TV FRONT/Dr Dragan Pavlović
U dugim besanim noćima, kada čovek ostane sam sa svojim mislima, kao da je na pustom ostrvu, ima dovoljno vremena da preispita sebe, da vidi druge iz svog ugla, a da ostane u senci.
U ljudskoj prirodi je ta potreba za stalnim traganjem, gde stvarnost meša se sa snom.
Gubi konture, likovi izobličeni nestaju u tami, prave grimase i nešto pričaju. Gestikulacije i pokreti remete tišinu.
Sve je besmisleno, stalno se ponavlja, pokušavaju da te uvuku u nešto što unapred znaš da nije dobro a već je viđeno.
Potpuno nezainteresovano, gledaš ih kao neki stari film, gde se trake pokvarile od silnog gledanja, a nemaš šta drugo da vidiš.
Dosadno, bez dešavanja, a teške reči odzvanjaju da bi dali do značaja bezlični, a ipak igraju glavnu ulogu.
Tako je u životu, uvek ima neko energiju koju crpi iz mrtvih, iz kamena, zaustavlja vreme, a život ide svojim tokom.
Niko im nije rekao da troše reči, ako nešto dobro nisu smislili. Nepopravljivi optimisti, puni sebe, ne vide se u ogledalu jer bi se uplašili na šta liče, ali ih drugi vide, govore u tuđe ime.
Laži postaju istine, citiraju neke slobodoumne ljude i veruju da su mnogo pametni. Možda i jesu, jer oni koji znaju, oni ćute, treba im tišina, mir, umorili se od isterivanja pravde, videli da nepravda stalno pobeđuje.
Možda su očekivanja bila prevelika, kao da sve što je očigledno, zasnovano na činjenicama može biti i realno i tako biti i prihvaćeno.
Ko želi pravu istinu koja je strašna, pogađa u srce, ruši mostove, uništava živote? Pa zar to nismo prevazišli, zar nismo zaboravili, ko nam je dozvolio da pamtimo?
Šta se to desilo tako tragično, a da se ne smejemo novom životu, velikim obećanjima? Kako nas tuđa bogatstva ne raduju, teško stečena preko noći?
Da li su pravi vlasnici sluge nečije, vode se na njima, ćute kao zaliveni, a igraju lažne uloge? Glavni junaci su negde daleko, pojavljuju se u noći kad ih niko ne vidi.
Tada se polažu računi, od vlasnika do zavisnika, od bogatstva do srušenih ideala. Svako jutro im vraća ono što im mrak oduzme.
Žive samo od dnevne svetlosti, za trenutak, kao varnica koja se ugasi brže nego što se vidi.
To je život koji su izabrali. Nije im loše, snalaze se bez škole, sa velikom željom da su uspeli, jer se to vidi.
Velika zdanja čine da i oni porastu, kao divovi, ali ih noge slabo služe, jer oslonac je u blatu, a to nije neka potpora.
Šta je sa drugima koji imaju šta da kažu, koji više vremena provedoše na fakultetima, nego bogataši što imaju godina?
Izgleda da su preučili. Bavili se naukom, a ne životom.
Nisu se snašli, jer od silne pameti ne znaju šta da kažu, pa izgledaju glupi. Nemaju ni posao, pa su izdržavana lica svojih starih roditelja. Kome oni trebaju?
Diplome okačene po zidovima, sakupljaju prašinu, a samopouzdanje valja se po podu. Sve će na kraju raditi, ali ono što znaju nikada neće.
Bogatašima ne treba pamet, jer oni sve znaju. Koliko zajedničkih sudbina, a različitih zanimanja?
Seljaci kada su mogli da rade, nisu imali zemlju, a kada je kupiše, vreme im je isteklo. Gledaju svoje gole živote, bespomoćno, jer jedva i hodaju, a svi ih ponižavaju. Dovoljno će im biti i dva metra da ne razmišljaju.
Teško je biti i sveštenik u svom mestu, a tek grejderista sa ogromnom mašinom koja gura zemlju.
