POGLED NA OPERACIJU UNA-95

Do danas operacija „Una-95“, ostala je tabu tema za hrvatsku stranu. Osim par novinskih članaka, kao i nekoliko tekstova u istorijskim časopisima, u Hrvatskoj se niko nije ozbiljno bavio ovom bitkom. Razloga je mnogo, međutim, sigurno je glavni razlog težak poraz HV, koji se trebao što pre zaboraviti.Tek ovih dana, u prodaji se pojavila knjiga Operacija Una autora Tomislava Kovača. Međutim, o njoj sada neće biti reči.

Operacija „Una-95“ (18-19. septembar 1995. godine) došla je odmah posle hrvatske operacije „Maestral“ (trajala od 8. do 17. septembra 1995. godine), te se može smatrati politički iznuđenom operacijom, koja je nametnuta kako bi se završio rat u BiH.

Uloga američkog emisara Ričarda Holbruka u završnim borbama 1995. godine, već je uveliko poznata. Međutim, sam predsednik Hrvatske dr Tuđman uvideo je priliku da pored ispunjenja želja SAD ostvari i svoju želju – Banja Luku u okviru hrvatske države. Osim toga, prema hrvatskim nezvaničnim podacima, sam predsednik Hrvatske želeo je da reši nesporazum između sebe i dve zagrebačke gardijske brigade (1. gbr i 2. gbr), čija dotadašnja žrtva nije bila dovoljna, za razliku od 4. gbr i 7. gbr koje su borbeno delovale na prostoru BiH od kraja 1994. godine.

© https://www.facebook.com/VojskaRepublikeSrpska

Postoje indicije, da je sumnjao da se vrh komandnog kadra brigada, sastaje sa opozicionim strankama, te da takvo ponašanje dve elitne brigade, ugrožava neprikosnovenu vlast političke stranke HDZ i njega lično. Političke zakulisne radnje u Pantovčaku, tih dana bile su u zamahu te ne treba čuditi sam ishod operacije „Una-95“, za hrvatsku stranu na kraju.

Na osnovu ishoda sastanka Holbruk-Tuđman i procene GS HV da je 2. KK VRS u potpunosti uništen, donesena je odluka o raspoređivanju HV na području zapadnokrajiških opština Republike Srpske, bez gotovo ikakve pripreme i planiranja. Procene GS HV bazirane su na uspesima snaga ABiH u zapadnoj BiH od 14. do 17. septembra 1995. godine.

Naredba za napad sastavljena je 17. septembra i potpisana od strane general bojnika Vinka Vrbanca u ime načelnika GS HV generala zbora Zvonimira Červenka. Napad, kodnog naziva operacija „Una-95“ trebao je započeti prelaskom preko reke Una kod Novog Grada i Kozarske Dubice, i reke Sava kod Jasenovca, posle čega bi usledelo zauzimanje planine Prosare kako bi se omogućilo dalje napredovanje prema Prijedoru. Namera je bila da se operacija koordinira s 5. K ABiH, koji je trebao nastaviti svoje brzo napredovanje prema Prijedoru i Novom Gradu.

© https://www.facebook.com/VojskaRepublikeSrpska

Za izvršenje samog zadatka, HV je angažovala 6414 pripadnika iz oba zborna područja.

Naredba je u potčinjenim jedinicama HV predata uz zakašnjenje. Tako da su jedinice imale samo 10 sati za pripremu. U prvom udaru učestvuju samo oni elementi HV, koji su već bili raspoređeni u blizini planiranih mostobrana – izvučeni iz ZP Zagreb uz Unu i ZP Bjelovar uz Savu.

Prema obaveštajnim procenama HV, koje su bazirane delom na američke procene i procene GS HV, VRS je na tom delu raspolagala sa tri bataljona, koji su činili uglavnom stariji rezervisti. Jedan bataljon bio je iz sastava 1. novogradske pbr, dok je drugi bio iz sastava 11. dubičke lpbr. Oba bataljona bila su raspoređena duž reke Une i bili su nasuprot snagama ZP Zagreb. Treći bataljon, prema obaveštajnim procenama HV bio je iz sastava 1. gradiške lpbr, koji je bio raspoređen duž reke Save nasuprot ZP Bjelovar. Osim toga, cenjeno je da podršku jedinicama VRS pruža jedna oklopna četa i baterija topova kalibra 130 mm, nekoliko haubica 155 mm i topova 76 mm (Prema beleškama iz dnevnika učesnika, pripadnika HV: „Dio 1. krajiškog korpusa; Samo jedna garnizonska bojna pričuvnog pješaštva iz svake brigade, podržana topništvom i utvrdama“).

