KRAJ JUŽNOG VIJETNAMA: “OPERACIJA POVLAČENJE ORLA”

I dok se Južni Vijetnam haotičnom brzinom približavao svom kraju, postalo je jasno, da se pre pada Sajgona, moraju evakuisati diplomatsko predstavništvo i američki građani iz glavnog grada Kambodže, Pnom Pena. Zadatak obezbeđenja evakuacije dobili su američki marinci.

SVRGAVANJE PRINCA NORODOMA SIHANUKA

Tokom godina velikog učešća Sjedinjenih Država u Južnom Vijetnamu, Kambodža je zvanično neutralan. Neutralni status je, međutim, bio jednostran. Kambodžanska teritorija služila je kao vitalna veza u vidu Ho Ši Min puta. To nije bilo iznenađujuće, jer je Kambodža postala pogodno utočište za severnovijetnamce i snage Vijetkonga koje su bile istrošene u borbama u Južnom Vijetnamu. Od posebnog značaja za Severni Vijetnam kao područja utočišta bili su kambodžanski regioni neposredno na zapadu i severozapadu od granice sa Južnim Vijetnamom. Neretko posle teških borbi snage Vijetkonga bi se izvlačile sa teritorije Južnog Vijetnama i dolazile u te regione na oporavak.

Sve do marta 1970. godine, nije bilo značajnih promena u ovakovom načinu ponašanja Vijetkonga, kada je prozapadna koalicija pod vođstvom tadašnjeg maršala Lona Nol komandanta kambodžanske vojske izvela uspešan državni udar protiv “neutraliste” Princa Norodom Sihanuk. Uspešno izvedenim državnim udarom maršal Lon Nol stvorio je Kmersku Republiku.

Vlada SAD međutim, nije odustajala od svojih agresivnih ciljeva. Krajem aprila 1970. godine sajgonsko-američke jedinice podržane avijacijom, artiljerijom i raketnim oružjem upadaju na teritoriju Kambodže, radi navodnog uništenja komunističkih baza na kmerskoj teritoriji.

© Lục quân Việt Nam Cộng hòa

Fokusirali su svoje napori u regionu Papagajinog kljuna, najistočnijem području Kambodže koji se uvlači u srce Južnog Vijetnam, na svojoj najistočnijoj tački i samo je 50 kilometara udaljena od Sajgona. Kao dodatna korist, ofanziva je poslužila da podrži novonastalu vladu u Pnom Penu. U borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja, kojim dominiraju komunistički pobunjenici, Lon Nolova vlada je pozdravila takvu pomoć.

Tokom marta 1971. godine trupe sajgonskog ekspedicionog korpusa, uz snažnu neposrednu podršku Amerikanaca, prodiru u južni Laos, radi presecanja Ho Ši Minovog puta. Pohod na Laos je pretrpeo potpuni neuspeh.

Snage Severnog Vijetnama, uprkos njihovim dugogodišnjim razlikama sa Kambodžanima, podržaće ustanike, i bez obzira na njihove etničke razlike, koji su povremeno izbijali u otvoreni rat, Severnovijetnamci će čak i obučavati kambodžanske kadrove u Severnom Vijetnamu. Ovi kadrovi će se kasnije pridružiti onim koji su već bili u Kambodži. Njihov broj je porastao na 60.000 tvrdokornih gerilaca. Iako su njihovi redovi sadržavali jedan broj manjih frakcija, oni zajedno postaju poznati kao Crveni Kmeri ili Kmeri komunisti. Iako opremljeni oružjem iz Kine i Sovjetskog Saveza, kmerski komunisti najvećim delom živeli su od zemlje.

Vojska Kmerske Republike bila je loše opremljena. Vazduhoplovstvo i Mornarica su se pokazale kao republičke elitne snage. Ipak, uprkos tome nedostatak opreme i sredstava, kambodžanska vojska, pod nazivom FANK (Force Armee Nationale Khmer), bila je u mogućnosti, samo sa američkom vazduhoplovnom podrškom, da zadrži bolje obučene, i u startu bolje opremljene kmerske komuniste.

