У свету тајних служби постоје успеси, промашаји и легенде. Случај Елије Коена спада у ову трећу категорију – не зато што је био непогрешив, већ зато што је његов рад досегао ниво стратешког утицаја, резервисан за дивизије, а не за појединце.
Ово није само прича о шпијунажи. Ово је прича о томе како се државе урушавају изнутра – уз осмех, вечере и здравице.
Савршен агент за несавршен систем
Ели Коен није био „супермен“. Није имао дипломатски пасош, ни заштиту, ни резервни план. Оно што је имао било је далеко опасније: разумевање људи и система.
Рођен у Александрији, пореклом из сиријске јеврејске заједнице, Коен је одрастао у културном и језичком окружењу које му је омогућило да арапски свет не глуми – већ да га живи. Управо то је било пресудно када га је Мосад регрутовао за дубоко усађену операцију у Сирији.
У том тренутку, Сирија је била идеалан циљ: држава у сталним војним пучевима, са параноичним врхом власти, фракцијама унутар армије и хроничним недостатком поверења. Систем који сам себе изједа – и који је отворен за некога ко уме да слуша.
Камел Амин Табет, лик који је држава желела да види
Легенда коју је Коен носио била је генијална у својој једноставности. Камел Амин Табет, богати повратник из Јужне Америке, патриота, антициониста, великодушан домаћин. Управо онакав лик какав је нова сиријска елита желела у својим редовима.
У Дамаск, Табет не долази да тражи функцију – он нуди подршку. Новчану, политичку, друштвену. Његов стан постаје неформални штаб генерала и министара. Тамо где нема записника, нема протокола – али има тајни.
И ту лежи суштина његовог успеха:
Коен није крао документе. Он је памтио разговоре.
Информације које вреде више од оружја
Израел није од Коена добијао фрагменте – добијао је целу слику. Распоред јединица, логика одбране, начин размишљања команданата, унутрашње слабости система.
Посебно место заузимају подаци о утврђењима на Голанској висоравни. Израелска војска је 1967. године знала не само где су положаји, већ и како размишљају људи који су их изградили.
У рату, то је разлика између напада и хируршког удара.
Није случајно што је пад Голана био брз и прецизан. Коен је омогућио Израелу да ратује са знањем, а не наслућивањем.
Зашто је морао да буде откривен
И ту долазимо до кључне аналитичке тачке: Коен није пао зато што је погрешио један потез. Пао је зато што је предуго био успешан.
Његов утицај је постао видљив. Почео је да се помиње као потенцијални кандидат за високе функције. У систему заснованом на сумњи, то је било довољно.
Како је његов утицај растао, тако је расла и сумња. Сиријске безбедносне службе, уз техничку помоћ савезника из Источног блока, почињу радио-контраобавештајну операцију. У јануару 1965. године, Коен је ухваћен на делу, током шифрованог радио-преноса ка Израелу.
У том тренутку, судбина је већ била запечаћена.
Уследило је брзо суђење, без реалне шансе за спас. Упркос међународним апелима и притисцима, осуђен је на смрт.
Јавно погубљење као државна порука
Ели Коен је обешен 18. маја 1965. године, јавно, пред камерама. Није то било само извршење казне већ политички театар.
Порука је била јасна:
„Видите шта радимо онима који нам се увуку у систем.“
Али ефекат је био двострук. Уместо да избрише његово дело, Сирија га је тим чином овековечила.
Наслеђе које траје и данас
За Израел, Коен је симбол највишег домета HUMINT-а. За Сирију – трајна опомена. За свет – студија случаја о томе како се државе не руше тенковима, већ пријатељствима на погрешним местима.
Његови посмртни остаци никада нису враћени породици. И то није случајно. У геополитици, чак и тело може бити средство притиска.
Закључак: лекција из сенке
У ери дронова, сателита и сајбер-рата, прича о Елији Коену делује као повратак у прошлост. Али суштина је супротна: она је актуелнија него икад.
Технологија може да открије циљ. Али само човек може да открије намеру.
Ели Коен је доказао да један човек, ако разуме систем у који је ушао, може да постане оружје већег домета од читаве бригаде.
А то је, за сваку државу, најопаснија истина.