Međutim, obaveštajne procene HV bile su potpuno netačne. Ostaje nejasno, kako je previđeno prisustvo 1. prnjavorske lpbr i njenih elemenata podrške u tom rejonu. U borbenim dejstvima tokom operacije, gradiška brigada VRS nije angažovana. Zanemarena je mogućnost angažovanja V i PVO VRS u borbama.

Tokom operacije „Una-95“, OG-10 VRS angažovala je sa delovima ojačanja oko 10000 pripadnika. Time je brojčana prednost HV, s kojom su računali jednostavno nestala.

Nije uspela ni koordinacija napada HV sa sanagama 5. K ABiH. Naime, napredovanje snaga ABiH prema Sanskom Mostu i Novom Gradu, zaustavljeno je od strane VRS. Jedinice 5. K ABiH naišle su na jak otpor snaga VRS. Na tom prostoru VRS je angažovala oko 14000 pripadnika, za koje snage ABiH nisu znale da se tu nalaze.

Tako da je iznenađenje bilo potpuno. Napredovanje snaga 5. K ABiH je zaustavljeno. Ako se zna da brojno stanje muslimanskog 5. korpusa, tokom trajanja rata nikada nije prelazilo više od 16000 pripadnika, jasno je da je brojčana i tehnička prednost tih dana ipak bila na strani VRS.

Prema hrvatskim službenim podacima, tokom operacije „Una-95“ angažovane hrvatske snage imale su 49 poginulih pripadnika, od čega je 44 pripadnika identifikovano a petorica su vođeni kao nestali. Prema neslužbenim podacima, iznesen je podatak da je u operaciji poginulo između 60 i 80 pripadnika HV.

General Janko Bobetko u svojim memoarima izneo je podatak, da su angažovane hrvatske jedinice imale veliki broj mrtvih, više od 70 i preko 250 ranjenih. Prema podacima zbornih područja, jedinice su imale 40 poginulih, sedam nestalih i 141 ranjenog pripadnika.

Dalje u svojim memoarima general Bobetko kritički se osvrnuo i na operaciju „Una-95“, gde je pored iznesenih podataka o gubicima HV tokom operacije, izneo i podatke da se nisu poštovali elementi komandovanja, pripreme i prostornih principa. Te je zbog toga doživljena katastrofa koja je mogla biti nacionalnih razmera, da na vreme nisu stigla prevozna sredstva iz policije Sisak i specijalne policije, desantirane snage ostale bi na drugoj obali Une i, jasno, bile bi potpuno uništene.

Zahvaljujući tim sredstvima, izvučen je veđi broj ljudstva. Osim toga, general iznosi i podatak, da je HV angažovana, bez ikakve ozbiljne dokumentacije, osim direktive u kojoj je bilo navedeno da je VRS u povlačenju, da srpski vojnici bacaju oružje, te da je to idealan trenutak za brzo dejstvo HV.

On dalje nastavlja i navodi da je praksa pokazala, da izneseni obaveštajni podaci uopšte nisu bili tačni, da se VRS nije povukla, da je sa svoje obale imala idealnu priliku za izviđanje, osmatranje i pripremu, i da je čekala da se hrvatske snage približe, kako bi mogla tačno tući u ciljeve koji se ne mogu braniti. Zaključuje, da bez obzira što su se neke hrvatske jedinice iskrcale, čitava metoda ili sistem angažovanja navedenih snaga nije dao nikakve rezultate. Kada je donesena odluka o povlačenju, tada su gubici bili očigledno najveći.

Njegov zaključak je, da se tako nije trebalo raditi, da se reka tako ne forsira i da se za takvu katastrofu odgovara.

Međutim, sve je prošlo inkognito, smenjivanjem jednog generala koji je prešao svoje nadležnosti, ali se postavlja pitanje gde je tu uloga načelnik štaba (stožera) i njegovog zapovedništva.

General Bobetko negativno se osvrnuo i na to, da nije krivično gonjen onaj koji je dao obaveštajne podatke. Jedinice HV upućene su na prostor pod ocenom da se on ne brani, međutim sistem odbrane već je bio uspostavljen: i osmatranje i protivudar. Dakle, sve je bilo vrlo jasno.

Hrvatskoj strani ostaje nejasno, kako se VRS našla na pravo mesto u pravo vreme. Tvrdili su da, da je Hrvatska izdana od strane SAD. Međutim, nije bilo nikakvog faktora iznenađenja. Prekršena su i sva osnovna pravila ofanzivnog ratovanja. Napadači, u pravilu, trebaju biti brojniji od jedinica koje se brane 3:1, ili u najgorem slučaju 2:1. Doduše, Hrvati su ta pravila i ranije uspešno kršili, samo u ovom slučaju, protivnik koji se branio, bio je nekoliko puta brojniji, a i spreman te pripremljen za operaciju HV.

