Venecuela ili službeno Bolivarska Republika Venecuela je država na karipskoj obali Južne Amerike, koja sa svojih 912050 kilometara kvadratnih zauzima peto mesto po površini od jedanaest država koje se nalaze na južnoameričkom kontinentu. Naftom bogata Venecuela graniči se na zapadu sa Kolumbijom, na istoku sa Gvajanom, a na jugu gusto obraslom amazonskom prašumom graniči se s Brazilom. Venecuela ima 28 miliona stanovnika sa 84% udela gradskog stanovništva u populaciji.
Vazduhoplovne snage Venecuele formirane su predsedničkom odlukom 17. aprila 1920. godine, a svečano su inagurisane decembra iste godine kad je s radom počela Vazduhoplovna akademija u Marakaji. Najveći uticaj na početku razvoja vazduhoplovnih snaga Venecuele imale su Francuska i Italija. Počev od 1939. godine u razvoj vazduhoplovstva Venecuele, sve je prisutniji uticaj SAD koje su tada odlučile da pojačaju svoje prisustvo i uticaj u Latinskoj Americi. Tokom Drugog svetskog rata Venecuela je dobijala jako malo materijalne pomoći od SAD. Međutim, već po završetku rata Venecuela dobija veliku količinu ratnog materijala iz rezervi SAD. Od 1949. godine vazduhoplovstvo postaje samostalan vid vojske Venecuele, nezavisan od uticaja kopnene vojske. Već pedesetih godina HH veka, iz Venecuele su prema SAD i Velikoj Britaniji upućeni zahtevi za novim vazduhoplovima. Moderne vazduhoplovne baze su izgrađene početkom šezdesetih godina HH veka. U to vreme glavninu lovačkih aviona činili su avioni venom, vampir i F-86 sejbr. Bombarderske eskadrile (ili eskadroni kako se u Venecueli nazivaju) bile su naoružane bombarderima B-25 mičel.
Tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina HH veka rast cene nafte, omogućio je bolje opremanje vazduhoplovnih snaga. U to vreme nabavljeni su savremeni avioni iz tog perioda, poput aviona miraž-3, miraž-5, F-5 fridom fajter, T-2D, OV-10A bronko i tukano. Poseban podstrek razvoju predstavljalo je uvođenje u naoružanje lovaca F-16A/B fajting falkon. Krajem osamdesetih i tokom devedestih godina HH veka dolazi do nemira u državi zbog ekonomske krize. Samim tim i avijacija počinje da trpi kao tehnički najzahtevniji vid vojske. Veći broj vazduhoplova se prizemljuje, zbog neispravnosti i zbog nedostatka delova koji nisu nabavljeni, jer je u kasi Ministarstva odbrane nedostajalo novca.
Zbog unutrašnjih previranja u Venecueli su tih godina pokušana dva državna udara, u čijem centru su bile vazduhoplovne snage. Prvi udar dogodio se 4. februara 1992. godine kada su padobranci na čelu sa tada potpukovnikom Ugom Čavezom pokušali da izvrše državni udar, udar koji nije uspeo. Drugi udar pokušan je u zoru 27. novembra iste godine. General Viskonti je sa delom vazduhoplovnih snaga takođe izveo neuspeo pokušaj državnog udara. Sam udar bio je više znak podrške potpukovniku Čavezu. Udar je propao jer je 16. vazduhoplovna grupa opremljena lovcima F-16 ostala lojalna vladi u Karakasu. Avioni F-16 su u tim nemirnim danima oborili tri aviona pučista – po jedan OV-10A bronko, T-27 tukano i jedan miraž-50. Već 1994. godine prdesednik Venecule Rafael Kaldera na slobodu pušta grupu oficira-zaverenika. Na predsedničkim izborima 6. decembra 1998. godine pobeđuje potpukovnik Ugo Čavez sa skoro 57% glasova. Nakon pobede na izborima, Čavez počinje sprovođenje opsežne reforme u celom društvu. Reforma se počela sprovoditi i u vazduhoplovstvu. Međutim, viši staleški sloj ljudi i sindikati nisu bili zadovoljni Čavezovom upravom. Tako je 12. aprila 2002. godine opozicija uz podršku SAD izvršila državni udar, i s predsedničkog mesta zbacila Čaveza. Međutim, slavlje pučista je kratko trajalo, tako da su vojnici već 14. aprila, dva dana nakon puča vratili na funkciju Čaveza. Nakon toga razvoj Venecuele ide ubrzanim tokom.
