jer ih je označila kao stranu u sukobu. Tadašnja JNA imala je višenacionalni sastav koji je trebao da garantuje nepristrasnost u sukobu i snagu da se prevaziđu podele, ali na istorijskom ispitu, JNA se raspala prvenstveno po nacionalnim šavovima. Svakim danom, podele su bile sve veće i nerazumevanje je preuzelo glavnu ulogu. Pored unutrašnjih problema koje su imale JNA jedninice na terenu i po garnizonima, Komanda iz Beograda, pokazivala je potpunu nesposobnost da vlada situacijom i komanduje jedinicama. Većinu JNA jedinica u Hrvatskoj, delio je samo korak do potpunog gubitka kontrole i poraza. Zaboravljeni od svih, sa nejasnim naredbama i ovlaštenjima, mnogi Komandanti nisu mogli da reše problem svoje jedinice. Hrvatska je u septembru, krenula u plansku bitku za kasarne. Kasarne su svakog dana padale, uglavnom zbog nesposobnosti jedinica za borbu u svakom smislu. Pojedine jedinice su pružaje otpor, organizovale su odbranu svojih kasarni, ljudstva i tehnike i branile se sa većim ili manjim uspehom. Imamo primere jedinica koje su izdržale višemesečne opsade, ali i slučajeve gde je predaja nastupila posle samo nekoliko sati otpora. Pojedine jedinice, predale su se bez otpora i predstavljaju trajnu sramotu za našu vojsku.
Garnizon u Bjelovaru, bio je jedan od opkoljenih sastava. Sastojao se od kasarne “Narodni heroj Božidar Adžija” u kojoj se nalazila 265. mehanizovana brigada, Komande 28. pešadijske divizije koja se nalazila u gradu, te izdvojenih objekata “Sajmište” u kojem se nalazila oklopna tehnika brigade, objekta “Bedenik” poznatijeg kao “Barutana” u kojem su se nalazili magacini sa ubojnim sredstvima brigade (municija, eksploziv, granate i ostaala ubojna sredstava), te objekta “Zvijerci” u kojem se nalazila radarska četa 5. puka VOJIN.
Komandant 265. mehanizovane brigade, pukovnik Kovačević Rajko, u uslovima kada su veze s Komandom u Zagrebu bile prekinute, ljudstvo je masovno napuštalo jedinicu i celokupna brigada bila je opkoljena u tri objekta bez realnih mogućnosti za dugotrajnu borbu, odbio je predaju jedinice. Uprkos jasnoj zabrani vrha Hrvatske države, da se počne s napadom na vojne objekte u Bjelovaru, lokalni komandanti su započeli napad 29. septembra u jutarnjim časovima. Veoma brzo, zauzeti su svi izdvojeni objekti brigade. Kasarna brigade je pod napadom celog dana.
U takvoj situaciji, tadašnji kapetan prve klase Milan Tepić (posthumno je unapređen u čin majora), našao se na komandnom mestu izdvojenog objekta “Bedenik”. Bez kontakta s komandom brigade, a u svojoj odgovornosti imao je ogroman objekat od velikog značaja za neprijatelja i samo desetak vojnika na raspolaganju za odbranu. Tepić procenjuje realno da su šanse da se objekat odbrani i sačuva živote ljudstva minimalne. Kapetan Tepić odbija predaju koja mu je ponuđena i pruža tokom jutarnjih časova otpor napadu neprijatelja. Celo jutro vode se borbe oko objekata skladišta. Delovi hrvatskih diverzantskih jedinica koje vode bivše kolege iz brigade, već su ušli u delove kompleksa magacina koji brani. U tim trenucima, shvata da je poraz neminovan, te je siguran gubitak života vojnika. Vojnika redovnog sastava koji su se zatekli u ovoj situaciji potpuno nevini. Kapetan Tepić donosi ličnu odluku. Odluku koju vojnik samo jednom može da donese. Ili podigneš ruke i predaš se ili odbiješ predaju i boriš se do kraja. Jedna odluka donosi spas života, ali večnu ukaljanu čast na svojoj uniformi i svom imenu. Druga odluka, vodi u sigurnu smrt, ali i u večnu slavu tvog imena i herojskog dela. I ovakva dilema, nije bila samo pred Milanom Tepićem, već je u mnogim vekovima istorije našeg naroda, uvek bila pred vojnim vojskovođama, generalima, oficirima, narednicima i vojnicima. Istu odluku morao da donese i Knez Lazar pred Kosovsku bitku i vojvoda Sinđelić na brdu Čegar kod Niša, Tansko Rajić dok je branio svoje topove, major Gavrilović u odbrani Beograda i Vojvoda Vuk na Kajmakčalanu i brojni znani i neznani junaci iz naše istorije. Put kojim kreneš kao Milan Tepić, vodi te u legendu, u večnu Slavu i sećanje kao heroja.
Tog 29. septembra 1991. godine oko 11:00 časova kapetan prve klase Milan Tepić, suočen sa sigurnim porazom i zarobljavanjem, odlučuje da aktivira eksploziv i uništi celokupan objekat koji je branio. Kao častan oficir, samo je rekao svojim vojnicima;
“JEDANPUT LJUDI DAJU RIJEČ. ONA OSTAJE ILI SE POGAZI. JA SAM DAO RIJEČ DA ĆU DA BRANIM OVU ZEMLJU AKO JOJ BUDE TEŠKO!”
U tom herojskom delu, znao je da i on ide u smrt. Naredio je svim vojnicima da se sklone u siguran zaklon i tako sačuvaju živote, te da jednog dana posvedoče o ovom događaju zbog istine i istorije. Ipak, pridružio mu se jedan vojnik u nameri da brani objekat i tako stvori dovoljno vremena da se drugi spasu. Vojnik Stojadin Mirković branio je objekat iz oklopnog transportera, dok nije stradao od neprijateljskih metaka i protivtenkovskih raketa. Kad su utihnuli rafali i eksplozije, Milan Tepić je znao da objekat više niko ne brani. Došao je čas večne Slave. Odjeknula je eksplozija! Eksplozija koja i danas grmi i podseća na njegovu odluku, podseća na snagu heroja, značaj zakletve i da je postojao jedan oficir, koji nije dozvolio da njegova država i vojska kapituliraju u tišini.
To je deo istine, koju treba da znaju mlade generacije, a mi njegovi saborci da pamtimo i ne zaboravimo.
Večna mu Slava i hvala!