Ал Авџа мирно село недалеко од Тикрита, родно место некадашњег ирачког председника Садама Хусеина умало није постало и место његове смрти, једног априлског дана 1988. године, када су Иранци са борбеним авионом Ф-4 покушали да га ликвидирају.
Садам је пуком срећом избегао ликвидацију са двема бомбама Мк. 82, а такође и сви чланови његове породице су преживели, захваљујући ирачким противавионцима који су топовима ЗУ-23 калибра 23 мм омели иранског пилота да изврши задатак.
Покушај ликвидације открива веома интересантну причу, после које ће обезбеђење Садама Хуесина све до његовог хватања децембра 2003 године бити знатно појачано.
Прича почиње првих дана априла 1988. године у родном селу ирачког председника Садама Хусеина (Саддам Хуссеин Абд ал-Мајид ал-Тикрити), Ал Авџа. Тамо је Садам, на месту некадашње своје трошне продичне кућице у којој је рођен изградио велелепну палату, једну од многобројних које је поседовао широм Ирака. Садам је у околини палате подигао вештачко језеро у коме је уживао током посета. Око палате су били начичкани бункери са противавионским топовима ЗУ-23 калибра 23 мм и портабл преносни ракетни системи Стрела 2 (СА -7), који су пружали ватрену заштиту око председничког комплекса од уљеза из ваздуха.
Садам је неколико дана пре доласка у Ал Авџу одлучио да му је потребно опуштање и да мало више времена проведе са породицом, али није ни слутио да ће се десити нешто важно.
Тог 5. априла над Ал Авџом освануло је сунчано јутро, па је Садам одлучио да мало прошета баштом препуном цвећа, а пре одласка у лов. Касно ноћу 4. априла Садаму се придружила и породица коју је из Багдада довезао председнички хеликоптер. Тог кобног дана у палати су се налазиле Садамова прва супруга Саџида и његове три ћерке. Најстарија Рагад, која је била удата за Хусеина Камела, шефа Комисије за војну индустрију, који је касније успео да пребегне и постане Садамов противник (касније је за ЦИА испричао пикантерије из продичног живота ирачког председника). Ту је била и средња ћерка Рана, удата за Камела Хусана, Хусеиновог брата, ађутанта и такође касније пребега после Првог заливског рата, и трећа Садамова ћерка Хала, која није била удата.
Док су чланови породице спавали, а Садам припремао се да крене у лов чекајући укрцавање у теренце, на хоризонту се појавила једна црна тачка, која се прибилижавала и увећавала, а из даљине је допирала бука, нешто што је наводило, да је у питању нека летелица. Како се она приближавала, ирачки противавионци су сада видели су да се заправо ради о авиону Ф-4 Фантом, иранског ваздухопловства.
Био је то стварно Ф-4, којим је управљао пуковник Махмуд Искандари, легенда иранске авијације, који је у време Ирачко-иранског рата извршавао искључиво специјалне задатке. Иранско политичко вођство планирало је да овом операцијом уз ликвидацију Садама Хусеина оконча рат у своју корист. Како би такву акцију било немогуће извршити у Багдаду, то је избарана ова палата за коју је процењено да је погоднија за успешну ликвидацију авионом. Овде ваља напоменути да су Иранци још 1982. покушали да ликвидирају Садама Хуесина у Багдаду, али због вишеслојне ПВО у само граду и око саме престонице, то им није пошло за руком. Иранци су тада изгубили једног од најбољих својих пилота, Абаза Дурана.
Операцији у Ал Авџи, претходила је огромна обавештајна припрема и темељито праћење које је трајало више од три године, да би се стекли погодни услови за одабир момента Садамове ликвидације. Погодан тренутак десио се управо , кад је Садам стигао у Ал Авџу, јер ова област за разлику од Багдада, није представљала проблем за изненадни напад, а и будност посада није била стална, па чак ни кад је Садам био у палати. Сам циљ (палата) је било лако погодити авио бомбама. Тај задатак је поверен пуковнику Искандерију.
Ирански ловац-бомбардер по полетању са аеродрома Мехербад заузео је курс према западу. Код града Хамадана допуњен је у ваздуху, а по улетању у ирачки ваздушни простор спустио се ниско, да би на 80 км од Ал Авџе прешао у бришући лет на само 15 м висине, јурећи брзином од од 1.000 километара на час. Негде на 4 километра од Садамове палате, Искандери искаче на висину од неколико стотина метара, уочава циљ, прави заокрет у ваздуху и почиње да понире према циљу.
