Навршиле су се 22 године од Мартовског погрома, једног од најтежих и најсрамнијих таласа насиља над Србима на Косову и Метохији после доласка међународних снага 1999. године. У дводневном дивљању албанских екстремиста убијено је најмање 19 људи, рањено је близу хиљаду, протерано више од 4.000 Срба, уништено је око 800 кућа, а спаљено и оскрнављено 35 православних цркава и манастира.
Све је почело након медијски пласиране верзије догађаја о утапању албанских дечака 16. марта, када су без икакве проверене истраге Срби унапред означени као кривци. У јавност су одмах пуштене оптужбе о „српским бандитима”, што је послужило као окидач за масовно насиље које ће већ наредног јутра захватити читаву покрајину.
Упркос присуству око 19.000 припадника Кфора, талас напада није заустављен. Напротив, Срби су 17. марта постали мета координисаних напада у Косовској Митровици, Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем Селу, Чаглавици и другим местима. Паљене су куће, ломљене светиње, а читаве породице су под претњом смрћу напуштале своје домове.
Посебно трагични били су догађаји у Косовској Митровици, где су током покушаја упада из јужног дела града страдали Срби на кућном прагу и у близини својих станова. Ти призори остали су симбол беспомоћности српског народа и потпуног слома безбедносног система који је, бар на папиру, требало да гарантује мир.
Тек касније стигло је признање да првобитне оптужбе на рачун Срба нису биле утемељене. Из Унмика је саопштено да нема доказа да су албански дечаци страдали бежећи од Срба, али је тада већ било касно. Насиље се у међувремену претворило у отворени лов на Србе, а више званичника га је описало као етничко чишћење.
Размере које нико није спречио
Последице тог дводневног терора биле су катастрофалне. Повређене су 954 особе, међу њима и припадници Кфора и Унмикове полиције, док је око 150 Срба тешко претучено и рањено у сопственим кућама. Више од 4.000 Срба је протерано, а већина се никада није вратила.
Шест градова и девет села практично су етнички очишћени. Уништено је или тешко оштећено више од 800 објеката, укључујући десетине цркава и манастира, што је био ударац не само за српски народ већ и за културно и духовно наслеђе читавог региона.
Према проценама међународних мисија, у нередима је на 33 локације учествовало око 60.000 Албанаца. Спаљена су и возила међународних снага, што додатно показује размере хаоса који је тих дана завладао покрајином. Тек после доласка појачања НАТО-а ситуација је стављена под контролу, али су последице већ биле несагледиве.
Некажњен злочин и политичка тишина
Иако су погром осудили Савет безбедности УН и Европска унија, ни после више од две деценије нема праве правде. Организатори и инспиратори тог насиља нису откривени, а многи од непосредних извршилаца никада нису одговарали. Истраге су годинама тапкале у месту, док су жртве остале без заштите, без повратка и без правог одговора међународне заједнице.
Мартовски погром остао је уписан као доказ да Срби на Косову и Метохији ни под међународном управом нису били безбедни. То није био спонтани излив незадовољства, већ организована и масовна кампања насиља са јасним циљем: застрашивање, прогон и брисање српског присуства са простора јужне српске покрајине.
Двадесет две године касније, многа питања и даље стоје без одговора. Ко је организовао погром, ко је све знао да се спрема, и зашто нико није зауставио насиље на време? За српске жртве и њихове породице, то није само сећање на трагедију, већ и опомена да злочин без казне увек носи опасност да се понови.