Kroz prašumu života
Zašto je život toliko komplikovan kada smo najsigurniji, kada mislimo da plovimo ka mirnoj luci, gde ćemo konačno moći da se odmorimo, zapljusne nas talas, potopi naš brod, moramo da se borimo za goli život, za opstanak.
Ništa nije sigurno ni savršeno.
Više patimo nego što se radujemo. Sve je neizvesno jer živimo od danas do večeras. Već sutra možda nećemo ni postojati.
Takva je sudbina onih koji previše razmišljaju, hoće da budu individualci koji ne zavise ni od koga, da svojim radom krče prašumu, a šiblje još brže raste. Zaplelo se oko nogu, zarobilo svaki slobodan korak, nemoćan da kreneš dalje.
Ko nas to sputava? Ko ne vidi ono što smo u svojim snovima već videli, osetili. Uplašili smo se od same pomisli da doživljavamo propast, a bio je samo san. Previše toga smo doživeli, uglavnom patnju i razočarenje. Šta je sigurno a da nije lažna iluzija? Gde nam prođoše godine, a da smo na početku?
Zašto smo prokleti a ničim nismo zaslužili ili bar tako mislimo? Kako doneti pravu odluku, a nismo sami, jer ne zavisi sve od nas. Koliko snage je ostalo u nama da se borimo sa neizvesnošću, sa preprekama, a već smo na kraju puta?
Ta naša dvoumljenja u stvarnom životu su kamen spoticanja, jer se ne snalazimo, nije naš ambijent.
Pravila koja postoje ne važe za svakoga. Sve ljudske osobine, laž, obmana, zavist, kojih smo se grozili, sada su prihvaćene kao prave vrednosti.
Neprilagođeni, postajemo otpadnici, jer takvo društvo ne traži heroje, njima ne treba čast ni dostojanstvo, to nisu vrednosti, to je prošlost koja mora da se zaboravi. Ako se složimo da je samo sadašnjost važna, a da je budućnost prekrivena maglom, pa čemu se onda nadamo?
Jesmo li prestali biti ljudska bića? Da li smo postali roboti, izgubili osećanja? Prošlost neka zaborave oni koji u njoj nisu ni učestvovali.
Oni koji se sebe stide, kakvi su bili, koji hoće da je izbrišu, da ne postoji. Ništa se nije desilo, idemo ispočetka. Kada je to početak počinjao od sadašnjeg trenutka? Da li se tako istorija piše i pamti?
Na njihovu nesreću, postoje još uvek na hiljade živih svedoka veterana PJP i vojnika, koji su svojom krvlju pisali prošlost, ginuli, bili ranjeni, verujući da nikada neće biti zaboravljeni. Zašto su tada bili sigurni, a sada gube tlo pod nogama?
Šta ih je toliko uzdrmalo, pogodilo, da su ponovo zaćutali? Zatvorili se u sebe, a tek su progovorili.
Kao da su videli samog đavola sa krvavim rogovima koji se pojavi iznenada. Reč u grlu im zastade, kao da progutaše oštru kost koja im se zabode u grlo.
Pričaju, a ni šapat im se ne čuje. Gledaju i ne veruju šta im se dešava. Preživeše tolike stresove 1998. I 1999.
Na Kosovu i Metohiji, kada su se smejali smrti, branili svoju zemlju, ginuli, obezglavljeni i dalje jurišali. Sigurniji bili u sebe i bez glave, jer im je srce još kucalo, a krv natapala zemlju naših predaka. Ako se svet promenio, nova pravila važe, veliki male žderu, pripadnici PJP-a, zajedno sa vojskom, su ostali isti. Sačuvali su sve one vrednosti koje će važiti uvek, preneli svojim porodicama u amanet koji će ostati i posle njih.
Ono što svet zaboravlja mi pamtimo. Okupirano Kosovo i Metohija je stvarnost. To nije mit, to je izvor našeg postojanja. Srbi koji žive i opstaju, hapšeni i oni koji nestaju, su naš narod.
Naša tuga je toliko teška da nikakva “Svetla budućnost” koja nam se nudi ne može kupiti taj vapaj, ropac izmučenog i napaćenog naroda. Bolje žive psi lutalice, jer postoji zakon, da ne smeš da ih povrediš, a za njih, sve što je zabranjeno, to je dozvoljeno.