Ирачке посаде које су се прибрале од првог шока, ускачу на своја места и отварају ватру из топова према авиону који је у понирању. Пуковник Искандери, ваљда у страху да ће бити оборен, прерано је откачио две бомбе Мк 82 и муњевито напустио Ал Авџу. Обе бомбе су промашиле палату за скоро 300 метара. Експлозија јесте била разорна, док је сама палата остала нетакнута. Ирански пилот је нестао из простора изнад кога се дизао високи стуб дима, а Садам који се већ налазио на излазу из Ал Авџе, када је зачуо експлозије наредио је повратак.
Када је ушао у палату сви су га са весељем дочекали, а њему је лакнуло од сазнања да нико од чланова породице није повређен. Истог тренутка служби безбендости наредио је истрагу како је дошло до пропуста и као су Иранци сазнали податак о томе да је он у палати, са свом својом породицом. Сматрао је да ирански напад није случајност, већ плод добре припреме и обавештења о његовом кретању, а која је била тачна и поуздана. Основана је тајна група за истрагу, а носилац операције је био лично Хусеин Камел, један од председникових зетова.
Група је у потрази за доказима преврнула све. Сумњало се да су Иранци можда пресрели неку ирачку комуникацију, јер је Садамова породица користила председнички хеликоптер од Багдада до Ал Авџе. Међутим, како је утврђено, ти хеликоптери су припадали председничкој ескадрили и њихова комуникација је била строго заштићена и водила се параленим каналом веза. Сумњало се на коришћење модерне прислушне станице у провинцији Илам, па су претпостављали да је можда неко из председникове породице, док је телефонирао неким пријатељима, рекао да иду у Ал Авџу, али ни то није било потврђено. После извесног времена, истражна група је исцрпела све теорије а било их је више од 50. У коначном се претпосавило да је у питању највероватније „критица“ из круга председниковог обезбеђења, која је на неки начин дојавила Иранцима информацију о доласку Садама у Ал Авџу. И то се после извесног времена показала као заблуда, јер су проверене све комуникације из Ал Авџе и Тикрита. Сумњало се на крају на некаквог курира који је пренео овз информацију, али директних доказа није било.
Садамов коментар био је, да ће вероватно бити и следећих напада и донео је одлуку да се промени образац његовог путовања у разна места. У међувремену, формирани су били и лажни конвоји и покрети како би се испровоцирала активност „кртице“. Ти покрети су били познати неколицини људи, а обично су били планирани насумично и мењали су се у последњем тренутку. Права истина, како се сазнало за присуство Садама у Ал Авџи тога дана, откривена је „сасвим случајно“ када се у све умешао „прст судбине“.Актери
Извесни Али је био официр нижег ранга у Општој управи за безбедност ирачког града Бакуба. Исти посао је радио и у Карбали у коме је рођен и који је иначе за Шиите свети град. Већина становника крајем 1970-тих нису били ирачки држављани, па је Садам донео одлуку да сви они буду протерани у Иран. Тај задатак је дат ирачкој Општој управи за безбедност, а спискове оних који требају бити протерани сачинила је локална БААС партија. Међу онима који су требали бити протерани нашао се и Алијев другар Абас, тада средњошколац и активни учесник локалних песничких сусрета.. Прича се сада помера на јул 1988, године када је Али, приликом проласка кроз пијацу у Бакуби, угледао мушкарца у тридесетим годинама, који је невероватно личи на његовг друга Абаса. Али је пратио „Абаса“ до сиромашне четврти, где је утврдио да је он изнајмио собицу у којој живи и да се пријавио под лажним именом. Поставило се питање како је он успео, док је рат још трајао, вратити у Ирак, па је сходно томе алармирао локалну службу безбедности. Будним ирачким агентима није требало дуго да опколе стан и ухапсе Абаса. Приликом хапшења утврдили су да има лажну личну карту на обрасцу који је важио пре рата, а претресом собе пронађена је и „сумњива ампула“ са бледожућкасом течношћу.
Абас је експресно послат у Багдад на саслушање, а два дана касније предат Ирачкој обавештајној агенцији „Ал Мухабарат“, јер су они били задужени за странце. Уследило је испитивање у „црвеној соби“ (она је заправо била обојена у црвену боју). Абас је након 24 сата порведена у тој соби све признао, и да је припадник елитне јединице која је у Ирану формирана од ирачких депортираца, те да раде под командом Исламског корпуса Иранске револуционарне гарде. Он је још додао, да су их обучавали стручњаци из Северне Кореје, у преживљавању у непријатељској позадини и у вршењу саботажа. Абас је признао да је већ некилоко пута 1986. и 1987. долазио у Ирак ради вршења саботажа у планинским зонама, које су насељавали Курди. Такође, Абас се током саслушања „истртљао“ и о вези са породицом Салих која живи у Ал Авџи.