Petogodišnji sukob u Kambodži, kao i rat u Južnom Vijetnamu, uzeli su danak a posebno su trag ostavljale vremenske prilike u Jugoistočnoj Aziji. Jugozapadna sezona monsuna svake godine je plavila nizije uz populacione centare pod kontrolom vlade, čime je efektivno bila onemogućena ili barem ograničena svaka ofanzivna akcija vladinih snaga od juna do decembra. Tokom sušne sezone, od januara do juna, skoro slični scenario se dešavao svake godine. Na početku svake kalendarske godine, Crveni Kmeri napali bi vladine enklave, blokirali linije komunikacije i onemogućavali da se u pomoć pošalje dovoljno kambodžanskih vladinih snage iz Pnom Pena u napadnute garnizone, pre početka još jedna sezona monsuna.

Nijedna strana nije dobila jasno prednost tokom prvih godina borbi. Održavana je ravnoteža u ovoj klackalici godišnjih doba američkim prisustvom, vazduhoplovna podrška obezbeđivala je razliku između pobede i poraza Kmerske Republike. U početku je to kupilo vreme kako bi vladine trupe poboljšale svoju borbenu sposobnosti, posebno vatrenu podršku vladinim trupama i koordinaciju američke vazduhoplovne podrške, što je takođe davalo vremena i Crvenim Kmerima da se poboljšaju, posebno u zoni koordinisanih ofanzivnih dejstava. Ometani zbog različitih frakcija, ustanici su ispravljali svoje nedostatke putem pokušaja i grešaka. Kao i početkom svake nove kišne sezone, postajalo je sve teže ignorisati zloslutnu, neizbežnu činjenicu da su komunisti postepeno preuzimali kontrolu nad rekom i mrežama puteva. Kako se svaka nova sušna sezona bližila kraju, omča oko Pnom Pena se sve čvršće stezala. Početkom 1975. godine sve je bilo jasno. U januaru 1975. godine dolazi do ofanzive u Kambodži u kojoj je pala cela provincija Puok Long.

Bez obzira na povećan napor američkog vazdušnog transporta, postalo je svima jasno da ako Kmerska Republika treba da opstane, reka Mekong morao da se otvori. Održavanje Republike vazdušnim putem ne bi osiguralo uspeh, jer je svaki let nailazio na sve veći obim raketne i artiljerijske vatre, dovodeći do toga da je ceo proces preskup i izuzetno ranjiv. Bilo koji preostali trag nade da će Republika opstati, izgubio se aprila 1975. godine. Spremala se evakuacija Pnom Pena.

PRIPREMA OPERACIJE POVLAČENJE ORLA (OPERATION EAGLE PULL)

Reka izbeglica slevala se u glavni grad Pnom Pen, prema njemu kretalo se pet pukova Crvenih Kmera. Kambodžanska vlada je jednostavno čekala neizbežno, dok je američka ambasada čekala na marince, koji su i sami čekali spremni da krenu na zadatak još od prve nedelja 1975. godine.

Još u martu 1975. godine, marinci su se počeli ozbiljno pripremati za sprovođenje operacije Povlačenje orla. Posebno su bile aktivne posade helikoptera. Bilo je jasno da će se upotrebiti amfibijski brodovi-nosači helikoptera, ali njihov angažovani broj morao se tek utvrditi.

Dva faktora su se borila protiv upotrebe samo jednog nosača helikoptera i njegovih 14 marinskih helikoptera i 12 helikoptera kopnenog vazduhoplovstva: Prvo, broj potencijalno evakuisanih osoba se stalno menjao.