Nakon godina stagnacije i u vazduhoplovstvu se osećalo poboljšanje. Izvršene su reforme i modernizacija tog vida. Vazduhoplovstvo Venecuele je danas jedno od namodernijih vazduhoplovstava u Latinskoj Americi. Sa svojih šest glavnih operativnih baza, avijacija je podeljena na tri glavne komande pod čijom komandom se nalazi dvanaest vazduhoplovnih grupa, koje se sastoje od četiri grupe lovaca, dve grupe za blisku podršku, četiri transportne, grupu za obuku i grupu za izviđačka dejstva. Svaka grupa je podeljena na nekoliko operativnih eskadrila, a ostalo su jedinice za opsluživanje.
AMERIČKI EMBARGO
Nakon pobede na predsedničkim izborima 1998. godine kontroveznog padobranskog potpukovnika Uga Čaveza, vlada SAD pokušava na sve načine da nađe zamenu za Čaveza. Posle neuspelog državnog udara opozicije, odnosi između SAD i Venecuele su počeli da zahlađuju.
Već 1998. godine SAD uvode nezvanični embargo na izvoz naoružanja i vojne opreme Venecueli.
Potpisani ugovor sa Izraelom o modernizaciji venecuelanskih F-16 je prekinut, nakon što su SAD izvršile pritisak na vladu Izraela. Zbog toga Čavez optužuje SAD, da odlažu ili bolje reći odbijaju da isporuče rezerevne delove za venecuelanske F-16. Nakon primedbe Čaveza, da će „neupotrebljive“ F-16 lovce isporučiti Iranu, vlada SAD odobrava isporuku rezervnih delova za venecuelanske šesnaestice. Međutim, pošiljka biva zadržana na američkoj carini pod navodnim izgovorom „zbog bezbednosnih razloga“.
Već početkom 2005. godine vlada SAD donosi zakon o zabrani isporuke naoružanja i vojne opreme Venecueli. Ono što je kontravezno u ovom zakonu je to, što se u ovom zakonu pored SAD pominje i zabrana isporuke naoružanja i vojne opreme Venecueli iz kompanija čiji vlasnici nisu državljani SAD, niti su te kompanije u vlasništvu SAD. Naročito je problem u tom zakonu, što je vlada SAD zabranila i isporuku naoružanja i opreme Venecueli iz bilo koje zemlje. Što SAD stavlja u ulogu „svetskog šerifa“ iako na to nemaju pravo ni one niti bilo koja druga zemlja. Samim tim, SAD su sprečile realizaciju već potpisanih ugovora o ispruci vojne opreme sa Venecuelom, i nekih svojih prijateljskih država.
U 2005. godini Venecuela je sa Španijom potpisala ugovor o isporuci 12 mornaričkih patrolnih i transportnih aviona. Ugovor je bio vredan oko dve milijarde dolara i novih 900 radnih mesta u odbrambenoj industriji Španije. Međutim, zbog pritiska SAD na Španiju ugovor je otkazan.
Češka vlada je pod pritiskom SAD, zabranila kompaniji Aero da finalizuje svoj avion L-159 ALCA sa francuskom opremom, zbog bojazni da će avion biti ponuđen Venecueli.
Španska kompanija EADS KAZA (EADS CASA) je sprečena zbog američkog embarga, da realizuje već dogovorenu prodaju aviona Venecueli.
Brazil je bio primoran da otkaže već ugovorenu prodaju aviona super tukano Venecueli. Naime, avioni super tukano koriste američke turboelisne motore Pret i Vitni, a isporuka Venecueli pretila je otkazivanjem isporuke motora iz SAD. Isto tako nisu isporučeni ni brazilski avioni avaks Venecueli.
Ruske kompanije Rosoboroneksport i Suhoj su sankcionisane od strane vlade SAD zbog isporuke naoružanja Venecueli. Sve je ovo primoralo Venecuelu da se okrene novim saveznicima – Rusiji i Kini.
STRATEŠKO PARTNERSTVO RUSIJE I VENECUELE
Krajem 2005. i početkom 2006. godine Venecuela je sa Rusijom potpisala ugovor o kupovini više od 50 helikoptera, 24 lovca SU-30MkV, 12 sistema Tor-M1 i druge opreme za vojsku. Vrednost ugovora je iznosila četiri milijarde dolara.
U septembru 2008. godine Rusija je Venecueli odobrila kredit u vrednosti od milijardu dolara za nabavku ruskog naoružanja.
Venecuela je u septembru 2008. godine od Kine kupila 24 aviona za obuku K-8 karakorum u vrednosti od 84 miliona dolara. Do polovine 2010., isporučeno je 18 aviona.
Rusija je Venecueli isporučila i nepoznat broj raketnih sistema Igla-S. Tokom parade u Karakasu aprila 2009. godine izbrojano je 50 tih sistema na paradi. To je dovelo do reakcije Stejt departmenta koji je izjavio: „Mi smo zabrinuti venecuelanskom kupovinom oružja, koje prevazilazi njihove potrebe i samim tim predstavlja potencijalnu destabilizaciju“.