Od ničega napravi remek delo, od šikare park. To nije dovoljno, mora to svoje umeće da izvodi mnogo dalje, jer nije dobro da se vidi u svome mestu.
Zašto je to tako i svuda se dešava? Zato što su ljudi različiti. Oni koji misle da mogu da žive od svog rada, bore se za opstanak, drže do sebe, plaćaju cenu svoga poštenja. Teško im je ali se nadaju boljem životu.
Možda bi bilo dobro i za njih da vreme stoji, ali ih pregazi, izgubiše ono što su imali, veru u ljude.
Koliko prijatelja imaju? Kada ih se neko seti da postoje?
Samo ponekad kada im trebaju. Godinama se nisu videli, a ponašaju se prema njima kao da se nikada nisu rastajali.
Ljudska priroda je neobjašnjiva. Ona je enigma za psihologe, za sve one koji se bave ljudskom dušom. Koliko vremena treba da prođe da se svet promeni?
Da li su isti ti ljudi od pre dvadeset četiri godine kada je Srbija bombardovana od najvećih svetskih sila?
Za trenutak vratimo se u ne tako davnu prošlost, kada su bombe padale, rakete letele, svet se obrušio na nezavisnu državu, da joj vrati prave vrednosti, humanost i civilizacijske tekovine.
Suviše jaki razlozi da bi se svet pobunio, osudio, imao nešto protiv.
Ono što je tinjalo u srpskom narodu, kao žar koji se već gasio, nastala je vatra koja se razbuktala do velikih visina. Noć se pretvorila u dan.
Jasno su se videla lica, odlučna, ponosna.
Svi su nekako izgledali slični, kao rođena braća, na okupu, kada je neko veselje, a bilo je uništenje jednog naroda.
Bilo je i onih koji su drugačije mislili, nisu se veselili, već su nestajali, daleko od vatre, da ih niko ne bi video, da im zapamti lica.
Srbija je gorela, Kosovo i Metohija je slavila povratak vitezova PJP-a i vojske.
Bila je čast boriti se protiv toliko neprijatelja. Kako smo im bili zahvalni što od običnih policajaca PJP-a, napraviše heroje, što od vojnika napraviše živi štit. Svojim telima braniše granicu sa Albanijom.
Svojim podvizima vratiše ugled i čast Soluncima. Sami protiv svih, a toliko jaki da nema odstupanja.
Nikada nismo više bili bogatiji, jer ispunismo dušu i srce. Shvatismo smisao života, otvoriše nam oči, a tek smo zaspali.
Tragedije, razaranja, rađanje života i velika stradanja. Sve se uskomešalo, sirene za vazdušnu opasnost, kao trube ratnika u boju.
Avioni lete i padaju, ni oni sami ne znaju čime ih to Srbi gađaju.
Beže u visine, pa se obrušavaju. Naduvani tenkovi, od plastike, su bili najbolja meta. Uvek su ih pogađali.
Mostovi koji su spajali ljude, bili su meta, civilni ciljevi, sa oznakama, bili su pravi putokazi za rakete. Koliko dana bombardovanja, da li će svi biti uništeni?
Analize pokazuju, narodi moćnih sila navijaju, PJP i vojska kao kamikaze iz plamena izlaze i gaze svoju zemlju čizmama vojničkim, obeležavaju teritoriju, kao ranjena životinja, prete neprijatelju svojom krvlju da je linija neprobojna.
Glavna bitka se vodila na Kosovu i Metohiji.
Tako je zapisano u našoj istoriji. Tu je koren našeg postojanja, to je naša prestonica. Zemljo Srbijo, tu su te branili ratnici PJP-a i slavne vojske.
Ginuli, dali živote, a ti nisi znala. Nisu hteli da brinu svoju majku, da ne bi od tuge presvisla. Bila im je vrednija od njih samih. Nisu se od tebe džabe oprostili, jer su znali da te mnogi nikada neće više videti.
Suze si lila, kvasila im lica dok su u samrtnom ropcu ležali, a u rukama stezali grumen zemlje. Kao da su našli zlatnu žilu, dok su pogledom koji se gasio gledali gvozdene ptice koje su sejale smrt.
