Почетком 1975. године стратегијска ситуација у Камбоџи и Јужном Вијетнаму из
основа се мења. Политичка ситуација је била нестабилна а на председника Тија покушан је антентат.
Након што је северновијетнамска војска у децембру 1974. године кориговала своје
положаје према Јужном Вијетнама, освајајући нека упоришта, војни врх Северног
Вијетнама одлучио је да заврши рат. Наиме, сазнали су да САД неће интервенисати те
покрећу офанзивна дејства према провинцији Пуок Лонг. У јануару 1975. године
северновијетнамска војска преко територије Камбоџе упада у провинцију Пуок Лонг.
Провинција је била у надлежности Трећег армијског корпуса армије Републике Вијетнам.
Провинција се налазила на око 120 километара од Сајгона и имала је важно место у
одбрани Јужног Вијетнама. У одбрану провинције јужновијетнамска војска ангажовала је оклопне снаге, пешадију и авијацију, али посебно место имали су падобранци и ренџери.
Борбе су биле крваве, али падобранци потпомогнути ренџерима нису попуштали. На том правцу непријатељ је ангажовао и тенкове Т-54, као и артиљерију. Првог јануара 1975. године јужновијетнамска авијација је дејствовала по непријатељу. До краја дана,
јужновијетнамски борбени авиони уништили су 15 северновијетнамских тенкова.
Међутим, напад није јењавао већ се напротив одбрана провинције ломила. У свом
последњем покушају да се заустави напад и спасу снаге команда јужновијетнамске војске четвртог јануара 1975. године, упућује падобранце и ренџере на најтежи правац напада.
Падобранци и ренџери су се жестоко борили, али положаје није било могуће сачувати.
У 08:00 часова шестог јануара 1975. године, северновијетнамске снаге пробијају одбрамбене положаје падобранаца и заузимају провинцију. Само мањи број падобранаца успео је да се извуче.
Након овладавања провинцијом Пуок Лонг, северновијетнамске снаге покрећу велику
операцију према Централној висоравни, која је припадала зони одговорности Другог
армијског корпуса јужновијетнамске војске. Како би се ојачале снаге на Централној
висоравни, у помоћ су поново упућени падобранци. Напад на Централну висораван
отпочиње трећег марта 1975. године. Првог дана борбе северновијетнамске снаге
заузимају деоницу аутопута број 19 у дужини од 20 километара, при чему уништавају
један јужновијетнамски пешадијски батаљон. До осмог марта северновијетнамске снаге ће у потпуности изоловати Други армијски корпус од остатка јужновијетнамских снага. У покушају да се помогне Другом корпусу у борбу се поново упућују падобранци
потпомогнути ренџерима. Падобранци воде тешке борбе. Јужновијетнамска војска 12.
марта покреће контранапад према Централној висоравни уз употребу авијације.
Председник Тије наређује да се положаји на Централној висоравни морају одржати.
Већ 13. марта северновијетнамске снаге су ојачане са два оклопна пука, и уз подршку
артиљерије нападају јужновијетнамске снаге у Фуak Ану (Phuoc An). Падобранци су
пружајући отпор непријетљу имали тешке губитке. Међутим, и поред одлучне одбране 16. марта одлучено је да се Фуак Ан напусти, самим тим контрола над целокупном
Централном висоравни прелази у руке снага Северног Вијетнама.
Напуштањем базе Фуак Ан довешће до расула у редовима јужновијетнамске војске. На
путу број 7 долази до катастрофе због тога што се уз војску повлачио и народ. Пут је био закрчен масом возила и људи, те због тога није било могуће извршити маневрисање јединицама јужновијетнамске војске. У заустављању северновијетнамског напредовања код Плеј Куа упућују се падобранци и ренџери. Међутим, отпор елитних јединица јужновијетнамске војске био је узалудан. До 18. марта Северновијетнамци ће да овладају Централном висоравни и провинцијскимградовима Контум и Плеј Ку.
Губитком Централне висоравни Други армијски корпус претрпео је губитке од 75% у људству и техници. Нарочито тешке губитке имале су падобранске и ренџер јединице. Брзим колапсом снага Другог корпуса морал јужновијетнамске војске је пао. Покушај организације одбране града Хуе није успео и поред тврдење председника Тија да град неће пасти. Међутим, град пада 26. марта.
Пажња се сада усмерује на град Да Нанг. Град су браниле снаге Првог армијског корпуса, под командом генерала Транга. Генерал Транг успешним маневрисањем снагама Првог корпуса које су биле подржане падобранцима, тренутно успева да заустави напредовање северновијетнамских снага. Међутим, након што му је онемогућено да експолатише свој успех, покушај организације одбране на прилазима Да Нангу пропада.
Због присуства скоро пола милиона избеглица у граду, саботирање одбране града означило је врхунац панике. Смена генерала Транга и његово повлачењем у Сајгон, довешће до губитка и самог корпуса.
Јужновијетнамски војници успевају да униште три тенка. До поднева борбе се преносе до гувернерове резиденције, где су се снаге 18. пешадијске дивизије јужновијетнамске војске учврстиле и пружале су јак отпор нападачу. Током дана браниоци код резиденције успевају да униште 11 тенкова нападача. До краја дана 18. пешадијска дивизија извешће успео контранапад, на тај начин смањујући притисак нападача на своје бокове. Током 10. и 11. априла делови северновијетнамске Седме пешадијске дивизије нападали су положаје јужновијетнамске 18. дивизије. На севернозападној страни града северновијетнамска 341. пешадијска дивизија је због успешног јужновијетнамског контранапада морала прећи у одбрану. Током ноћи 11. априла генерал Мин премешта командно место 18. пешадијске дивизије у Тен Фон (Tan Phong). Здружени Генералштаб јужновијетнамске војске одлучује да 12. априла у помоћ снагама у Зван Локу упути снаге стратешке резерве. Међу тим снагама налазила се и Прва падобранска бригада. Јужновијетнамска борбена авијација је током борби извела преко 200 борбених налета, пружајући подршку снагама браниоца.
До 15. априла ситуација се почела смиривати. Артиљеријски напади северновијетнамске војске са Зван Лока били су пребачени на аеродром код Бијен Хоа. Због тога је јужновијетнамска авијација била приморана да прекине све борбене летове. Већ 16. априла северновијетнамске снаге нападају Зван Лок са свих страна. Изненадним нападом северњаци успевају да униште Трећу оклопну бригаду јужновијетнамске војске и делове јединаца које су пратиле бригаду. Због новонастале ситуације Прва падобранска бригада штити извлачење 43. и 48. пешадијског пука јужновијетнамске војске. Током тих борби падобранци су имали веома тешке губитке. Већ 19. априла Генералштаб наређује генералу Мину да евакуише 18. дивизију. Конвој са 200 возила напушта Зван Лок, остављајући Прву падобранску бригаду да штити евакуацију. Прва падобранска бригада биће последња јединица која ће напустити Зван Лок. Али да би се евакуација у потпуности завршила, из падобранске бригаде морао је бити издвојен један падобрански батаљон. Батаљон је преузео своје одбрамбене положаје, знало се да је батаљон жртвован како би се главнина снага извукла. У 04:00 часа 21. априла 1975. године падобрански батаљон у потпуности је уништен у засеоку Суој Ка (Suoi Ca) од стране северновијетнамских снага.
Падом Зван Лока капија за Сајгон била је отворена.