U septembru 2009. godine Rusija je pristala da odobri kredit Venecueli u vrednosti od dve milijarde dolara za nabavku ruskog oružja. Pored sredstava za kopnenu vojsku, zanimljiva je Ruska odluka o isporuci raketnih sistema Buk-M, S-125 neva i S-300.
Rusija je izjavila da će aktivno učestvovati u modernizaciji venecuelanske armije, koja je planirana da se obavi do 2013. godine.
U vazduhoplovnu bazu El Libertador 11. avgusta 2008. godine sletela su dva strateška bombardera TU-160 Ruske Federacije. Bombarderi su leteli 13 sati bez dopune gorivom. Tokom septembra su zajedno sa avijacijom Venecuele učestvovali na manevrima u Karipskom moru. U tom periodu u vodama Karipskog mora izvedeni su zajednički pomorsko-vazdušni manevri Rusije i Venecuele. Na te zajedničke manevre Rusije i Venecuele, SAD su odgovorile reaktiviranjem svoje Četvrte flote već 1. jula 2008. godine. Četvrta flota formirana je 1943. godine, sa zadatkom zaštite teritorijalnih voda SAD. Već, 1950. godine flota je rasformirana. Nakon 58 godina, flota je ponovo aktivirana, a američki odgovor za to je pravdan „kao znak podrške protiv trgovine drogom u okviru bezbednosno-političke saradnje sa međunarodnim partnerima“. Dolazak ratnih brodova američke Četvrte flote u vode Južne Amerike sa sumnjom je gledao i Brazil. Retorika Čaveza je očekivano bila oštrija.
ORGANIZACIJA VAZDUHOPLOVSTVA
Sedište vazduhoplovstva nalazi se u bazi La Karlota u Karakasu. Šest glavnih vazduhoplovnih baza nalazi se na severu zemlje. Baza El Libertador nalazi se južno od Marakaja i jedna je od glavnih vazduhoplovnih baza u Venecueli. U njoj se nalaze četiri vazduhoplovne grupe i velika logistička baza za održavanje, remont i modernizaciju svih vazduhoplova. U bazi Miranda u Karakasu nalazi se veliki Remontni zavod „Francisko de Paula Alkantara“.
Vazduhoplovne snage Venecuele podeljene su na tri komande i to: Komanda borbenog vazduhoplovstva, Komanda za vazdušnu logistiku i Komanda za obuku.
Pored toga svaki vid vojske Venecuele ima i svoje vazduhoplovstvo, kao što je mornarička avijacija, avijacija kopnene vojske i avijacija Nacionalne garde Venecuele.
KOMANDA BORBENOG VAZDUHOPLOVSTVA
Kako i sam naziv ove komande glasi, dakle ona obuhvate sve vazduhoplovne borbene grupe i borbene vazduhoplove. Borbeni avioni i helikopteri su organizovani u četiri vazduhoplovne borbene grupe i dve grupe za specijalne operacije.
Vazduhoplovne borbene grupe opremljene su borbenim avionima tipa VF-5A/B, F-16A/B i SU-30MkV.
U vazduhoplovnoj bazi El Libertador baziraju dve vazduhoplovne borbene grupe.
Prva je 11. vazduhoplovna borbena grupa „Diables“, koja je do kraja 2009. godine bila opremljena sa dve eskadrile borbenih aviona miraž-50EV/DV. Nakon što su avioni miraž povučeni iz naoružanja, iz 13. vazduhoplovne borbene grupe privremeno je otkomandovana jedna eskadrila sa avionima SU-30MkV. Plan je da ova borbena grupa do kraja 2011. godine bude opremljena sa najmanje jednom eskadrilom novoproizvedenih lovaca SU-30MkV.
Druga borbena grupa je legendarna 16. vazduhoplovna borbena grupa „Zmajevi“, koja je sastavljena od 161. lovačke eskadrile „Strelci“ i 162. lovačke eskadrile „Orlovi“. Grupa je opremljena sa lovačkim avionima F-16A/B.
U bazi Barkvisimento stacionirana je 12. vazduhoplovna borbena grupa, koja je sastavljena od 35. lovačke eskadrile „Panteri“ i 36. lovačke eskadrile „Jaguari“. Trenutno je aktivna samo 36. lovačka eskadrila koja je opremljena sa lovačkim avionima VF-5A/B.
Elitu borbene avijacije čini 13. vazduhopovna borbena grupa „Libertador Simon Bolivar“ u Barseloni, koja je trenutno opremljena najmodernijim borbenim avionima u celoj Latinskoj Americi – lovcima SU-30MkV. Grupu sačinjavaju dve lovačke eskadrile i to: 131. lovačka eskadrila „Asovi“ i 132. lovačka eskadrila „Pume“. Eskadrila „Pume“ trenutno je u otkomandi u 11. vazduhoplovnoj borbenoj grupi.