Operacija „Una-95“, sa stanovišta hrvatskih žrtava, jedna je od najtragičnijih vojnih akcija HV koju je lično naredio Franjo Tuđman, a na predlog ministra odbrane Gojka Šuška poverivši je samo nekolicini visoko rangiranih oficira i to generalu Vinku Vrbancu, admiralu Davoru Domazetu Loši i generalu Anti Gotovini.

Najbliži Tuđmanov krug saradnika odlučio je pokrenuti akciju „Una-95“ tokom noći iznenada bez konsultacija s američkim saveznicima.

Zanimljivo, za operaciju „Una-95“ uopšte nije znao niti tadašnji načelnik Glavnog stožera general zbora Zvonimir Červenko koji je procenio da akcija „Una-95“ ne može početi bez kvalitetne pripreme i razrade, jer će u suprotnom doći do tragedije. Međutim, Tuđman i Šušak se nisu previše zabrinjavali tom činjenicom.

Njima je bio cilj ostvariti ono što nisu mogli s jugozapada BiH, a to je da sa severozapada krenu prema Banjaluci i spoje se sa snagama 5. K ABiH koje su trebale napredovati iz pravca Bosanske Krupe, te da na taj način zauzmu što više područja kako bi kasnije mogli trgovati teritorijem, odnosno Domazet i Gotovina to su objasnili činjenicom kako se ne sme dopustiti 5. K ABiH izlazak na Savu. Najveći deo vojnika 1. gbr i 2. gbr HV bio je tada na godišnjim odmorima, pozvani su odmah da se jave 17. septembra 1995. godine u svoje jedinice. Nisu znali zbog čega su pozvani ili kuda se ide.

U pronađenim transkriptima na Pantovčaku otkriveno je da je 18. septembra 1995. godine u 10.50 časova, kod Tuđmanu u kancelariju došao vidno uzrujani načelnik Glavnog stožera Zvonimir Červenko. Na Tuđmanovo pitanje: „Generale, izvoli, što je razlog?“  Červenko se nije mogao zaustaviti: „Gospodine predsjedniče, ja ne želim ništa objašnjavati, ja sam samo došao da vam ovo predam i da vam objasnim ovo što se mimo mene, odnosno bez mog znanja ide. Da upozorim što treba dolje učiniti, da ne dođe do nekih stvari koje su neželjene. Ja sam donio kartu. Ako treba, gospodine predsjedniče, ja ću zauzeti Kragujevac, ja ću tamo prvi ići, ali molim s koordinacijom, s pameću“. General Červenko, pre nego što je došao na posao to jutra, očito nije znao da kreće operacija „Una-95“. „Gospodine predsjedniče hoću znati što je cilj operacije, što treba zauzeti i kako. Ja ću to izvršiti gospodine predsjedniče“, nastavio je Červenko. Bio je posve uveren kako Tuđman u njega nema poverenja i da zbog toga nije upoznat ne samo s odlukom da se pređe Una nego niti s pravom svrhom operacije. „Ja ću to izvršiti, ali trebam o tome nešto znati. O tome se radi… Ako sam ja odgovaran za to na Uni, ako ću ja sutra odgovarati, gospodine predsjedniče, za poginule… Ja nisam čovjek kalibra našeg visokog časnika, koji kaže da mu se, da oprostite, jebe koliko će vojnika poginuti, jer su oni i tako za jednokratnu upotrebu“.

Naređenje koje je doneseno 19. septembra, za prekid operacije, nije doneseno zbog američkih pretnji, već zbog promašenih odluka i krivih obaveštajnih procena o stanju u srpskoj vojsci. Poznato je da su najveću cenu platili pripadnici hrvatskih gardijskih brigada, a osim njih cenu je platio i general Vinko Vrbanac pod optužbom da je svojevoljno preduzeo vojni poduhvat što je bilo tačno samo utoliko što je pre Červenka saznao za operaciju, protiv njega je pokrenut disciplinski postupak i kasnije je penzionisan. Generali koji su na terenu vodili jedinice nisu mogli uticati na političke i vojne odluke tadašnjeg hrvatskog državnog vrha, pre svega Marijan Mareković, komandant IKM (istureno komandno mesto) za Unu, potom general Damir Goršeta, te Jozo Miličević i Zvonko Peternel kao komandanti gardijskih brigada.

