Албанија има подморнице? Ово питање деценијама је предмет подсмеха и скарадних одговора у стилу, да оне не могу заронити, до тога да на сваких пола сата израњају како би посада удисала ваздух. Међутим, ма колико прича била смешна, држава орлова је имала моћну подморничку флоту, која је, пре него што је утонула у дубоку изолацију, била браник југозападних поморских граница Варшавског пакта све до 1968.
О овим подморницама постоје разна нагађања, која и данас имају призвук сензације, а официјелних података је веома мало, што отежава реконструкцију целе приче те тиме подгрева сумњу на објективност.
Све је почело са Енвером Хоџом
Прича о првим албанским подморницама почиње 1958 године, када је сарадња Енвера Хоџе и совјетског лидера Никите Хрушчова била на врхунцу. Прве подморнице класе „Whisky“ (Подводные лодки проекта 613) из Совјетског савеза су упловиле у поморску базу Пасхалиман. Радило се о 12 примерака наводно изграђених 1954, 1955. и 1956. године. Информације о у бродградилиштима где су подморнице направљене су веома спорне. По једној верзији то су била Лењинград (Са́нкт-Петербу́рг), а по другом бродоградилиште Николаев (Никола́ев) на Црном мору.
Да је друга верзија можда најтачнија говори и изјава Дасхмир Охри некадашњег команданта подморнице број 105 у којој он каже да је са овим пловилом из Црног мора допловио до Валоне 1958. године, као и да је свих 12 подморница класе Wхискy преузето из састава подморничарске флотиле Црноморске флоте.
На осам подморница биле су искључиво совјетске, а на четири мештовите албанско-совјетске посаде. Главни задатак ове подморничке флоте, за коју на Западу у почетку нису знали, било је праћење морнарица НАТО, Грчке и Италије, контрола улаза и излаза из Ортанта на прелазу из Јадранског у Јонско море и патроле дуж блоковски неутралне Југославије.
Љубав између две социјалистичке земље и чланице Источног блока је изненада нагло прекинута 1961. године када је Енвер Хоџа помислио да је «Велики брат» омекшао у својим ставовима. Заоштравање дојучерашњих савезника одразило се и на посаде подморница. Колегијални односи нагло су прекинути, а између совјетских и албанских морнара дошло је чак и до потезања оружја. Совјети су одлучили да исплове са 8 подморница после наређења Хрушчова, док су Албанцима остављене 4 подморнице на којима су се налазиле мештовите посаде. Дуго времена се тумачило да је Совјетска морнарица 4 примерка оставила намерно као некаква врста одштете за коришћење поморске базе Пасхалиман.
Албанци су убрзо уз помоћ постојећег подморничарског кадра оспособили додатно особље како би преузели комплетне задатке. После обуке и комплетирања посада, 4 албанске подморнице добиле су и прве задатке да почну контролу поморског саобраћаја на улазу и излазу и Ортанта. Подморнице су често виђане и у Јонском и Јадранском мору. Највећи врхунац употребе подморнице су доживеле управо у том периоду – чак је деценијама после тога на видело јавности испливао велики број кратких филмова на тему албанског подморничарства где се могу видети њихове активности.
Адмирал Кудрет Цел говорио је да су њихове подморнице тад пловиле са брзином од 18 чворова, а заронити су могле, по његовим речима, до 200 метара дубине.
Честа употреба подморница довела је до трошења ресурса и резервних делова. Пошто су са Совјетским савезом прекинути сви односи, Албанија се за одржавање ових подморница обратила свом новом савезнику Кини од које су добијали обилну војну помоћ. Извори из западне штампе говоре да су кинези чак три подморнице успели одржати оперативним и способним за пловидбу.
Чувени Албански писац Исмаил Кадаре чак је о подморници 105 написао књигу »Зима велике самоће«, која је постала хит, а иста говори о Хоџином разлазу са Совјетским савезом.. По овој књизи је снимљен филм у коме Кадаре игра улогу војника који је са аутоматом чувао подморницу док су Совјети покушали да је отму.