U bazi El Libertador je stacionirana i 10. grupa za specijalne operacije „Kobre“. Ovu grupu sačinjavaju 101., 102., i 104. helikopterska eskadrila. Eskadrile su naoružane helikopterima AS-332B-1 super puma i AS-532AC kuguar. Zadatak grupe je borbena podrška i služba spasavanja.
Na aerodromu „General Rafael Urdaneta“ u Marakaibu stacionirana je 15. grupa za specijalne operacije „Bronko“. Grupu sačinjavaju 151. eskadrila za specijalne operacije koja je opremljena avionima OV-10A/E bronko, 152. eskadrila za specijalne operacije opremljena avionima TA-27 tukano i 157. eskadrila za remontnu podršku. Donedavno je zadatak grupe bila borba protiv ustanika, međutim, sada se pre svega bazira na borbu protiv terorizma, krijumčarenja droge i borbu protiv nelegalne seče šume.
F-16 FAJTING FALKON
Venecuela je bila prva zemlja Latinske Amerike koja je iz SAD nabavila lovce F-16. Donedavno, Venecuela je bila jedini korisnik ovih aviona sve dok Čile 2005. godine nije nabavio ove lovce. U maju 1982. godine, vlada Venecuele je potpisala ugovor o kupovini 18 aviona F-16A blok-15 i 6 aviona F-16B blok-15, da bi zamenila flotu lovačkih aviona miraž-3 i jurišnika miraž-5 koji su bili u naoružanju vazduhoplovnih snaga. Planom je bilo predviđeno da se nabave 72 lovca F-16. Međutim, zbog ekonomske krize i nedostatka novca, nabavljena su samo 24 lovca F-16.
Venecuelanski zahtev za nabavkom lovaca F-16, nije u početku bio odmah prihvaćen od vlade SAD. Američka vlada je imala nameru da Venecueli proda osiromašenu izvoznu verziju F-16/79, umesto verzije F-16A/B. Karakas odbija tu ponudu, tako da vlada SAD odustaje od svoje namere, i 1983. godine odobrava prodaju lovaca F-16A/B sa motorima Pret i Vitni F-100 Venecueli.
Vazduhoplovstvo je svoje prve šesnaestice dobilo već septembra iste godine. Venecuelanski lovci F-16 su bili atraktivno obojeni u zeleno-braon boju sa oznakom borbenog vazduhoplovstva na repu i krilima. Četvorocifreni broj bio je ispisan na trupu odmah ispod repa.
Od prvobitno 24 nabavljena lovca F-16, tri su izgubljena u udesima. Prva dva su doživela havariju zbog kvara motora, dok je treći F-16B, pao tokom priprema za aeromiting u bazi El Libertador, gde inače i bazira 16. vazduhoplovna grupa. U ovoj nesreći nastradala su oba pilota. Venecuela se obratila vladi SAD, radi odobrenja za nabavku tri nova lovca F-16 kako bi nadohnadila gubitke nastale u udesima, i zatražila je od Amerikanaca da izvrše modifikaciju preostalih lovaca F-16. Krajem oktobra 1997. godine vlada SAD je odobrila prodaju tri lovca F-16 i dozvolila je da se poboljša avionika i ugrade novi motori F-100-PV-220E na preostalih 21 avion. Međutim, ovaj ugovor do danas nije ispoštovan.
Venecuelanski F-16 su opremljeni raketama vazduh-vazduh AIM-9L sajdvinder. Standardna oprema u borbenim misijama pružanja podrške trupama na zemlji obuhvata šest bombi Mk-82, dve bombe Mk-84, četiri rakete AIM-9L i podtrupni dopunski rezervoar. Kasetne bombe su takođe u inventaru venecuelanskih F-16. Tokom 1997. godine na šesnaestice su integrisani izraelski podvesnici lajtning za precizno označavanje ciljeva i merenje daljine do cilja. Ovaj sistem omogućuje upotrebu vođenih bombi sa različitim sistemom navođenja. Sve vođene bombe su izraelskog porekla. Pored toga na venecuelanske F-16 su integrisane i izraelske rakete vazduh-vazduh četvrte generacije piton-4.
Početkom 1998. godine Venecuela je od SAD zatražila modifikaciju F-16A/B na standard F-16C/D. Do danas ta modifikacija nije obavljena.
Belgijska kompanija SABKA (SABCA) je navodno 2003. godine potpisala ugovor sa Venecuelom o modernizaciji i produženju životnog veka venecuelanskih F-16. Ova informacija zvanično nije potvrđena.
