ПОГЛЕД НА ОПЕРАЦИЈУ УНА-95

До данас операција „Уна-95“, остала је табу тема за хрватску страну. Осим пар новинских чланака, као и неколико текстова у историјским часописима, у Хрватској се нико није озбиљно бавио овом битком. Разлога је много, међутим, сигурно је главни разлог тежак пораз ХВ, који се требао што пре заборавити.Тек ових дана, у продаји се појавила књига Операција Уна аутора Томислава Ковача. Међутим, о њој сада неће бити речи.

Операција „Уна-95“ (18-19. септембар 1995. године) дошла је одмах после хрватске операције „Маестрал“ (трајала од 8. до 17. септембра 1995. године), те се може сматрати политички изнуђеном операцијом, која је наметнута како би се завршио рат у БиХ.

Улога америчког емисара Ричарда Холбрука у завршним борбама 1995. године, већ је увелико позната. Међутим, сам председник Хрватске др Туђман увидео је прилику да поред испуњења жеља САД оствари и своју жељу – Бања Луку у оквиру хрватске државе. Осим тога, према хрватским незваничним подацима, сам председник Хрватске желео је да реши неспоразум између себе и две загребачке гардијске бригаде (1. гбр и 2. гбр), чија дотадашња жртва није била довољна, за разлику од 4. гбр и 7. гбр које су борбено деловале на простору БиХ од краја 1994. године.

© https://www.facebook.com/VojskaRepublikeSrpska

Постоје индиције, да је сумњао да се врх командног кадра бригада, састаје са опозиционим странкама, те да такво понашање две елитне бригаде, угрожава неприкосновену власт политичке странке ХДЗ и њега лично. Политичке закулисне радње у Пантовчаку, тих дана биле су у замаху те не треба чудити сам исход операције „Уна-95“, за хрватску страну на крају.

На основу исхода састанка Холбрук-Туђман и процене ГС ХВ да је 2. КК ВРС у потпуности уништен, донесена је одлука о распоређивању ХВ на подручју западнокрајишких општина Републике Српске, без готово икакве припреме и планирања. Процене ГС ХВ базиране су на успесима снага АБиХ у западној БиХ од 14. до 17. септембра 1995. године.

Наредба за напад састављена је 17. септембра и потписана од стране генерал бојника Винка Врбанца у име начелника ГС ХВ генерала збора Звонимира Червенка. Напад, кодног назива операција „Уна-95“ требао је започети преласком преко реке Уна код Новог Града и Козарске Дубице, и реке Сава код Јасеновца, после чега би уследело заузимање планине Просаре како би се омогућило даље напредовање према Приједору. Намера је била да се операција координира с 5. К АБиХ, који је требао наставити своје брзо напредовање према Приједору и Новом Граду.

© https://www.facebook.com/VojskaRepublikeSrpska

За извршење самог задатка, ХВ је ангажовала 6414 припадника из оба зборна подручја.

Наредба је у потчињеним јединицама ХВ предата уз закашњење. Тако да су јединице имале само 10 сати за припрему. У првом удару учествују само они елементи ХВ, који су већ били распоређени у близини планираних мостобрана – извучени из ЗП Загреб уз Уну и ЗП Бјеловар уз Саву.

Према обавештајним проценама ХВ, које су базиране делом на америчке процене и процене ГС ХВ, ВРС је на том делу располагала са три батаљона, који су чинили углавном старији резервисти. Један батаљон био је из састава 1. новоградске пбр, док је други био из састава 11. дубичке лпбр. Оба батаљона била су распоређена дуж реке Уне и били су насупрот снагама ЗП Загреб. Трећи батаљон, према обавештајним проценама ХВ био је из састава 1. градишке лпбр, који је био распоређен дуж реке Саве насупрот ЗП Бјеловар. Осим тога, цењено је да подршку јединицама ВРС пружа једна оклопна чета и батерија топова калибра 130 мм, неколико хаубица 155 мм и топова 76 мм (Према белешкама из дневника учесника, припадника ХВ: „Dio 1. krajiškog korpusa; Samo jedna garnizonska bojna pričuvnog pješaštva iz svake brigade, podržana topništvom i utvrdama“).

