Навршило се 27 година од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, војне операције која је оставила дубоке последице по Србију, али и трајан печат у политичком памћењу народа.
Ваздушни удари почели су 24. марта 1999. године, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, а током 78 дана напада гађани су војни циљеви, али и мостови, фабрике, школе, болнице, медијске куће, рафинерије, пруге, путеви и бројни цивилни објекти широм земље.
Према проценама које се најчешће наводе, у бомбардовању је живот изгубило око 2.500 цивила, међу њима и 89 деце, док је више хиљада људи рањено. Поред људских губитака, разарања су погодила готово све кључне сегменте инфраструктуре, а последице по здравље становништва, привреду и безбедност осећају се и данас.
Почетак напада и увод у рат
Одлука о нападу на тадашњу СРЈ донета је у тренутку када је државни врх у Београду одбио услове који су постављени током преговора у Рамбујеу и Паризу. Званични Београд је као решење предлагао присуство међународних снага под окриљем Уједињених нација, али су западне силе инсистирале на моделу који је у Србији тумачен као неприхватљив ултиматум.
Ваздушни удари започели су 24. марта 1999. у вечерњим часовима. Напади су извођени крстарећим ракетама, борбеном авијацијом и стратешким бомбардерима, а у операцији је учествовало 19 земаља чланица Алијансе. Полетало се са бродова у Јадрану, из база у Италији, као и из других европских упоришта, уз каснију подршку снага из Сједињених Држава.
У првом таласу гађани су положаји противваздушне одбране, касарне, војни аеродроми и командни центри. Међутим, убрзо су листе мета проширене, па су на удар дошли и бројни цивилни објекти.
Земља под ударима 78 дана
Током 11 недеља бомбардовања, готово да није било већег града у Србији који се није нашао на мети. Напади су извођени широм земље, од Београда и Новог Сада до Ниша, Крагујевца, Приштине, Панчевa, Алексинца, Варварина, Сурдулице, Мурина и других места.
Погођени су мостови, саобраћајнице, железничка инфраструктура, индустријски погони, складишта горива и енергетски системи. Посебан удар претрпела је електроенергетска мрежа, која је у појединим моментима била делимично паралисана, а гађање рафинерија и хемијских постројења изазвало је и озбиљне еколошке последице.
Према подацима који се годинама износе у јавности, оштећено или уништено је више десетина хиљада стамбених објеката, велики број школа, вртића, здравствених установа и мостова, као и значајан део путне и железничке инфраструктуре.
Људски губици и цена коју је платило становништво
Најтежу цену платили су цивили. Поред страдалих, више хиљада људи задобило је тешке и лакше повреде, док су многе породице остале без домова и извора прихода. Посебно су потресни случајеви страдања деце, што је и данас једна од најболнијих тачака сећања на 1999. годину.
Према подацима Министарства одбране Србије, убијен је и велики број припадника Војске Југославије и полиције. Поред тога, више хиљада њих је рањено, а део лица се и даље води као нестало. Иако се у јавности помињу различити бројеви, несумњиво је да је реч о једном од најтежих периода у новијој историји земље.
РТС, мостови и цивилни објекти као мете
Један од симбола бомбардовања остао је напад на зграду Радио-телевизије Србије у ноћи између 22. и 23. априла 1999. године, када је погинуло 16 радника те медијске куће. Тај удар остао је упамћен као први случај да је једна медијска кућа проглашена легитимном метом у савременом ратовању те врсте.
Поред РТС-а, гађани су и мостови у Новом Саду, Варварину и другим градовима, колоне на путевима, возови, фабрике и објекти који нису имали непосредан војни значај. Управо зато се и данас у српској јавности НАТО агресија посматра не само као војна операција, већ и као удар на целокупно друштво.
Касетна муниција и осиромашени уранијум
Током операције употребљена је велика количина различитих убојних средстава, укључујући крстареће ракете, касетну муницију и пројектиле са осиромашеним уранијумом. Посебну контроверзу изазвала је управо употреба таквих средстава, због сумњи у дугорочне здравствене и еколошке последице.
Касетне бомбе су оставиле трајну опасност и након завршетка рата, јер део неексплодираних убојних средстава остаје активан дуго после напада. Због тога су многа подручја и годинама касније представљала ризик за становништво.
У јавности се често указује и на последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом, посебно у контексту раста броја малигних обољења, иако се о тој теми и даље воде стручне и политичке расправе.
Политичка позадина и спор око међународног права
НАТО је напад на СРЈ извео без сагласности Савета безбедности УН, што је и данас кључна тачка спорења у тумачењу легалности те операције. За многе правнике и политичке аналитичаре то је био опасан преседан, који је показао да војна сила може бити употребљена и мимо класичног оквира међународног права.
Историчар Предраг Марковић у разговору за РТС објашњава да је НАТО бомбардовање, а пре свега америчка улога у њему, представљало је преломни тренутак који је најавио почетак слабљења представе о Сједињеним Државама као сили која може да делује без последица.
„НАТО бомбардовање, пре свега америчко, најавило је почетак пада Сједињених Држава као једине светске силе која све може. То је довело Американце у заблуду да могу да нападају и уништавају земље без икакве цене“, оценио је Марковић.
Говорећи о међународном праву, он је навео да се у савременим односима великих сила често показује да формална правила нису довољна без политичке снаге која би их заштитила.
„У данашњем свету великих сила право често лежи у топузу“, рекао је Марковић.
Рамбује као увод у напад
Осврћући се на преговоре који су претходили бомбардовању, Марковић је оценио да је Рамбује послужио као дипломатски изговор за већ припремљену војну акцију.
„Чекали су повод. Рамбује је био алиби, оно што Хенри Кисинџер назива ‘алиби дипломатијом’ – ултиматум који не може да се прихвати“, рекао је Марковић.
Према његовим речима, услови који су постављени били су за Београд неприхватљиви, јер су, како је навео, подразумевали модел који је у домаћој јавности доживљен као тиха окупација земље.
Иначе, касније је и амерички генерал Весли Кларк у својим мемоарима писао да је планирање ваздушне операције против СРЈ почело много пре самог марта 1999. године, што и данас подгрева тврдње да је интервенција била припремана унапред, а да су преговори имали ограничен домет.
Резолуција 1244 и питање Косова и Метохије
После вишенедељних напада и снажних дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године. Убрзо затим донета је Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која је постала кључни међународноправни документ за питање Косова и Метохије.
Марковић истиче да снага те резолуције не зависи само од њеног текста, већ и од ширих односа у међународној заједници.
Говорећи о положају Срба на Косову и Метохији, он је оценио да су решења и даље у великој мери условљена односом великих сила и улогом међународних мисија на терену.
„Њихов мандат је био да заштите становништво, али то нису учинили у кључним тренуцима“, рекао је Марковић.
Последице које нису завршене 1999. године
Иако су последње бомбе пале у јуну 1999. године, последице агресије нису престале тим датумом. Разарање привреде, поремећаји у енергетици, еколошки удари, демографске последице и политичка нестабилност оставили су трајне ожиљке.
У јавности се и данас, 27 година касније, воде расправе не само о војном и политичком смислу те интервенције, већ и о дугорочном утицају који је имала на међународни поредак. За Србију, то је остала тачка колективног памћења која се посматра као пример страдања, али и као подсетник на цену геополитичких сукоба.