Tokom pokušaja državnog udara 27. novembra 1992. godine, 16. vazduhoplovna borbena grupa „Zmajevi“ je bila jedna od retkih jedinica vazduhoplovstva koja je ostala lojalna tadašnjem predsedniku Venecuele Karlosu A. Perezu. Zmajevima se pripisuju tri obaranja pobunjeničkih aviona.
Trenutno vazduhoplovstvo raspolaže sa 21 avionom F-16 – 16 jednoseda F-16A i 5 dvoseda F-16B.
VF-5A/B FRIDOM FAJTER
U bazi Barksviminento stacionirana je 12. vazduhoplovna borbena grupa, koja u svom sastavu ima samo 36. lovačku eskadrilu „Jaguari“. Eskadrila je opremljena s 12 aviona – osam jednoseda VF-5A, tri dvoseda VF-5B i jednim dvosedom VF-5D fridom fajter. Svi avioni su nabavljeni u Kanadi i Holandiji.
Tokom 1972. godine iz Kanade je nabavljeno 16 jednoseda CF-5A i 2 dvoseda CF-5D. Osim toga dva nova dvoseda CF-5D iz Kanade su nabavljena 27. januara 1974. godine. Avioni su u Venecueli poneli oznake VF-5A i VF-5D. U raznim udesima izgubljeno je sedam aviona, a ostatak je bio uskladišten. Krajem 1990. godine odlučeno je da se izvrši modernizacija preostalih lovaca VF-5, koji su krajem osamdesetih godina HH veka zbog finansijskih problema i zastarelosti bili prizemljeni. U skladištima se nalazilo 14 aviona VF-5A/D koji su čekali na remont i modernizaciju. Kad su sredstva postala dostupna, ugovor o modernizaciji je potpisan sa Singapurom. Modernizaciji avionike obuhvatala je ugradnju novog radara grifo, a ugrađena je i cev za popunu aviona gorivom u letu. Odlučeno je da se prva faza modernizacije obavi u Singapuru, a druga faza u Venecueli. Prva dva modernizovana aviona su vraćena u službu tokom 1993. godine. Modernizacijom je bilo obuhvaćeno još sedam aviona. Radovi na modernizaciji ovih aviona sprovedeni su u Venecueli uz pomoć tehničara iz Singapura. Druga faza modernizacije flote petica, obuhvatala je kupovinu sedam bivših holandskih NF-5C i jednog F-5A i šest F-5B, kao i pet rezervnih motora J-85 za 5,6 miliona dolara. Svi avioni su isporučeni 1993. godine. Kroz modernizaciju su prošla samo tri aviona F-5B, od planiranih pet. Dva puta godišnje jedinica igra ulogu tzv. „agresorskog skvadrona“. Jedne nedelje proigrava vazdušne duele sa lovcima F-16, a druge nedelje sa lovcima SU-30. Dalje održavanje aviona VF-5 predviđeno je uz tehničku podršku Vazduhoplovne industrije Irana, koja ima dobro iskustvo u održavanju aviona F-5 koji se takođe nalaze i u sastavu Ratnog vazduhoplovstva Irana.
ODLAZAK AVIONA MIRAŽ-50
U znak dobrih odnosa sa Ekvadorom, Venecuela je ponudila Ekvadoru šest dobro očuvanih aviona miraž-50.
Tom prilikom ekvadorski predsednik Rafael Korea je najavio, da će vazduhoplovne snage Ekvadora iz Venecuele primiti 28. septembra 2009. godine šest aviona miraž-50 koji su u dobrom stanju. Ova isporuka aviona miraž-50 označila je kraj službe ovog tipa aviona u vazduhoplovstvu Venecule. Njima će na smenu stići novi avioni iz Rusije – SU-30MkV. Naime, do dolaska novih mašina iz Rusije iz 13. vazduhoplovne borbene grupe u 11. vazduhoplovnu borbenu grupu koja je donedavno bila opremljena avionima miraž-50, u otkomandi je 132. lovačka eskadrila „Pume“.
MOĆNI SU-30MkV
Zbog odbijanja SAD da isporuče rezervne delove za lovce F-16, Venecuela je 2005. godine zatražila od Rusije da joj odobri isporuku novih lovaca SU-30. Isporuka je kompletirana septembra 2008. godine, kada su vazduhoplovne snage Venecuele primile poslednje aviona SU-30MkV, od poručenih 24 aviona. Sa ovim novim avionom opremljene su dve eskadrile 13. vazduhoplovne borbene grupe. To su 131. lovačka eskadrila „Asovi“ i 132. lovačka eskadrila „Pume“. Avioni SU-30MkV su verzije aviona SU-30Mk-2, koja je namenjena Venecueli. Uz avione stigla je impozantna pošiljka naoružanja koja je obuhvatala: rakete vazduh-vazduh R-27ET-1, R-27ER1, R-27EP1,R-73E i R-77, rakete vazduh-zemlja (more) H-59ME, H-31A, H-31P, H-29TE, H-29L i više tipova raznih vođenih i nevođenih vazduhoplovnih bombi.