© facebook/Bob Gabelein

Ponekad je projektovani ukupni broj premašio celokupnu sposobnost podizanja kombinovanog inventara helikoptera USAF/USMC u jugoistočnoj Aziji. Drugo, na početku nepredviđeni slučaji analize ukazivali su kao minimalna vremenska operacija, ali nakon preispitivanja, komandni štab operacije klasifikovao je ovu pretpostavku kao pogrešnu. Odlučeno je da zbog čestih i brzih promena u taktičkoj situaciji, vreme trajanja operacije nije moglo biti odlučan. Uprkos nepovoljnim uslovima i nedostatku pojačanja, Vladine snage su nastavile da drže perimetar oko Pnom Pena. Amerikanci su odlučili da ostanu u Kambodži do poslednjeg mogućeg minut, svaki dan koji bi vladine snage uspešno odbranile grad garantovano je dodatno vreme čekanja i još jedan dan snagama za pomoć, 31st MAU/ARG Alpha (marinska amfibijska jedinica/Marine Amphibious Unit – MAU, amfibijska spremna grupa/Amphibious Ready Group – ARG). Sa datumom izvršenja misije MAU koja je kontinuirano odlagana, potreba za helikopterskom evakuacijom počela je da raste na značaju. Zabrinutost je pojačavana sa činjenicom da preostala ARG na zapadnom Pacifiku, ARG Bravo, nije posedovala teške helikoptere.

Tako je 16. marta, kao rezultat ovih zabrinutosti, naređeno da jedan nosač aviona nastavi dalje do zaliva Subik (Subic Bay) sa ukrcanim skvadronom marinskih teških helikoptera, a po dolasku posle 72 časa da zauzme položaj za izvršenje same operacije. Sledećeg dana, flota je poslala nosač aviona Hancock (CVA 19) da iskrca dovoljno ljudstva i materijala mornarice, kako bi mogao da primi 16 marinskih helikoptera CH-53D i pridružene posade, zalihe i opremu i nastavi ka Havajima. Istovarivši potrebnu opremu i ljude, nosač aviona je napustio Alamedu, svoju matičnu luku, 18. marta. Po dolasku u Perl Harbor 23 marta, Hancock je dobio dalje smernice i još mnogo toga, konkretne detalje o svojoj novoj misiji. Po završetku faze utovara, nosač je dobio naređenje da isplovi čim bude izvodljivo 26. marta ili nakon toga brzinom od 20 čvorova ka zalivu Subik kao odredištu.

Ispravnost odluke da se upotrebi nosač aviona postala je očigledna. U ovom trenutku, vesti sa juga Vijetnama su progresivno postajale sve lošije a najnoviji izveštaji su otkrivali da je odbrana severnih i centralnog regiona propala. Haos koji je usledio pojačan panikom je stvorio vojnu i političku krizu u Južnom Vijetnamu, i kao rezultat toga dostupne američke snage na zapadnom Pacifiku su sada imale dve nepredviđene situacije sa kojim su se morale izboriti, i to moguće u isto vreme.

Sa nosačem Hancock koji se kretao ka zapadu i pogoršanom situacijom u Vijetnamu, planeri operacije su razvili i petu poslednju opcija za evakuaciju uz upotrebu transportnih aviona.

© Official U.S. Navy Photograph (# USN 1162018). Naval History & Heritage Command (NH&HC).

Precizan tajming je bio od suštinske važnosti. Kritično za uspeh celog plana bio je razvijen raspored vazdušnih napada koji je razradio major Martina J. Lenzinija, vazduhoplovni brigadni oficir za vezu, pridodat iz 9. regimente marinaca. Major Lenzini, pilot A-4 i bivši komandant VMA-223, formulisao je šemu kretanja kako bi spojio let helikoptera baziranih na amfibiji sa letom transportnih aviona. Njegov cilj je bio da se postigne maksimalno jačanje snaga bezbednosti na aerodromu Počentong (Pochentong) kod Pnom Pena u najkraćem mogućem roku. Kompleksnost kritične vremenske karte koju je razvio Lenzini, ukazivala je na to da je načinjen izuzetan plan.

© amazon/photo Roland Neveu

Već početkom aprila 1975. godine, helikopteri američkih marinaca pojavili su se iznad Pnom Pena. Jasno je bilo da je operacija evakuacije počinjala.

POKRETANJE OPERACIJE POVLAČENJE ORLA

Stezao se obruč Crvenih Kmera oko glavnog grada. Vladine snage i pored upornosti, nisu mogle još dugo da izdrže pritisak brojnijih i bolje opremljenih snaga protivnika. Tri dana ranije 2. aprila, kao odgovor na dalje pogoršanje stanja odbrane vladinih snaga oko Pnom Pena, ambasador Džon Gunter Din zatražio je početak sprovođenja operacije Povlačenje orla.