Међутим, обавештајне процене ХВ биле су потпуно нетачне. Остаје нејасно, како је превиђено присуство 1. прњаворске лпбр и њених елемената подршке у том рејону. У борбеним дејствима током операције, градишка бригада ВРС није ангажована. Занемарена је могућност ангажовања В и ПВО ВРС у борбама.

Током операције „Уна-95“, ОГ-10 ВРС ангажовала је са деловима ојачања око 10000 припадника. Тиме је бројчана предност ХВ, с којом су рачунали једноставно нестала.

Није успела ни координација напада ХВ са санагама 5. К АБиХ. Наиме, напредовање снага АБиХ према Санском Мосту и Новом Граду, заустављено је од стране ВРС. Јединице 5. К АБиХ наишле су на јак отпор снага ВРС. На том простору ВРС је ангажовала око 14000 припадника, за које снаге АБиХ нису знале да се ту налазе.

Тако да је изненађење било потпуно. Напредовање снага 5. К АБиХ је заустављено. Ако се зна да бројно стање муслиманског 5. корпуса, током трајања рата никада није прелазило више од 16000 припадника, јасно је да је бројчана и техничка предност тих дана ипак била на страни ВРС.

Према хрватским службеним подацима, током операције „Уна-95“ ангажоване хрватске снаге имале су 49 погинулих припадника, од чега је 44 припадника идентификовано а петорица су вођени као нестали. Према неслужбеним подацима, изнесен је податак да је у операцији погинуло између 60 и 80 припадника ХВ.

Генерал Јанко Бобетко у својим мемоарима изнео је податак, да су ангажоване хрватске јединице имале велики број мртвих, више од 70 и преко 250 рањених. Према подацима зборних подручја, јединице су имале 40 погинулих, седам несталих и 141 рањеног припадника.

Даље у својим мемоарима генерал Бобетко критички се осврнуо и на операцију „Уна-95“, где је поред изнесених података о губицима ХВ током операције, изнео и податке да се нису поштовали елементи командовања, припреме и просторних принципа. Те је због тога доживљена катастрофа која је могла бити националних размера, да на време нису стигла превозна средства из полиције Сисак и специјалне полиције, десантиране снаге остале би на другој обали Уне и, јасно, биле би потпуно уништене.

Захваљујући тим средствима, извучен је веђи број људства. Осим тога, генерал износи и податак, да је ХВ ангажована, без икакве озбиљне документације, осим директиве у којој је било наведено да је ВРС у повлачењу, да српски војници бацају оружје, те да је то идеалан тренутак за брзо дејство ХВ.

Он даље наставља и наводи да је пракса показала, да изнесени обавештајни подаци уопште нису били тачни, да се ВРС није повукла, да је са своје обале имала идеалну прилику за извиђање, осматрање и припрему, и да је чекала да се хрватске снаге приближе, како би могла тачно тући у циљеве који се не могу бранити. Закључује, да без обзира што су се неке хрватске јединице искрцале, читава метода или систем ангажовања наведених снага није дао никакве резултате. Када је донесена одлука о повлачењу, тада су губици били очигледно највећи.

Његов закључак је, да се тако није требало радити, да се река тако не форсира и да се за такву катастрофу одговара.

Међутим, све је прошло инкогнито, смењивањем једног генерала који је прешао своје надлежности, али се поставља питање где је ту улога начелник штаба (стожера) и његовог заповедништва.

Генерал Бобетко негативно се осврнуо и на то, да није кривично гоњен онај који је дао обавештајне податке. Јединице ХВ упућене су на простор под оценом да се он не брани, међутим систем одбране већ је био успостављен: и осматрање и противудар. Дакле, све је било врло јасно.