Avioni SU-30MkV predstavljaju udarnu pesnicu Ratnog vazduhoplovstva Venecuele i s pravom se može reći da su predstavnici elite. Planirano je da se i 11. vazduhoplovna borbena grupa „Diables“ preoruža ovim tipom aviona. Zbog toga je privremeno u ovu grupu otkomandovana 132. lovačka eskadrila „Pume“. Očekivalo se, da će prvi avioni SU-30MkV u 11. borbenu grupu stići tokom 2011. godine. Naime, s Rusijom je dogovorena isporuka 12 aviona SU-30MkV tokom 2011. godine, mada se nije isključivalo da se taj broj poveća za još 12 aviona, kako bi se u 11. vazduhoplovnoj borbenoj grupi obe lovačke eskaderile popunile ovim avionima. Planovi nisu realizovani, tako da se u inventaru RV Venecuele trenutno nalaze 22 ova aviona.
© Aviación Militar Nacional BolivarianaVAZDUHOPLOVI ZA SPECIJALNE OPERACIJE
Prvobitni zadatak obe grupe za specijalne operacije, bio je borba protiv gerilaca, te su zbog toga ove dve grupe nazvane protivgerilske grupe. Zbog toga su iz SAD 1975. godine nabavljeni turboelisni avioni OV-10A/E bronko. Reformom vazduhoplovstva 10. grupa za specijalne operacije „Kobre“ preoružana je sa helikopterima super puma i kuguar i dobila je zadatak službe spasavanja i traganja kao i zadatak spasavanja oborenih pilota. Grupa je opremljena sa osam helikoptera AS-332B-1 super puma i sa deset helikoptera AS-532AC kuguar.
Zadatak 15. grupe za specijalne operacije „Bronko“ je pružanje borbene podrške trupama, borba protiv terorista, borba protiv narko mafije i ilegalne seče šume. Grupa se sastoji od 151. eskadrile za specijalne operacije koja raspolaže sa deset aviona OV-10A/E bronko, 152. eskadrile za specijalne operacije koja je formirana 1987. godine i od 157. eskadrile za tehničku podršku i opsluživanje. Od aviona, 152. eskadrila raspolaže sa 13 naoružanih aviona AT-27 tukano.
Plan da se iz Brazila nabave avioni A-29A/B super tukano, kako bi se već stari avioni OV-10A/E bronko zamenili, nije ostvaren zbog američkog embarga na isporuku motora za super tukano.
KOMANDA ZA VAZDUŠNU LOGISTIKU
Za zadatak prevoza teškog tereta i trupa zadužena je Komanda za vazdušnu logistiku. Taj zadatak u sastavu Komande obavljaju 4., 5., 6. i 9. transportna grupa, koje su opremljene avionima i helikopterima. Pored transportnih aviona i helikoptera tu su i avioni za vezu, kao i za potrebe VIP usluga. Zadatak popune gorivom u letu borbenih aviona obavljaju avioni-tankeri. Od transportnih aviona, transportne grupe raspolažu sa šest aviona C-130H herkul, tri aviona Šort SD-360, osam aviona G-222 i dva aviona tankera Boing 707-346C. Pored toga grupe u svom sastavu imaju i veći broj lakih aviona za vezu, laki transport i VIP usluge, kao i jedan Erbas A-319 koji ima ulogu predsedničkog aviona.
Od helikoptera tu se nalaze AS-532UL, Mi-172 i Bel 214ST.
U planu je iz Rusije nabavka nekoliko transportnih aviona Iljušin Il-76. Nabavka još nije realizovana.
KOMANDA ZA OBUKU
Izuzetno važna Komanda koja je zadužena za obuku u svom sastavu ima 14. vazduhoplovnu grupu za obuku „Škorpije“ koja je stacionirana na aerodromu „Marisla Sukre“ u Marakaji. Grupa se sastoji od 141. eskadrile za osnovnu obuku koja u svom sastavu ima 12 aviona za obuku SF-260EV vorior, 142. eskadrile za naprednu obuku sa 12 aviona T-27 tukano, 143. eskadrile za naprednu i delimično borbenu obuku sa 17 aviona K-8V karakorum. Jedan K-8 je izgubljen u udesu polovinom 2010. godine.
Da bi se postao vojni pilot u avijaciji Venecuele, obavezno je četvorogodišnje školovanje u Vazduhoplovnoj akademiji u Marakaji.