Sledećeg dana, pukovnik Bačelder i njegova grupa sletela je na aerodrom Počentong. Već 4. aprila SAD su dovele dodatne snage kako bi ubrzale proces evakuacije sa transportnim avionima. Istovremeno, MAU/ARG Alpha je preuzela letove ka gradu. Tokom nedelje od 4. do 10. aprila, izvučeno je na stotine Kambodžanaca bivših radnika američke ambasade. Ovo masovno izvlačenje osoblja ambasade ostavilo je samo osoblje od 50 ljudi za upravljanje svakodnevnim poslovima i evakuacijom. Sa pozitivne strane, to je smanjilo broj Kambodžanaca koji čekaju evakuaciju do mnogo prihvatljivijeg broja i omogućilo korišćenje samo helikoptera za evakuaciju.

© facebook/Bob Gabelein

Pre polaska iz sedišta USSAG za Pnom Pen pošto je primio zahtev od ambasadora za njihovo neposredno prisustvo, članovi komandnog tima na čelu sa pukovnikom Batčelderom završili su svoju završnu fazu planiranja operacije. Po dolasku u ambasadu 3. aprila pregledali su i uneli promene u poslednjem trenutku u ambasadi i zatim započeli sa pripremama za stvarnu evakuacija. Od samog početka, počevši od neposredne audijencije kod ambasadora Džona Guntera Dina, pukovnik Batčelder i njegov tim integrisali su se u dnevnu rutinu. Pridružili su se domaćem timu i pomogli mu u izvođenju dela evakuacije sa transportnim avionima koji je započet dan pre njihovog dolaska u Kambodžu.

Mnogo osoblja ambasade je otišlo na tokom ranijijih evakuacionih letova ostavljajući ozbiljnu prazninu u osoblju i Marinci su brzo popunili ove pozicije posebno obraćajući pažnju na odgovornosti vezane za evakuaciju. Potpukovnik Losen je preuzeo odgovornost za operaciju evakuacije na aerodromu Počentong.

Tokom koordinacije kretanja i izvlačenje izbeglica na aerodromu, Losenov sastav marinaca je bio podvrgnut vatrenim dejstvom Crvenih Kmera. Rutinski, Kmeri bi ispaljivali granate i rakete kalibra 105 mm i 107 mm direktno na aerodrom, kad god bi avioni poletali ili sletali.

U narednih sedam dana, u nedelji neposredno pre izvlačenje helikopterom, tim potpukovnika Losena je izvukao preko Počentonga više od 750 Kambodžanaca.

© Department of Defense Phoco (USMC) A150857

Sa svakim novim danom situacija na aerodromu postajala je manje održiva. Crveni Kmeri su nastavili da izvode napade po celom gradu i sa pojačanjima koja su stigla iz Neak Longa, ravnoteža borbenih snaga je počela da se menja. Pobunjenici su kontrolisali, potpuno, istočnu stranu Mekonga, a do 10. aprila tako su “prepravili” aerodrom artiljerijskom vatrom, te su SAD prestale sve operacije evakuacije sa transportnim avionima.

Preostala je još samo evakuacija ambasade SAD iz Pnom Pena.

EVAKUACIJA AMBASADE SAD IZ KAMBODŽE

Osoblje ambasade pripremilo se za polazak 11. aprila, ali je umesto toga izvlačenje odloženo za još jedan dan. Odluka o čekanju pretpostavlja se kao tačno i pouzdano procenjeno vreme dolaska nosača aviona Hancock. Njegovom pristizanjem, Korpus marinaca imao bi na raspolaganju HMH-463. Sve do tok trenutka, planeri su imali na raspolaganju samo jedan marinski helikopterski skvadron i jednak broj helikoptera CH-53 iz sastava RV SAD. Dolazak nosača aviona Hancock dozvolio je modifikaciju ove šeme manevra i sastojao se od upotrebe HMH-463 u početnoj fazi evakuacije uz zadržavanje vazduhoplovnih snaga u rezervi. Pored toga helikopteri CH-53 Vazduhoplovstva su bili angažovani i kao spasilački. Planirana upotreba ovih dodatni CH-53 su takođe uključivali njihovo dodavanje u evakuaciju po potrebi i kao podrška elementima komandovanja.