Voleo bi da mogu da ćutim, da zaboravim, ali ne mogu, to je jače od mene, ubi nas nepravda. Proganja nas kosovski zavet.
Rat je završen ali kako? Za Srbe nikako, za teroriste OVK uspešno. Dobiše na poklon zemlju Lazarevu. Dobiše tuđu državu i oprost svih zločina koje napraviše. Čime to zaslužiše, kako se snađoše u novom svetskom poretku.
Zato što su isti, imaju zločinački um, koji prati svetska dešavanja, da mali narodi nestaju, a veliki caruju. Može im se, najveće sile odlučuju o životu i smrti. Trenutno su zauzeti na drugim ratištima, ali nas nisu zaboravili. Zapamtili su dobro snagu PJP-a i vojske, osetili na svojoj koži. Od saveznika do neprijatelja. Od veličanja do poniženja.
Istorija nas uči da svi oni koji su bili toliko jaki, ogrezli u tuđoj krvi, moraju kad tad platiti svoje pobede. Ako im je cilj da unište veći deo čovečanstva, na dobrom su putu.
Planeta zemlja je postala izgleda tesna, treba je osloboditi nebitnih malih naroda. Srbija, Kosovo i Metohija su preživeli mnogo veća stradanja, gde su uništenja skoro bila potpuna, ali opet su opstajali jer su se borili za goli opstanak, za slobodu.
Svi oni koji su potcenili PJP i srpskog vojnika, nisu dobro prošli. Od uspavanog naroda, kada se probudi, kada inat oslobodi stege i isprane mozgove, postaju ratnici koji se ne plaše snage neprijatelja.
Ta iskonska crta jednog naroda je duboko usađena u genima. Malo smo živeli, a najviše umirali. Ako je to božija volja, onda nam je ukazana čast. Malo je takvih naroda od kojih je sve počinjalo a i završavalo se. Svaki put platismo visoku cenu rodoljublja.
Koliko puta je Srbija bila razorena, a da nikada nije vodila napadačke ratove, nego se samo branila? PJP i vojska 1998. I 1999.
U borbi protiv terorista OVK i NATO alijanse, su se borili junački, časno, poštovali sve zakone ratovanja. Veterani PJP-a i vojske, nikada nemojte ćutati, treba stalno da podsećate, jer mnogi su već zaboravili da ste uopšte i postojali.
Hrabri junaci dadoše živote, ranjenici ostaše invalidi, kosovski sindrom uze svoj danak. Njihove porodice stalno se pitaju: “Zašto baš oni, zašto ih zaviše u crno?” Da li je vredelo, jer godinama ih niko nije pominjao?
Njihovi saborci su bili tu da odaju pomen, da pruže ruku unesrećenim očevima, majkama, već odrasloj deci. Bez reči, sa toplinom, u očima, sa suzom koja sama krene i sliva se niz lice.
Da li je to dovoljno da smanji gorčinu i očaj? Nije, ali je od srca, od pravih saboraca.
Kada su veterani PJP-a i vojska podigli svoj glas, kao da se Srbija probudila, shvativši da su to heroji, najbolji sinovi koje je zaboravila, a posle toliko godina ih se setila.
To su očevi, odrasle dece, koji pamte, upijaju, kada su se pozdravljali i nikada ih više nisu videli. Primaju spomenice i odlikovanja ponosno i dostojanstveno, a do tada su možda bili ljuti na svoje očeve, jer su ih ostavljali da idu da brane Kosovo i Metohiju, da brane otadžbinu. Oni su naša budućnost, jer su ponos kroz sećanje, na junačka dela, dobili od zemlje Srbije.
Udruženje veterana PJP-a, za kratko vreme, podsetilo je ceo srpski narod, ko su bili i za šta su se borili. Zemlja koja je imala takvu vojsku i policiju je bogata. Manifestacije, izložbe slika poginulih i živih boraca, svedoče i opominju. Svaka generacija ostavi nešto iza sebe.