MORNARIČKA AVIJACIJA
Venecuelanska mornarička avijacija je najmlađa komponenta vazduhoplovnih snaga, koja svoje zadatke obavlja u sklopu Ratne mornarice Venecuele i integralni je deo mornarice. Zadatak mornaričke avijacije je patroliranje iznad teritorijalnih voda, podrška mornarici u borbenim dejstvima, transport i održavanje veze za potrebe mornarice.
Sedište Komande mornaričke avijacije je u Karakasu. Glavna baza se nalazi u Puertu Kabelu 96 km severno od Karakasa na obali Karipskog mora.
Nagli razvoj mornarička avijacija započinje početkom osamdesetih godina HH veka, kada je za potrebe mornarice u Italiji nabavljeno nekoliko fregata klase Lupo. Te fregate imale su u svom sastavu i helikoptere AB-212ASV. Početkom 1992. godine uz pomoć Izraela izvršena je modernizacija helikoptera AB-212ASV. Mornarička avijacija raspolaže sa pet transportnih aviona C-212-200/400 aviokar, tri patrolna mornarička aviona C-212 S-43, osam mornaričkih helikoptera AB-212ASV, sedam mornaričkih helikoptera Bel-412EP, osam helikoptera Mi-17V-5, dva helikoptera Bel-212, dva helikoptera Bel-206A i četiri aviona za potrebe održavanja veze i obuku. Mornarička avijacija je organizovana u pet eskadrila mornaričke avijacije: eskadrila mornaričkih helikoptera, eskadrila mornaričkih patrolnih aviona, eskadrila za pomorsku taktičku podršku, eskadrila mornaričke transportne avijacije i eskadrila za obuku.
AVIJACIJA KOPNENE VOJSKE
Avijacija kopnene vojske je mala ali veoma mobilna jedinica venecuelanske vojske. Organizovana je u 81. regimentu avijacije kopnene vojske. Komanda regimente nalazi se u bazi La Karlota u Karakasu. U istoj bazi se nalaze armijski helikopterski bataljon opremljen helikopterima A-109AM, AS-61D, Mi-17V-5, Mi-26T-2 i Mi-35M-2, i armijski avijacijski bataljon opremljen avionima IAI-2101/202 arava, Bičkraft B-200 super king er, Bičkraft B-90 king er, PZL M-28.
U bazi Vale de la Paskua stacionirani su jedan armijski avijacijski bataljon sa avionima M-28 i Cesna-206 i jedan armijski helikopterski bataljon sa helikopterima Bel-412EP/SP.
U bazi San Felipe stacionirana je armijska vazduhoplovna škola „Huan Gomez“. Od vazduhoplova u školi se koriste avioni Cesna 182R/T i helikopteri Bel-206B/L.
Zadatak avijacije kopnene vojske je da štiti interese države i da pruži humanitarnu podršku u slučaju raznih katastrofa.
Avijacija kopnene vojske od aviona raspolaže sa 12 aviona PZL M-28, 5 aviona IAI-201/202 arava, 5 aviona Bičkraft B-200 super king er i B-90 king er, 11 aviona Cesna 206 i 6 aviona Cesna 182R/T. Regimenta u svom sastavu ima 3 helikoptera AS-61D si king, 8 helikoptera A-109AM hirundo, 8 helikoptera Bel-412EP i 2 Bel-412SP, 4 helikoptera Bel-206B džet rendžer i 1 Bel-206 long rendžer, 35 helikoptera Mi-17V-5, 15 jurišnih helikoptera Mi-35M-2 i 3 teška helikoptera Mi-26T-2.
AVIJACIJA NACIONALNE GARDE
Četvrta komponenta venecuelanske vojske je Nacionalna garda. Osnovana je uredbom predsednika 4. avgusta 1937. godine. Nacionalna garda se nalazi pod upravom Ministarstva odbrane i njen zadatak je unutrašnja bezbednost države, borba protiv terorizma, borba protiv narko mafije, nelegalne seče šume i carinski poslovi. Za obavljanje tih zadataka Nacionalna garda je opremljena avionima i helikopterima. Organizovana je u deset regionalnih detašmana. Od aviona raspolaže sa avionima IAI-201 arava, Bičkraft B-58, B-65, B-90, PZL M-26, M-28, Cesna C-152, C-172, C-206, Pajper Pa-34; od helikoptera tu se nalaze helikopteri Agusta A-109A, Bel-412EP, AS-355 i Bel-206B/L.
Avioni i helikopteri su pretežno belo obojeni sa crveno-plavo-žutom linijom i vojno-državnim simbolima. Označavanje je slično označavanju u kopnenoj vojsci, uz dodatak dva latinična slova GN (Nacionalna garda).