Нагли разлаз са Кинезима 1975. године опет је подморничку флоту ставио пред тежак испит јер је наставак одржавање, опет постао велики проблем, јер је Албанија потонула у дубоку изолацију, а самим тим су изгубљене све наде у редовно одржавање подморница уз кинеску подршку.Албанска бродоградилишта нису имали ни техничког искуства ни кадра за такве логистичке проблеме, па су подморнице већ период (од 1977) проводили у луци него на отвореном мору. Уз велике напоре, флота је некако одржавана.
Радикални заокрет, после смрти Енвера Хоџе и слома социјализма у Албанији довело је у питање и постојање подморница, јер је новца било све мање и мање. Морнарица је користила само три подморнице јер се спомиње да је једна подморница са бројем 510 отписана 1977. године и искориштена као станица за пуњење батерија, а од три једна претворена у школску.
Последњи дани пловидбе ових подморница завршени су средином 1994, када је Албанија званично распустила подморничку флоту, а преостале три подморнице препустила зубу времена.
Збрка или игра са бројевима
Велики проблем са идентификацијом четири албанске подморнице представљали су серијски бројеви под којима су се оне водиле у флотној листи. Подаци различитих извора како оних са Истока тако и са Запада, а још мање албански указују на општу збрку.
На кратким албанским документарним филомовима о подморницама виде се серијски бројеви 514, 348, 107, 105, 423. Први филм је снимљен 1974, а каснији почетком 1980 тих година прошлог века.
Руска литература наводи ознаке С 241, 242, 360 и 358, с тим да су подморнице касније промениле бројеве па тако је 214 у пререгистрована у 510, да би 1990 носила број 331, затим подморница 242 у 51, па 1990 у 523, а већ 1993 у 442. Затим 360 у 514, а 1990 у 552, да би опет (наводно) 1995 била означена као 022. На крају подморница 358 пререгистрована у 516, а затим 1990 у 423. Такође, руски извори наводе да је градња све 4 албанске подморнице почела 1955, поринуте 1956, а уведене у оперативну употребу 1961. године.
Западни извори, пре свега кредибилни Јане`с Фигхитнг Схип, раније издање спомиње бројеве 510, 512, 514, 516, с тим да се наводи, да је подморница са ознаком 510 из оперативне употребе повучена 1976 године, док су 512, 514, 516 остале оперативне, од чега се две (чији се бројеви не наводе) користе за патролне задатке, а једна као школска подморница за обуку.
Jane`s Fighitng Ship за годиште 1974-1975 спомиње да су оперативне само две подморнице, са регистарским бројевима 522, 523, а као да се трећа подморница са ознаком 521 користи у луци за обуку, као и станица за пуњење батерија, те да су све лоциране у бази Сазан.
Ова игра са бројевима означавања до дана данашњег није разјашњена, али се може свести под одлично обмањивање противника како би се заварао прави траг.
Без обзира како прича изгледала, Албанија је веома поносна на своју подморничку флоту и улогу коју је играла у хладном рату, као и у време изолације ове јужнобалканске државице која се налази на стратешки важном поморском чворишту. Мистерија и даље постоји, а података о њиховим задацима и патролама је веома мало.
Производња подморница „проекта 613“ одвијала се од 1950 до 1957 године. Укупно је било израђено 215 подморница овог типа, од којх 115 — у Горком (в Горьком на заводе № 112 „Красное Сормов“), серија од 76 — у Николајеву (в Николаеве на заводе № 444 „им. Носенко“), њих 19 — у Лењинграду (в Ленинграде на заводе № 189 „Балтийский завод им. Орджоникидзе“), и свега 7 подморница — у Комсомилску на Амуру (в Комсомольск-на-Амуре на заводе № 199 „им. Ленинского Комсомола“). Темпо израде је био веома висок, тако рећи, сваких пет дна вршено је по једнио поринуће подморница серије 613. Годишња производња је доастигла чак 73 подморница. И свакако, треба истаћи да су током производње примењиване нове технолошке иновације и уграђивана савременија опрема из тог периода.
Најпозантије подморнице класе „Wхискеy“ су њих две, које су изграђене у Горком, ознаке „С-80“ и друга из Лењинграда „С-61“.