Još tokom dešavanja u RSK, vojni vrh VRS pretpostavljao je, da će doći do vojne operacije HV na prostoru Pounja. Stoga se pristupilo pripremi prostora za odbranu. Aktivnosti HV na tom prostoru, jasno su ukazivali da će do napada doći. Jedini problem za obaveštajce VRS bio je taj, što se nije znalo kad će do napada doći. Za utehu našim obaveštajcima može poslužiti i podatak, da se ni u HV nije znalo da će do napada doći. HV nije izvela klasični vojni napad na prostoru Pounja, već je sprovela političku odluku, političkog vrha Republike Hrvatske.

Da se znao tačan dan vojne operacije, sigurno bi prnjavorska brigada uspešno blokirala magistralnu saobraćajnicu kod naselja Tunjice, što bi zasigurno umanjilo žrtve civilnog stanovništva. Tako bi postupila i dubička brigada, koja bi blokirala za saobraćaj magistralu Kostajnica-Dubica, a ni radnici ne bi otišli taj dan na posao u fabriku ,,Knežopoljka“. Međutim, desilo se što se desilo, napad hrvatskih snaga za srpske snage predstavljao je trenutno iznenađenje. Ipak, srpska odbrana se ubrzo konsolidovala i uspešno odbranila te tri zapadnokrajiške opštine.

Poseban primer uspešnosti odbrane, predstavlja odbrana opštine Kostajnice, gde borci nisu dozvolili iznenađenje i borbe su završene već u večernjim časovima istog dana.

O uspešnosti odbrane u Kostajnici, govori i podatak da su hrvatski vojnici bili iznenađeni žestinom otpora i da je jedan od njih uzviknuo: ,,Ovi su ludi, ovi uopšte ne bježe“. Što jasno ukazuje, da su hrvatske snage imale pogrešne obaveštajne informacije.

Gubici srpske strane tokom operacije „Una-95“ bili su takođe teški. Poginula su 54 civila, 44 vojnika i šest policajaca, ranjeno je 30 civila, 53 vojnika i devet policajaca. Hrvatske snage zarobile su šest civila i dva vojnika, dok se jedan vojnik VRS vodi kao nestao.

Ovom značajnom pobedom borci VRS, ostvarili su psihološku prednost i povratili vojničko samopouzdanje za nastavak borbe.

Međutim, treba istaći da što se tiče operacije na reci Zni septembra 1995. godine, postoje dve istine. Hrvatska i srpska istina, i ma koliko god istoričari se trudili da ih približe, ostaće dve istine, dve priče.

Republika Srpska postoji i ona je činjenica koja je potvrđena u UN. A o tome, šta bi bilo kad bi bilo ili da se moglo a nije, ne mora se raspravljati. Istorijski fakti govore sve, a politika je za neku drugu priču.

U davna vremena, stari Rimljani šaljući svoje legije, govorili su im: „zapamtite da ste smrtni“.

Za izradu teksta korišćena je sledeća literatura:

Danko Borojević, Dragi Ivić, Vojska Republike Srpske, 12. maj 1992. godine-31. decembar 2005. godine, SRVČ, Beograd, 2014,

Magazin Vidovdan, Danko Borojević, Dragi Ivić, Otrovni ujed šejtanovih mambi, 31. jul 2011,

 Danko Borojević, Una-95, odbrana Republike Srpske 1995. godine, autorsko izdanje, Beograd, 2023.

General Janko Bobetko, Sve moje bitke, treće izdanje, vlastita naklada, Zagreb, 1996,

Milan H. Gulić, Poslednji dani Krajine – Republika Srpska Krajina između Bljeska i Oluje, Institut za savremenu istoriju, Beograd, Vojnodelo 2/2007,

Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995,

Holbrook, Richard, Završiti rat, Sarajevo 1998,

Dušan Kukobat, Bojan Dimitrijević, 2. krajiški korpus Vojske Republike Srpske, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Banja Luka, 2019.

Dragoslav Ilić, Marko Janković, Milena Mihaljević, Boris Radaković, Predrag Lozo, Mirko Cvijanović, Neđo Malešević, Dušan Pavlović i Jovica Rudić, Republika Srpska u Odbrambeno-otadžbinskom ratu, istorijski pregled, drugo izmenjeno izdanje, Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Banja Luka, 2018,

Davor Marijan (Hrvatski institut za povijest, Zagreb UDK 355.42 (497.5-3 Bjelovar) Izvorni znanstveni rad Primljeno: 31. 1. 2008.), Zborno područje Bjelovar u operaciji Una, scrinia slavonica 8 (2008),

Udruga ratnih veterana 2. gardijske brigade, 2. grb Gromovi u akciji „Una-95“, Ponedjeljak, rujan 19th, 2016,

Marko Janković, Dubički 20. vijek, Riznica duhovnog blaga, Banja Luka, 2018,