Ujutru 12. aprila 1975. godine, svaki član osoblja ambasade i komandni elementi pripremljeni su za lični specifični zadatak evakuacije.

© Department of Defense Photo (USMC) A150858

U 07:30 časova, ambasador Din je obavestio vršioca dužnosti kambodžanskog šefa države, premijera Long Boreta i druge kambodžanske lidere uključujući Sinka Mataka, da će Amerikanci zvanično napustiti zemlju u narednih nekoliko sati i ponudio im ako žele da se evakuišu. Svi su odbili, osim Saukama Hoja, naslednika Lon Nola kao predsednika republike. On ih je napustio bez reči. Njih će Crveni Kmeri odmah streljati po ulasku u Pnom Pen 17. aprila 1975. godine.

Ambasador je tada upozorio imenovano osoblje ambasade za upravljanje unapred dodeljenim grupama. Istovremeno, komandni element je otišao do svoje stanice,u zoni sletanja.

Ubrzo posle 06:00 časova 12. aprila 1975. godine, 12 CH-53 iz sastava HMH-462 poletelo ja sa palube Okinawa. U intervalima od 10 minuta, helikopteri su se vraćali na palubu Okinawa za utovar. U toku ukrcaja 360 marinaca i vojnika, svaki helikopter je napunio rezervoare za gorivo i onda čekao na red za poletanje. HMH-462 helikopteri su se striktno pridržavale redosleda navedenog u rasporedu leta. Kada su poleteli u vazduh, formirali su se u tri formacije, gledajući one na palubi kao roj pčela spremnih da uđe u košnicu. Nastavili su da kruže oko broda čekajući svoj red da pođu za Pnom Pen. Posle toga početna formacija je krenula na svoj putu od 130 milja ka kambodžanskom glavnom gradu, svaka sledeća formacija je kretala u intervalu od deset minuta. Prvi helikopteri su prešli preko obala severno od Kompong Soma, prodirući u kambodžanski vazdušni prostor u 07:43 časova, nastavljajući duž pruge paralelno sa putem broj 4.

U poslesnjem diplomatskom izveštaju neposredno pre dana D navedeno je da je evakuisano 590 ljudi, 146 Amerikanaca i 444 državljana trećih zemalja. Helikopteri HMH-462 su evakuisali 287 ljudi, od kojih su 84 bili američki građani i ostali, 203, strani državljani. U jutro zakazanog izvlačenja, u belešci ambasadora Dina zapisano je njegovo obraćanje ključnim kambodžanskim zvaničnicima gde im savetuje da budu u ambasadi SAD do 09:30 časova spremni za odlazak. To je proizvelo ljutit odgovor od Sirika Mataka, bivšeg premijera i pokretačka snaga iza formiranja Kmerske Republike. Objasnio je ambasadoru Dinu da ne samo da ne bi otišao s njim „… ali dobro navedi da, ja umirem ovde na mestu u mojoj zemlji koju volim, Šteta, jer svi smo rođeni i moramo umreti jedan dan. Počinio sam ovu grešku verujući u tebe, Amerikanci.”

Dvadeset pet minuta posle poslednja tri HMH-462 helikoptera su otišla za Pnom Pen, potpukovnik Fiks, komandant HMH-463, poslao je prvu od njegove četiri formacije sa po tri helikoptera.

