СЕЋАЊЕ НА ОПЕРАЦИЈУ АНАДИР: Како је Совјетски Савез Американцима под носем инсталирао нуклеарне ракете на Куби 120 км од Флориде!

Андреј Млакар

У периоду од 1962.године Совјети су се нашли у озбиљној кризи са својим балистичким програмом. Производња ракете Р-16 је била још далеко па се морао наћи начин како ракетама средњег домета покрити Сједињене Државе. Решење је нађено у пречици на карипском острву Куби под самим носом САД. То је био почетак тајне операције « Анадир» која је свет довела до ивице нуклеарног рата.

Оно што је Хрушчов планирао да инсталира на Куби је било веома џиновско. План је предвиђао да се на Кубу премести цела ракетна дивизија Црвене армије са 26 лансирних рампи за балистичке ракете СС-4 домета 2.000 км и 16 рампи за ракете СС-5 домета 4.000 км. За сваку ракету додата је нуклеарна бојева глава јачине 1 мегатоне, а усмерене би биле на најважније политичке и војне циљеве унутар Сједињених Држава.

За ову војну силу, свакако да је била неопходна непосредна заштита из ваздуха. Куба у том периоду није располагала адекватним средствима, а ни сам СССР, није био расположен, да им тек тако лако уступи најсавременији систем за ПВО територије. Одлучено је да се ПВО организује по начелима, која су владала у Црвеној армији, ракетним снагама и ловачком авијацијом.

An SA-2 site in East Germany. Developed in the 50s, the V-750 Dvina (#NATO name SA-2) was the first effective Soviet SAM – it was a Dvina that shoot down Gary Powers' U-2 over #Russia (1960) and Maj.Rudolph Anderson's U-2 over Cuba (1962). It was widely exported.#avgeeks #ColdWar pic.twitter.com/y7hj5umhta

— Air Power (@RealAirPower1) February 27, 2023

Тако су Совјети су са собом, као ПВО заштиту лансирних рампи, довезли на Кубу ракетни систем С-75 «Десна» (прва верзија будућег „Волхова“) са 144 лансера и знатном количином ракета, које су припадале 10. и 11. дивизији ПВО из војног округа Волга, којима је командовао генерал-потпуковник С.Н.Гречко. Пакет заштите осим ракетних система С-75, укључивао је и 42 ловца МиГ-21, 42 бомбардера Иљушин Ил-28, хеликоптере, оклопна возила и одређене јединице пешадију.

Ради информисаности да прикажемо која је то снага у ракетном систему С-75. Од ових 144 лансера, могу се формирати 24 ракетне батерије – дивизиона. Ако узмемо у обзир да су ракетни пукови, тада имали 4-5 дивизиона, онда добијемо да је на тлу Кубе боравила снага ракетне одбране из ваздуха, еквивалента 6 пукова ПВО.
Батерије С-75 на Кубу су почеле да стижу од јула до септембра 1962. Лансери са ракетама постављени су у прописани распоред. Необична активност Совјета на Куби, привукла је пажњу Американаца, па је шпијунски авион У-2 открио постављање првих 8 лансирних рампи ПВО система СА-2, што је за Американце, пошто су већ имали сусрет са овим ПВО системом, био знак да се на острву нешто догађа.

Кенедијава администрација је убрзо сазнала шта то СА-2 чувају, а био је то нуклеарни арсенал који су Совјети неопажено довезли Американцима пред сама врата. Праћење шта се на Куби дешава, изазивало је већи страх од СА-2 него од сезоне оркана која је почињала над Карибима. Слике са прелета 14.октобра 1962 су показале високим војним и обавештајним функционерима да су Совјети на Куби поставили балистичке ракете средњег домета СС-4 (Р-14) које могу да носе нуклеарне бојеве главе. Слике које је начинио У-2, биле су повод за оно што је уследило као „ракетна криза“, а која је свет довела на ивицу нуклеарног рата.

Како се криза све више усложњавала и претила да од напетости пређе у отворену конфронтацију генерал – потпуковник Гречко је лично од Хрушчова добио наређење да не дејствује оружјем, осим ако његове снаге не буду директно нападнуте. Учестали прелети шпијунских и извиђачких авиона преко Кубе је веома живцирало Фидела Кастра, који је мобилисао војску и спремао се за отворену конфротацију па чак и одбрану острва од могуће инвазије. Када је од Гречка тражио да ракете почну да руше авионе, Гречко није обратио никакву пажњу на те захтеве. Зато је “Максимо лидер” наредио својим војницима да из свих средстава пуцају на ниско летеће авионе, претежно на РФ-8, али и на шпијунске У-2 које ни теоретски нису могли да досегну. Како се скори рат све више ближио, Гречко је 27.октобра затражио од команданта совјетско-кубанских снага да употреби СА-2 против шпијунских авиона У 2. Гречко је добио експресно зелено светло да дејствује и обори авион.
Четврта батерија пуковника И. М. Греченова из састава 507. ракетног пука ПВО „Вицториа-де-лас-Тунас“ дејствовала је са три ракете дана 19.октобра. Од три испаљење ракете, једна је директно погодила У-2 у коме се налазио мајор Рудолф Андерсон и који је том приликом погинуо. До нукеларног рата био је остао само један корак, Хрушчов је преко телефона, када је сазнао за овај догађај, позвао Гречка и извређао га преко телефона (!?), а затим наредио највећи степен приправности ракетних јединица на Куби. С друге стране, у комшилуку Кенеди је, после обарања У 2 и смрти Андресона, убеђивао војне лидере, да се обуздају и не крену у отворену конфорнтацију.

Треба истаћи, да је криза добила на кулиминацији, приликом ултимативног захтева, да се заустави конвој, који је носио балистичке ракете (вероватно и бојеве главе за њих). Проценом оба војно-политичка руководства, надвладао је разум, да би даље заоштравање водило у свеопшти нуклеарни рат. Конвој је заустављен и враћен, а Американци су прешли на нижи степен борбене готовости.

Убрзо су следили тајни преговори САД и Совјетског Савеза, који су завршили обостраним уклањањем ракета: Американаца из Турске, а Совјета са Кубе, како балистичких тако и ПВО.

Одласком главнине снага са Кубе, Совјети су Кубанцима оставили 24 лансера С-75 и 6 школских за обуку. Оборени У 2 је дуго година био војна тајна и материја за разне шепкулације, све докле се у медијима није појавио сам Кастро и рекао да је, заправо „он“, заслужан за обарање У-2 и погибију Андресона, што му Совјети нису никада заборавили, а у датим условима, играо је мању улогу него Гречко.