Хрватској страни остаје нејасно, како се ВРС нашла на право место у право време. Тврдили су да, да је Хрватска издана од стране САД. Међутим, није било никаквог фактора изненађења. Прекршена су и сва основна правила офанзивног ратовања. Нападачи, у правилу, требају бити бројнији од јединица које се бране 3:1, или у најгорем случају 2:1. Додуше, Хрвати су та правила и раније успешно кршили, само у овом случају, противник који се бранио, био је неколико пута бројнији, а и спреман те припремљен за операцију ХВ.

Операција „Уна-95“, са становишта хрватских жртава, једна је од најтрагичнијих војних акција ХВ коју је лично наредио Фрањо Туђман, а на предлог министра одбране Гојка Шушка поверивши је само неколицини високо рангираних официра и то генералу Винку Врбанцу, адмиралу Давору Домазету Лоши и генералу Анти Готовини.

Најближи Туђманов круг сарадника одлучио је покренути акцију „Уна-95“ током ноћи изненада без консултација с америчким савезницима.

Занимљиво, за операцију „Уна-95“ уопште није знао нити тадашњи начелник Главног стожера генерал збора Звонимир Червенко који је проценио да акција „Уна-95“ не може почети без квалитетне припреме и разраде, јер ће у супротном доћи до трагедије. Међутим, Туђман и Шушак се нису превише забрињавали том чињеницом.

Њима је био циљ остварити оно што нису могли с југозапада БиХ, а то је да са северозапада крену према Бањалуци и споје се са снагама 5. К АБиХ које су требале напредовати из правца Босанске Крупе, те да на тај начин заузму што више подручја како би касније могли трговати територијем, односно Домазет и Готовина то су објаснили чињеницом како се не сме допустити 5. К АБиХ излазак на Саву. Највећи део војника 1. гбр и 2. гбр ХВ био је тада на годишњим одморима, позвани су одмах да се јаве 17. септембра 1995. године у своје јединице. Нису знали због чега су позвани или куда се иде.

У пронађеним транскриптима на Пантовчаку откривено је да је 18. септембра 1995. године у 10.50 часова, код Туђману у канцеларију дошао видно узрујани начелник Главног стожера Звонимир Червенко. На Туђманово питање: „Генерале, изволи, што је разлог?“  Червенко се није могао зауставити: „Господине предсједниче, ја не желим ништа објашњавати, ја сам само дошао да вам ово предам и да вам објасним ово што се мимо мене, односно без мог знања иде. Да упозорим што треба доље учинити, да не дође до неких ствари које су нежељене. Ја сам донио карту. Ако треба, господине предсједниче, ја ћу заузети Крагујевац, ја ћу тамо први ићи, али молим с координацијом, с памећу“. Генерал Червенко, пре него што је дошао на посао то јутра, очито није знао да креће операција „Уна-95“. „Господине предсједниче хоћу знати што је циљ операције, што треба заузети и како. Ја ћу то извршити господине предсједниче“, наставио је Червенко. Био је посве уверен како Туђман у њега нема поверења и да због тога није упознат не само с одлуком да се пређе Уна него нити с правом сврхом операције. „Ја ћу то извршити, али требам о томе нешто знати. О томе се ради… Ако сам ја одговаран за то на Уни, ако ћу ја сутра одговарати, господине предсједниче, за погинуле… Ја нисам човјек калибра нашег високог часника, који каже да му се, да опростите, јебе колико ће војника погинути, јер су они и тако за једнократну употребу“.

Наређење које је донесено 19. септембра, за прекид операције, није донесено због америчких претњи, већ због промашених одлука и кривих обавештајних процена о стању у српској војсци. Познато је да су највећу цену платили припадници хрватских гардијских бригада, а осим њих цену је платио и генерал Винко Врбанац под оптужбом да је својевољно предузео војни подухват што је било тачно само утолико што је пре Червенка сазнао за операцију, против њега је покренут дисциплински поступак и касније је пензионисан. Генерали који су на терену водили јединице нису могли утицати на политичке и војне одлуке тадашњег хрватског државног врха, пре свега Маријан Марековић, командант ИКМ (истурено командно место) за Уну, потом генерал Дамир Горшета, те Јозо Миличевић и Звонко Петернел као команданти гардијских бригада.