Ko je žalio pokošenu mladost? Ko je tada mislio o svome životu? Gde će biti zakopani i krstom obeleženi? To je naša zemlja, svuda je dozvoljeno da heroji počivaju.
Njihove duše će se sresti sa vitezovima kneza Lazara i spojiti. Obogatiće Kosovo i Metohiju, dati mu uzvišenu snagu.
Krst će sijati na nebu, svetleti u mraku. Mrtva tela će ponovo živeti, jer su otišla u legendu.
Svi borci PJP-a koji su učestvovali u odbrani zemlje su zaista bili ponosni na sebe, na svoje pretke.
Imali su sedamdeset osam dana slave, a tražili su da traje do kraja. Nisu želeli da prestane, jer su spremni čekali neprijatelja, da ga pogledaju u oči, da vide njegov strah, a ne samo da gledaju avione i rakete. Kako objasniti sada zemlji Srbiji koji je to osećaj bio?
Ako je ludost čekati željno neprijatelja, šta je onda hrabrost?
Izneverena očekivanja, pogrešno donete odluke, pogodile su svakog pripadnika PJP-a i vojnika, kao bič božiji, kao grom iz vedra neba.
Oslobodilački rat je privilegija malog naroda, da postane veliki, da iznenadi moćne sile, da shvate da nije sve u tehnici, da mali ljudi postaju divovi, a veliki patuljci.
Svet nije imao pravu sliku o srpskom narodu, 1998.
Smatrali su da će rat biti završen sa teroristima OVK koji su bili lažna sila na Kosovu i Metohiji.
Obećavali svojim NATO saveznicima da će neobučenu vojsku i Posebne jedinice policije uništiti, tako da oni neće morati da učestvuju u pravoj agresiji.
Ta greška, kad potceniš srpskog policajca i vojnika, skupo ih je koštala.
Njihove borbe su zaista bile uspešne, iz zaseda, kidnapovanja pojedinaca policajaca, a i svog albanskog naroda.
Nije bilo neke razlike, ko nije terorista, on je neprijatelj. Za svakog otetog dobijali su pravo bogatstvo, uzimajući organe u žutoj kući, a i na drugim lokacijama. Plaćali su tim novcem borbu za slobodu.
Kada su dovoljno ogrezli u krvi, zaslužili su da postanu oslobodilačka OVK. Od kasapina do pravednika.
Od zločinca do vernika, ali ne u Boga, već u veliku Albaniju. Oni su uživali u mučenju i ubijanju.
Oni su se hranili kao lešinari srpskom krvlju. Ponosni na svoja zla dela, dobijali su poklone od svojih saveznika, avione i stručnu pomoć od plaćenih doktora, za operacije na živim ljudima, nad Srbima.
To je tragedija svetske civilizacije, sunovrat razuma, gubitak čovečnosti.
To više nije zločin, to je apokalipsa demokratskih tekovina koje su nam godinama ispirali mozgove.
Najgore od svega, što smo im verovali i težili, da ih dostignemo, jer smo bili za njima sto godina.
Kako nas je iznenadila najveća tekovina sveta? Kako je žive Srbe pretvorila u donatore organa?
Mučenici koji su to doživeli, a nisu preživeli, verovatno im je bilo lakše, nije ih bolelo, jer su doprineli rađanju novog svetskog poretka.
Dokazali su da u ratu je sve dozvoljeno, kao i u budućim ratovima, gde se sve to isto radilo. Ma koliko bili sigurni i obučeni, ti teroristi OVK, osetili su moć i snagu PJP-a i vojske. Bili su razbijeni, citirali su našeg nobelovca Ivu Andrića: “U bekstvu je spas”.
Nisu verovali, a ni njihovi NATO saveznici, da su tako poraženi. Bili su brži od automobila, jer tamo gde su bežali, samo njihovim znanim stazama, pod okrilje svoje majke Albanije.
Kako ih je tešila i skrivala njihove krvave ruke da se ne vide. Zakopavala delove tela Srba bez ikakvih oznaka.