Ostala su herojska dela PJP-a i vojske, koja su zapisana i treba ih stalno pominjati da se nikada ne zaborave. Zato je Kosovo i Metohija toliko značajna za sve učesnike PJP-a i vojske koji su je branili.
Sadašnjost, za razliku od prošlosti je teška. Kao crna zemlja. Za velike sile, sve je rešeno, za nas nikada nije završeno. Sve dok tako razmišljamo, ima nade, još uvek smo ostali pravi ljudi.
Znamo šta je naše, znamo da nije vreme i gde nam je mesto. Pa kada je uopšte vreme bilo naklonjeno Srbima? Sada je najteže, a nikada nije bilo lako. Ko može ući na našu zemlju, a da ne bude uhapšen? Kome mi dokazujemo istinu i pravdu?
Kome pričamo o našim svetinjama? Važno je da mi znamo, da naša deca ne žive u zabludama, jer tako ćemo spasiti svetu zemlju od zaborava.
Koliko Srbija bude cenila i priznavala svoje borce, takav ugled će imati i kod njihovih potomaka. Borba u miru za ostvarivanje prava, za očuvanje dostojanstva je teža nego u ratu.
Druga su pravila. U ratu se borci odlično snalaze, poginu ili prežive.
U miru moraju da dokazuju ko su i šta su bili.
Niko od pripadnika PJP-a nije očekivao kako će proći u miru. Lakše je bilo u ratu preživeti potkovicu, izbeći zarobljavanje i uništenje, kao i stalnu vatru i crvenu opasnost, nego u miru, kada te zaborave i zatvore ti usta.
Ćutanje je najviše bolelo preživele ratnike.
Svaka priča sa porodicom, onima koji nisu nigde bili, ali su se za to vreme obogatili, izaziva gorčinu i bes. Niko nas nije razumeo, niti je želeo da shvati da je nešto važnije od života.
To što smo ostavili porodice, otišli da izginemo, kao da smo to namerno uradili, jer smo mogli i drugačije da prođemo. Kao da smo sa ovakvim razmišljanjem imali izbora.
Izbor uvek postoji, za one koji se plaše za život. Da ne upotrebim drugu reč, ali za odabrane pripadnike PJP-a i vojske, jedino ispravno rešenje je bila borba za slobodu srpskog naroda.
To se nije promenilo ni danas, posle toliko godina, kad možemo sa distance da gledamo i analiziramo događaje. Veterani PJP-a i vojnici, bili ste učesnici istorijskog događaja odbrane Kosova i Metohije.
Budite živi spomenici koji govore. Nikada nemojte dozvoliti da vam bilo ko zabrani i da zaćutite. Ako se to desi, onda je sve bilo uzaludno.Vi niste obični policajci, vojnici, vi ste besmrtni ratnici o kojima će se pričati i posle sto godina.
Vaše spomenice i odlikovanja čuvaće vaši i praunuci, jer kakvi ste vi bili, takvi će i oni postati.
Kosovski zavet preneće se tako, kao nabujala reka, osvestiće svakog.
Ako tako svi mislimo, ako verujemo, ima nade, za sve mučenike koji dižu pale spomenike, obilaze manastire i čuvaju svoje kuće porušene.
Tamo gde se čovek rodi, izdržaće strašne muke, ali ostaće da se bori, sve dok dušu ne ispusti i u vatri ne sagori.
Zato je teško razumeti, onima koji nisu upoznali Kosovo i Metohiju i Srbe koji žive tamo, da shvate šta ih to drži tolike godine, a da se ne isele i dođu u Srbiju.
Duh koji vlada, smiruje ih, za njih je to raj, a okruženi paklom. Heroji umiru ali ne odustaju. Ostaju braneći svojim telima svetinje i svoju zemlju.
Veterani PJP-a su ponosni što su branili najbolji deo svog naroda. Nikada ne zaboravljamo njihove žrtve, kao i oni naše.
Granica koju su napravili, nije nas razdvojila, ona nas je još jače spojila. Jednog dana kad sve prođe, sloboda nam uvek dođe.
Tek tada će veterani PJP-a naći mir svojoj duši, a do tada, patnja, jad i čemer, pratiće nas sve do kraja života. Kada si srećan nije teško umreti. Teško je svoj bol koji nosiš u grob odneti.