Piše: Danko Borojević
Početak 1994. godine, nije ukazivao ništa „dobro“ na izmorenom balkanskom bojištu.
Tokom 1992. godine, problemi sa nestabilnim i nesigurnim snabdevanjam aerodrama Banja Luka električnom energijom praktično je onemogućilo obuku i izvršavanje zadataka noću, pa su svi piloti bili van trenaže za noćno letenje. S druge strane, uspostavljanje zone zabrenjenog leta iznad BiH od strane NATO, dovešće do ozbiljnih problema u održavanju neophodne trenaže pilota. Problem se morao pod hitno rešiti.
Zbog toga je tokom 1993. godine, odlučeno da se deo vazduhoplova V i PVO VRS prebaci na aerodrom Udbine u tadašnjoj RSK.
U novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mabr je bazirao na aerodrom Udbina u Krajini. VRS je sve do pada Krajine koristila aerodrom Udbina za svoje borbene zadatke, budući, da teritorija RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju, Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske.
Baziranje borbene avijacije VRS na Udbini, imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne sa osmišljavanjem posebnog borbenog zadatka. Postoje nekoliko razloga osmišljavanje takovog zadatka, među kojima se dva posebno ističu. Prvi je bio taj, što je u vreme povlačenja JNA iz BiH, zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja „Bratstvo“ u Novom Travniku ostala najmanje jedna baterija samohodnih VBR M-87 Orkan 262 mm (neki izvori navode podatak o 10 oruđa). Višecevni bacači nisu bili kompletrirani, te je trebalo najmanje godinu dana da se kompletiraju. Osim toga, u fabrici municije „Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta je proizvodnja raketa za VBR Orkan. Reč je bila o moćnom borbenom sredstvu dometa 50 kilometara, čijim bi aktiviranjem bila ugrožena odbrana VRS. U vrhu VRS odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske snage ne bi stekle ozbiljniju prednost nad VRS.
Drugi i najverovatniji razlog da se dejstvom na „muslimanske“ ciljeve sa hrvatske strane utiče da obe strane obnove neprijateljstva, a koja su bila zaustavljena političkim dogovorom tih dana.
Bilo, kako bilo to će dovesti do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO VRS – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO.
Traženi su piloti dobrovoljci i tek je njima rečeno šta je zadatak.
Piloti iz sastava 27. lbae i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od pretpostavljenih komandira. Nisu svi bili kod kuća, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona Jastreb da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada „možda se sa ovog zadatka i ne vartimo“. Svi su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Zatim su piloti iz Banjaluke krenuli autobusom ka Udbini, oko 11:00 časova, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče, autobus je stigao na aerodrom Udbina. Njima su se na aerodromu Udbina priključili i piloti Studen i Zarić.
Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim, komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta.
Ujutro 28. februara, piloti i avioni su bili spremni na aerodromu Ubina: šest aviona Jastreb 105. vbr SVK i dva aviona Orao 92. mabr VRS. Cela operacija se trebala odložiti, ako se pojave NATO lovci u patroliranju.
Sa komandnog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Peulić Uglješa. Sve jedinice VOJIN su radile i na pokazivaču AS-74 je bila tačna situacija u vazdušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikacije između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjenje ili ne otpočinjanje akcije. Međutim, izgleda da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene.
U 06:00 časova osmorka je poletela, prvo šest aviona Jastreb (ev. br. 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406), posle njih dva aviona Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović-Studen, Crnalić-Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa (Studen u rejonu Jajca) podigla na veću visinu i, kako je kasnije ustanovljeno, bila odmah osmotrena od strane NATO aviona Avaks (AWACS). Bilo je 06:21 čas. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američkih lovaca i radijom javio formaciji u jastrebovima. Jedan od njih mu je odgovorio, da vidi avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izvršili dejstvo po muslimanskoj namenskoj industriji. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja „Bratsvo“ u Novom Travniku, dok su orlovi dejstvovali po rezervnom cilju – fabrici municije „Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo događaj se odigrao u uslovima odlične vidljivosti.
Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Po povratku avione Jastreb su presreli američki lovci F-16C. Avaks je dao informaciju o formaciji aviona kada su bili iznad Jajca. Par F-16 je tada bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje. Sreli su se iznad Novog Travnika. Prvobitno, piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh-vazduh.
Američki piloti su srpske avione napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored pilota Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su Kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Zvezdan Pešić je nastradao u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić je svoj avion (ev. br. 24275), iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbine. Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom, posle je vraćen u službu.
Ovo angažovanje bila je prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja.
Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima Jastreb, piloti u avionima Orao su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih proleću američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti u lovcima F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa vraćaju ka Udbini (prema drugoj verziji priče: po izvršenju zadatka avioni su se izvukli dolinom Neretve, na more i preko Splita u brišućem letu uspeli domoći Udbine). Prvi sleće Vlačić, posle pet minuta Mijatović koji se odvojio i čak izbio nad more.
Onda je na aerodromu usledilo iščekivanje. Niko se nije pojavljivao. Iznenada nad aerodromom se prosto dovukao jedan Jastreb, koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije – Zlatan Crnalić.
Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke „Nezavisne novine“ u broju od 05.11.2015. godine, o tome kako je došlo do tog događaja.
Crnalić je pročitao priču koju su objavile banjalučke „Nezavisne novine“ (u broju od 31.10.2015. godine), u kojoj je prenesen tekst novinara „Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu, u kojoj se nalazi F-16, koji je sam oborio tri od pet jastrebova Vojske RS koji su oboreni tog dana, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih aviona američke avijacije.
Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije.
„I do tada smo mi letjeli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvijek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svjedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proletjeli kroz poredak jastrebova, trenutak prije početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vrijeme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku.
„Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osjetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negđe iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen.
Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred slijetanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on.
Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vrijeme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao.
“U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je vidio da sam oštećen, pa nije htio da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić.
Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspio ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su letjeli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje.
Na kraju našeg razgovora neizbježno pitanje: Kakva osjećanja ima prema pilotu koji ga je gađao?
„Ma, nema tu nikakvih ružnih osjećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on.
Čak se malo i našalio.
„Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smijeh priča.
Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće?
„Malo sreće i malo vještine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo vidjeli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču.
Preostali piloti VRS su se vratili u Banjaluku. Preživelim pilotima je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota uklonjeno je „pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja.
U VRS je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Ninković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su angažovani bez znanja predsedenika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vbr SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci.
Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je, vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105. vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta.
Piloti – komandiri eskadrila – insistirali su na izvođenju zadataka sa iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cila. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od nepijateljske PVO (a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe, zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije.
Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kapetani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović.
Poginuli piloti u toj akciji vode se među poginulim pripadnicima V i PVO i same VRS.
Danko Borojević, Paklena Krila, mlazni borbeni avioni u ratu 1943-2004, SGC, Beograd 2009.
Danko Borojević, Dragi Ivić, Orlovi sa Vrbasa– istorija vojnog vazduhoplovstva na teritoriji Republike Srpske, D.O.O „Štampa” Ruma, Ruma, 2014.
Danko Borojević, Dragi Ivić, Vojska Republike Srpske, 12. maj 1992-31. decembar 2005., SRVČ, Beograd, 2014. Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović,
Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, D.O.O. „Štampa”, Ruma, 2016. Bojan B. Dimitrijević, Vazdušni rat nad Republikom Srpskom i Republikom Srpskom Krajinom, Društvo istoričara Srbije, Beograd 2017.
Danko Borojević, Ikari slomljenih krila, Od Druge vazduhoplovne brigade VVKJ do 92. mešovite avijacijske brigade VRS, Beograd, u rukopisu.