© amazon/photo Roland Neveu

Na potvrdu iz ambasade da su poslednji građani, uključujući ambasadora Dina i vršioca dužnosti predsednika Kmerske Republike, Saukama Hoja, bezbedno ukrcani u helikoptere HMH-462, sjvadron je počeo izvlačenje desantnih snaga. Otprilike oko 10:50 časova, rakete kalibra 107 mm počele su da pogađaju u blizini zone sletanja. Manje od 10 minuta kasnije zona je pogođena vatrom iz minobacača kalibra 82 mm. Čim je neprijatelj pokrenuo svoj raketni i minobacački napad, kontrolori u zoni su obavestili vazdušnu kontrolu koja je letela iznad aviona OV-lO iz sastava 23. skvadrona za vazduhoplovnu podršku. Avion vazdušnog kontrolora je odmah napravio niske prelete preko istočne obale reke Mekong, ali nije mogao da uoči vatru kako bi utvrdio lokaciju protivničkih položaja. U 10:59 časova, poslednji borbeni elementi napustili su zonu i 16 minuta kasnije, dva helikoptera HH-53 iz 40. vazduhoplovnog skvadrona za spasavanje i podršku, prema rasporedu, izvukli su pukovnika Bačeldera i njegov komandni tim. Dok su napuštali zonu, helikopteri su primili nekoliko pogodaka iz pešadijskoh naoružanja.

Poslednji helikopter marinaca koji je napustio Kambodžu sleteo je na Okinawa u 121:5 časova. U 14:50 časova, helikopteri HMH-462 sa ambasadorom Džonom Gunterom Dinom i njegovim osobljem iz ambasade sleteli su na Okinawa. Oni su zatim zatražili odobrenje za prelet u vazdušnu bazu Utapao, vojni aerodrom koji je najbliži novoj destinaciji ambasadora Dina, Bangkoku, Tajland. Sutradan, u nedelju, 13. aprila, preostalih 270 izbeglica odletelo je u Utapao na helikopterima Sea Stallion iz sastava HMH-462. Kada su se poslednji od ovih nekoliko helikoptera vratili na svoj brod, ARG Alpha uzima kurs za sledeću kriznu oblast, Južno kinesko more i Južni Vijetnam, gde je predviđeno da se sastane sa Task Group 76.

Crveni Kmeri ušli su u Pnom Pen 17. aprila 1975. godine. Posle toga počinje četvorogodišnji teror ove grupe nad stanovništvom Kambodže. Zao period koji je poznat kao “polja smrti“, a koji će prekinuti intervencija Vojske Socijalističke Republike Vijetnam 25. decembra 1978. godine, proterujući snage Crvenih Kmera van gradova Kambodže. Nova vlada u Pnom Penu boriće se sa Crvenim Kmerima sve do 1991. godine.

O FOTOGRAFU ROLANU NEVEU (Roland Neveu)

Na sam pomen 17. april 1975. godine, većini Kambodžanaca od tog datuma prođu žmarci niz kičmu. Bio je to početak noćne more koja se nastavila skoro četiri godine pod brutalnom diktaturom Crvenih Kmera. Fotograf Rolan Neve je bio jedan od retkih stranaca koji je je ostao kada je većina novinara napustila zemlju u okviru američke evakuacije. Nekoliko 35 mm filmova koje je snimio tog dana su neke od jedinih preostalih slika tog vremena. Imao je sreće što je mogao da ih uzme prilikom napuštanja Kambodže posle svog prinudnog boravka u zgradi francuske ambasade.

© amazon/photo Roland Neveu

Fotograf Rolan Neve je jedan od nekolicine reportera koji je prožive taj neverovatan dan.

Nastavak sledi:

Kraj Južnog Vijetnama: „Operacija Bejbi lift“

Kao izvor za članak poslužile su knjige u rukopisu:

Danko Borojević, Dragi Ivić, Tigrovi sa Mekonga, Specijalne jedinice Vojske Republike Vijetnam, Beograd.

Danko Borojević, Dragi Ivić, Vijetnamski rat, istorijsko-kulturni aspekt,

Memories of Operation Frequent Wind, Excerpts reprinted from SPECTRUM, an official bimonthly publication of the USS Midway Public Affairs Office

Vietnam Evacuation: Operation FREQUENT WIND, Daniel L. Haulman

Major George R. Dunham U.S. Marine Corps and Colonel David A. Quinlan U.S. Marine Corps, U.S. MARINES IN VIETNAM THE BITTER END 1973-1975, HISTORY AND MUSEUMS DIVISION HEADQUARTERS, U.S. MARINE CORPS WASHINGTON, D.C. 1990