Zabranila iskopavanje, jer oni su suverena zemlja, za njih nikakav sud ne važi.
Svaki roditelj štiti svoju decu, pa neka su i zločinci, ali su njihova. Jer od male, hoće da naprave veliku Albaniju.
Ta slavna i teška 1998. Godina, završila se porazom terorista OVK. PJP i vojska su oslobodile Kosovo i Metohiju, sloboda je krvlju plaćena. Granice postavljene, potraga za nestalim je počela i nažalost još traje.
Ta velika pobeda je Srbima donela rat i bombardovanje sedamdeset osam dana. Za NATO, to je bila probna utakmica, izgubiše njeni miljenici.
To je bila greška našeg naroda, da su izgubili od terorista ne bi bili bombardovani.
Mi neprijatelje ne biramo, oni sami dolaze, udruženi, moćni, sa visine nas gledaju, a tako i gađaju. Opet potcenjeni PJP i vojska, sada to nisu neiskusni borci, već pravi ratnici.
Kao što iznemogli starci imaju žal za mladošću, tako i svi pripadnici PJP-a i vojske imaju žal za kopnenom ofanzivom. Tek su prihvatili smrt kao svoga bližnjega, a Kumanovskim sporazumom su se morali rastati od nje.
Taj rastanak nam je teško pao. Patili smo sa srpskim narodom koji je ostao na Kosovu i Metohiji, da ga brane i štite NATO agresori koji su ga ubijali i teroristi koji su im prodavali organe. Ironija sudbine, osveta za poraze.
Srpski manastiri postaju istorijska tekovina OVK terorista. Otimaju i brišu narod sa svojih ognjišta.
Pišu istoriju a ona već napisana. Lakše je stići u džunglu nego preko granice preći na Kosovo i Metohiju. Zabraniše pravo glasa, hapse bez suđenja.To je naša stvarnost posle dvadeset četiri godine. Naše prokletstvo, naša noćna mora. O čemu pričamo, čemu se nadamo?
Koga da krivimo, kome da se molimo? Jedino našem Bogu da će spasiti srpski narod, koji zarobljen čeka slobodu na Kosovu i Metohiji. Srpski narod je tragičan a slavan. Zato je kosovski zavet večan i trajan.
Kada nam je bilo najteže, bili smo jedinstveni i moćni, nije bilo veće podele i razlike. U miru, postali smo drugačiji.
Oni koji su se borili, PJP i vojska, nisu se promenili, isto razmišljanje, iste vrednosti i dalje važe.
Kakvi su drugi postali to smo već videli. Sjaj i duhovna beda stvara nove ljude. To nisu heroji, to su paraziti koji napadaju svako drvo koje stoji uspravno.
Njih je malo, ali su moćni. Od svojih vila i visokih zidova, ogradiše se od običnog naroda.
Gledaju veterane PJP-a i učesnike rata drugim očima.
Izgubio se taj slobodarski pogled. Vidi se pohlepa i brz život. Prezir i potcenjivanje, ali i strah jer nismo isti. Mi znamo kako se brani sloboda, krvlju smo dokazali, te demokratske civilizacijske tekovine smo doživeli na svojoj koži.
Mnogi se nisu vratili. Koliko invalida bez pravih primanja? Od čega su do sada živeli, kako su se njihove porodice mučile?
Sa dobijanjem statusa borca, svi koji su branili zemlju Srbiju, Kosovo i Metohiju zaslužuju da žive kao ljudi. Oni kojima je lično bogatstvo i način ponašanja najvažniji, nama je čast i dostojanstvo deo života.
Ako su ljudi različiti, neka se neguju prave vrednosti, jer tako ćemo pronaći čovek u sebi.
Pružimo šansu mladima, jer oni su naša budućnost. Nemojmo dozvoliti da krenu pogrešnim putem, jer ako izgube veru u zemlju Srbiju, izgubiće i njih Srbija.
Kada odu, zalud naše kajanje, a možda su bili bolji od nas.
Kada kosovski zavet uđe u njihovu dušu, bićemo sigurni da ima nade za zemlju Srbiju, za naše Kosovo i Metohiju.