POGLED U BUDUĆNOST
Nakon dugogodišnje politike oslonca na zapadnu tehniku, posle uvođenja embarga na isporuku vojne opreme od strane SAD, Venecuela je odlučila da preispita dotadašnju politiku nabavke vojne opreme. Nakon što je Rusija pristala da isporuči borbene avione i helikoptere, Venecuela se okrenula Istoku da bi opremila svoju vojsku. Pored Rusije i Kina se odlučila da isporuči deo vojne tehnike Venecueli. Do polovine 2010. godine Kina je Venecueli isporučila 18 od naručenih 24 aviona K-8V (posle je ugovor proširen za još 12 aviona). Nakon što u Brazilu nije uspela da nabavi avione super tukano za zamenu vremešnih aviona OV-10, Venecuela je u Rusiji naručila deset jurišnih helikoptera Mi-28NE kao zamenu za avione OV-10. Do sad je proizveden jedan Mi-28NE, a početak i završetak isporuke očekivao se tokom 2011. godine. Međutim, zbog finansijskih problema, plan nije realizovan.
Tokom 2011. godine očekivala se i isporuka 12 aviona SU-30MkV za 11. vazduhoplovnu borbenu grupu. Trenutno se vode pregovori sa Rusima i o nabavci dodatnih 12 aviona SU-30 MkV. Venecuela je pokazala interesovanje i za nabavku aviona SU-35. U planu je i nabavka transportnih aviona Iljušin Il-76. Međutim, svi planovi su stornirani zbog finansijske krize.
Nakon dugogodišnjeg embarga koje su SAD uvele Venecueli na isporuku vazduhoplvne opreme, andski kondori polako počinju da šire svoja moćna krila, kako bi se slobodno vinuli u plava nebeska prostranstva.
ZAKLJUČAK
Na primeru Venecuele možemo videti mnogo toga što je, na prvi pogled, teško uočljivo. Istorija ima svoje zakonitosti, a samo neki od njenih parametara su tako vidljivi da se sa sigurnošću mogu izvlačiti zaključci o pojavama čiji smo svedoci. Proces koji se zove globalizacija (kao i sve na ovome svetu) nije jednostran i ne može se pripisati samo jednoj sili ili grupaciji ma koliko to primamljivo izgledalo.
Južna Amerika je po mnogo čemu veoma interesantan indikator savremenih događaja. Taj kontintet, koji svoj razvoj (šta god se pod tim podrazumevalo) duguje hispano – latinskoj dominaciji (veru, jezik, običaje, moralni kod, društveno i političko uređenje, vojnu organizaciju), sve više i očiglednije postaje novi poligon borbe za svetsku premoć.
Evropa je zaokružila svoj proces selekcije uticaja, Daleki istok takođe; Severna Amerika je bastion državne i ideološke dogme; Afrika je nesigurno i nedefinisano, a pre svega siromašno područje, na kome su već vek i po podeljeni uticaji taman toliko da ih je teško (možda i nemoguće), a u svakom slučaju nepotrebno menjati. Nekadašnji kolonizatori su izašli na vrata a ušli kroz prozor, figurativno govoreći. Ostaje, dakle, Južna Amerika. Ona ni iz bliza nije rekla svoju poslednju reč kada je ekonomski razvoj u pitanju. Uz ekonomski razvoj neizbežno slede i političke, pa time i sve druge promene – državne i vojne. Taj kontinet je svojom otvorenošću idealno mesto za novo odmeravanje snaga. Stoga malo kog znalca može da iznenadi primer Venecuele. Ona je upravo idealna slika trenutnih svetskih odnosa. Ko je, koliko za vreme Jeljcina ili raspada SSSR, mogao da pretpostavi da će Rusija tako lako i nadmoćno ući na tržište Južne Amerike?
Članak koji je pred vama samo jednom svojom komponentom dovoljno slikovito govori o promeni odnosa snaga. Treba pogledati registar vazduhoplova Venecuele, uporediti datume nabavke i onda će se istorija, takoreći, napisati sama. Ako to ilustrujemo i tipičnom demonstracijom sile, odnosno prestiža i moći, kakva je prelet najmodernijeg bombardera na svetu (bez dopunjavanja gorivom u vazduhu) onda možemo reći da se na mapi sveta sasvim sigurno nešto menja… a te promene kreću iz Južne Amerike, kontinenta koji se već vekovima smatra slepim crevom sveta i sinonimom za udaljenost, kontinenta na kome su čak i najokoreliji nacisti našli lagodno utočište i koji nije ni osetio Drugi svetski rat. Zato će sada osetiti, i te kako, Drugi svetski mir.
Zvuci najmodernijih ruskih i kineskih aviona dovoljno su glasni da tako nešto učine.