Породицу Салих, сачињавали су отац Мохамед, мајка Фатима, син Аднан и ћерка. Отац је био бивши ирачки војник из града Бакубе, који је служио заједно са капетаном Хајрлахом Тилфханом иначе пензионисаним официром и Садамовим ујаком. Хајрлах се сажалио на судбину Мохамеда па му је понудио да из Бакубе пресели у Ал Авџу и буде чувар његове куће. Мохамед је то прихватио и саградио кућу поред Хајрлахове. Салихова жена је у примитивној пећи сваког дана пекла хлеб који је продавала неким становницима Ал Авџе. Када им се родио син дали су му име Аднан по Хајрлаховом сину, а у знак захвалности за све што је учинио за њих. После доласка на власт Садама Хусеина Ал Авџа је доживела препород. Салихови су од блатњаве куће саградили велелепну кућу од цигли, а отац је успео да отвори минимаркет. Син је успео да заврши техничку школу и уписао се у Технички факултет у Бакуби, где дошао је до брошура покрета ДАWА (Исламиц Даwа Партy) проиранске патрије и противника БААС. Постао је члан ове организације, а после успона Хомеинија на власти ДАWА је сматрала да је дошло право време за подизање устанка. Међутим устанак је био кратког даха, јер су ирачка војска и полиција снажно одговориле, а мањак координације и лоши односи код устаника су довели до краха побуне. Аднан није учествовао у самој побуни, а када је видео мртвог колегу успо је да побегне, и чланови његове ћелије који су се спасили побегли су у Иран. Аднан је остао у Бакуби, док му у лето 1987. није пришао неки младић који му је споменуо имена његових мртвих другова. Аднан је негирао плашећи се да су у питању провокатори, али странац је остао доследан у наваљивању и цитирању имена погинулих. После наговора за разговор странац се представио као Салим који је био протерани Ирачанин.
Салим се Аднану јавио поново те 1988. захтевајући од њега информацију о томе, да ли и колико често Садам Хусеин посећује палату у Ал Авџи, пошто је знао да је родом из Садамог села. Аднан, који је радио у канцеларији за пољопривреду ирачког председништва, био је ослобођен војске па је несметано путовао. Пристао је на Салимову игру, а овај га је саветовао да када Садам стигне у Ал Авџу одмах напусти село, дође у Бакубу и о томе обавести Абаса. Строго му је наглашено да не сме користити телефон из Ал Авџе, јер би могао бити ухваћен. Почетком априла Аднан је стигао кући у Ал Авџу и приметио да његова мајка пече хлеб иако је било поподне. Упитао је зашто то ради, када је обично то чинила ујутро или предвече. Она му је саопштила да је у Ал Авџу стигао Садам Хусеин са пратњом и да је желео од ње хлеб који је јео још у детињству. Аднан је сместа истрчао из куће, сео у аутомобил и одјурио ка Тикриту, а одатле у Бакубу. Чим је стигао тамо, узео је такси одвезао се до Салима и саопштио му вест да је Садам у Ал Авџи. Како је дошао на исти начин се вратио у Ал Авџу, док је Салим окренуо један телефонски број у Немачкој. Тамо је на човеку на вези, изрекао лозинку: „Мајка ти је болесна, мораш доћи да је видиш“. Чим је ирански агент, чуо лозинку позвао је Иран и поновио њен садржај. То је био сигнал да Хаџиталислам Хашим Рафсанџани представник ајатолаха Хомеинија на седници Врховног савета одбране, да зелено светло за Садамову ликвидацију. Исте вечери донета је одлука о удару, који ће извршити један ловац Ф-4 Фантом. Одабран је пилот и строго му је наређено радио ћутња током акције, јер се сумњало да ће је Ирачани прислушкивати.
Касно увече 5.априла Иранско руководство је гледало ирачку телевизију, када је објављена информација да је покушан атентат и убиство председника Хусеина, али је он избегао атентат у палати Ал Авџа. Дакле, операција ликвидације није успела, али су ирански обавештајци проценили да је информација тачна па су одлучили да агент Аднан буде максимално искориштен за нову операцију ликвидације. Овај пут без учешћа авијације, већ тровањем, пошто су знали да његова мајка пече хлеб за Садама. Ирански обавештајци су Салиму предали специјалну ампулу, а овај Абасу, који је требао дати Аднану да сипа течност по хлебу када буде печен и ношен Садаму.
Сат времена после Абасовог признања, Садамови обавештајци су улетели у кућу Аднанове фамилије, ухапсили целу породицу и потом их стрељали, а преостале чланове фамилије протерали заувек из Ал Авџе.
Ова епизода је шокирала Садама, као и официре службе безбедности, па је одлучено да се хитно формира лабораторија за преглед Садамове хране. Лабораторија је морала да задовољи све стандарде, а запослени су строго бирани из саме службе безбедности.