Још током дешавања у РСК, војни врх ВРС претпостављао је, да ће доћи до војне операције ХВ на простору Поуња. Стога се приступило припреми простора за одбрану. Активности ХВ на том простору, јасно су указивали да ће до напада доћи. Једини проблем за обавештајце ВРС био је тај, што се није знало кад ће до напада доћи. За утеху нашим обавештајцима може послужити и податак, да се ни у ХВ није знало да ће до напада доћи. ХВ није извела класични војни напад на простору Поуња, већ је спровела политичку одлуку, политичког врха Републике Хрватске.

Да се знао тачан дан војне операције, сигурно би прњаворска бригада успешно блокирала магистралну саобраћајницу код насеља Туњице, што би засигурно умањило жртве цивилног становништва. Тако би поступила и дубичка бригада, која би блокирала за саобраћај магистралу Костајница-Дубица, а ни радници не би отишли тај дан на посао у фабрику ,,Кнежопољка“. Међутим, десило се што се десило, напад хрватских снага за српске снаге представљао је тренутно изненађење. Ипак, српска одбрана се убрзо консолидовала и успешно одбранила те три западнокрајишке општине.

Посебан пример успешности одбране, представља одбрана општине Костајнице, где борци нису дозволили изненађење и борбе су завршене већ у вечерњим часовима истог дана.

О успешности одбране у Костајници, говори и податак да су хрватски војници били изненађени жестином отпора и да је један од њих узвикнуо: ,,Ови су луди, ови уопште не бјеже“. Што јасно указује, да су хрватске снаге имале погрешне обавештајне информације.

Губици српске стране током операције „Уна-95“ били су такође тешки. Погинула су 54 цивила, 44 војника и шест полицајаца, рањено је 30 цивила, 53 војника и девет полицајаца. Хрватске снаге заробиле су шест цивила и два војника, док се један војник ВРС води као нестао.

Овом значајном победом борци ВРС, остварили су психолошку предност и повратили војничко самопоуздање за наставак борбе.

Међутим, треба истаћи да што се тиче операције на реци Зни септембра 1995. године, постоје две истине. Хрватска и српска истина, и ма колико год историчари се трудили да их приближе, остаће две истине, две приче.

Република Српска постоји и она је чињеница која је потврђена у УН. А о томе, шта би било кад би било или да се могло а није, не мора се расправљати. Историјски факти говоре све, а политика је за неку другу причу.

У давна времена, стари Римљани шаљући своје легије, говорили су им: „запамтите да сте смртни“.

За израду текста коришћена је следећа литература:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Војска Републике Српске, 12. мај 1992. године-31. децембар 2005. године, СРВЧ, Београд, 2014,

Магазин Видовдан, Данко Боројевић, Драги Ивић, Отровни ујед шејтанових мамби, 31. јул 2011,

 Данко Боројевић, Уна-95, одбрана Републике Српске 1995. године, ауторско издање, Београд, 2023.

General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,

Милан Х. Гулић, Последњи дани Крајине – Република Српска Крајина између Бљеска и Олује, Институт за савремену историју, Београд, Војнодело 2/2007,

Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,

Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,

Душан Кукобат, Бојан Димитријевић, 2. крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019.

Драгослав Илић, Марко Јанковић, Милена Михаљевић, Борис Радаковић, Предраг Лозо, Мирко Цвијановић, Неђо Малешевић, Душан Павловић и Јовица Рудић, Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату, историјски преглед, друго измењено издање, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2018,

Davor Marijan (Hrvatski institut za povijest, Zagreb UDK 355.42 (497.5-3 Bjelovar) Izvorni znanstveni rad Primljeno: 31. 1. 2008.), Zborno područje Bjelovar u operaciji Una, scrinia slavonica 8 (2008),

Udruga ratnih veterana 2. gardijske brigade, 2. grb Gromovi u akciji „Una-95“, Ponedjeljak, rujan 19th, 2016,

Марко Јанковић, Дубички 20. вијек, Ризница духовног блага, Бања Лука, 2018,