Занимљиво је, колико овај наш простор има “велику историју”, коју данашње опхођење према истој, кључних нам институција овог простора обезвређује.
Што би се рекло, све се свело на волонтеризам, од научних радника, доктора историјских наука до аматера, којима је историја хоби. А држава (државе) ништа не ради (раде).
Али добро, то је усуд нас који живимо данас на овим просторима.
Него да кренемо с причом, о тенку који се налази у сталној поставци испред Музеја ВРС у Бањалуци.
Тенкови Т-72 у Бањалуку стигли су 1980. године. Прво су стигла два тенка који су набављени 1979. године (тенкови који су били за нас опитни, за сагледавање особине тенка Т-72) а потом 1981. године у септембру и тенкови чији су бројеви били 20642, 20643, 20644 и 20645. Затим су у тадашњу касарну др Младен Стојановић (касније касарна Врбас) 1983. године, стигле преостале “седамдесет двојке” чији су бројеви (евиденцијски бројеви) били 20646, 20647, 20648, 20649, 20650 и нешто касније 20641, који је био командни тенк. У то време у касарни је био смештен Школски центара оклопно-механизованих јединица ЈНА “Петар Драпшин” (ШЦОМЈ ЈНА Петар Драпшин).
Е баш тај, командни тенк Т-72К број 20641 образац из 1979. године, изложен је данас у касарни Козара испред улаза у Музеј ВРС.
Тенк је тада дужио Душан Самарџић, који је тај тенк по наредби тадашњег команданта ШЦОМЈ генерала Милосава Ђорђевића, преузео 1989. године и пребацио у Залужане за обуку возача.
По речима Самарџића: “Био је посебан, имао је мањи борбени комплет граната (35 комада),бензински агрегат АБ2 десно од возача те због тога мање горива у десном резервоару за око 60 литара. Имао је командна два радио уређаја Р-112 и Р-130, испод балвана на крају возила носио је антену стационарну дугу око 14 метара (кад се развуче). Осим тога, имао је другачији распоред опреме у сандуцима. На куполи је био смештен прибор за деконтаминацију тенка”.
Тај тенк је ВТИ (Војнотехнички институт) раставио у делове пре избијања рата, те су га копирали и покушали да направе командни тенк М-84К. Доласком Владимира Ивановића у јединицу БРП (батаљон за ремонтну подршку) у мају 1992 године, налази та два тенка у дијеловима, “очерупана”. Пошто су ти делови били у хангару БРП, било је лако доступно да се са тим деловима поправе други тенкови М-84. Није било покварених тенкова Т-72. Поред тог Т-72К био је започети командни тенк М-84К, регистарски број 21426, шасија 00006-054Д, што би се рекло, тенк из прве серије М-84, 1985 годиште.За Т-72К недостајала је радио опрема, али су 10. октобра 1992. године у селу Кораће на Сави, јединице ВРС заробиле три тенка и један БВП М-80 од Хрватске војске, а један од тенкова био је Т55 и то командни. Тако да је из њега извађен командни радио уређај.
По оспособљавању крајем 1992. године тенк Т-72К, пребачен је на тенковски полигон Мањача, опет за обуку возача тенкова. По завршетку рата, тенк остаје у Регрутном центру на Мањачи. Занимљиво је, да је овај тенк био у 100 % комплетном стању, испалио свега десет граната и имао испуњен ресурс мотора 50%.
Аутор се на уступљеним фотографијама и причи о овом тенку, захваљује Владимиру Ивановићу и Душану Самарџићу.