ТВ ФРОНТ/ДР Драган Павловић
Историја не прашта, она нас стално опомиње. Срби, грешни смо, нисам сигуран да те грехе можемо окајати и добити опрост од Бога, од светаца, када ни себи не можемо да опростимо. Зашто све ове године осећамо горчину у устима, кривицу која нас прогања?
Шта смо то толико лоше урадили да никако не можемо да нађемо мир својој души?
Осећамо превару, издају, која се меша са тугом, гневом, која хоће да експлодира, да би нам било лакше. Време које пролази и тече неумитно, а нама је све теже.
Како заборавити Косово и Метохију 1998. И 1999? Прошлост нам се враћа изобличена, као авет, прогања нас, уништава снове, квари нам будућност, руши нам животне планове.
Наћи смисао живота, радовати се малим стварима, а велике ћемо потиснути негде у подсвест, да нас не подсећају на све наше грешке у прошлости.
ПЈП, заједно са војском, били су господари сваког дела наше Свете земље, Косова и Метохије. Најбољи синови Србије, које је тада имала, осетили су дух Косова, увукао им се у срце, у душу, били су поносни ратници. Гинули и побеђивали, страх и трепет за ОВК, за НАТО.
Ко је могао да им се супротстави?
Покушали су копненом офанзивом на више места, на “Кошарама”, на “Паштрику”, са хиљаде непријатеља, голобради војници су их зауставили.
Та јуначка срца, која свој живот дају, да би се открио снајпериста, не падају од првог метка, већ чекају други, да би се боље уочио.
Нико није веровао да је тако нешто могуће. Имали су своје команданте који су знали све тактике, које се не уче у другим војним школама.
То је био прави српски народ, достојан својих славних предака. То смо били ми, ПЈП из целе Србије, прекаљени у сталним борбама, прави ратници који се нису плашили смрти, ни метка. Нису им били потребни ни шлемови. Нису имали страх за свој живот. Смрт им је била стални пратилац, није се одвајала од њих, а они су је изазивали. Они су пркосили сили и неправди.
Витезови кнеза Лазара, уместо сабље, са пушком у руци, преко камењара, газили су све пред собом. Где су били ослободиоци ОВК? Били су у бежанији са стотинама аутомобила, које нису стигли ни да угасе, него су пешице, козјим стазама, бежали у Албанију.
Кукавице, које су храбре само у чопору, из заседе, када убију неког полицајца и побегну. Није њихово Косово Света земља, као Србима, да би га тако жестоко бранили. Нису манастири и светиње њихове да би им се молили. Они су имали другог Бога, он је био сатана, сам ђаво који им је говорио шта да раде, ако ухвате у заседу неког Србина, како да га муче и да у томе уживају.
Они који се воде као нестали, нико их није могао препознати, јер су им исекли све делове тела. Ко више прича о “Жутој кући”, где су узимали органе и продавали по целом свету. Све се заборавило, јер су им НАТО савезници у томе помагали.
Саучесници у злочину, завет ћутања, хуманитарна катастрофа, речи које излуђују сваког, правог Србина, који зна истину, који је осећао превару.
ПЈП и војска је била највећа сила која је сконцентрисана на Косову и Метохији.
Када је НАТО израчунао колико ће имати губитака, ако крене чизмом да освоји нашу земљу, одустали су, јер њима се не умире. Није то њихова дедовина, већ будућа колонија коју треба да искористе за своје базе и да опљачкају рудна богатства, да би њихови народи боље живели.
Сваки припадник ПЈП-а, и војник, као и команданти, остали би до краја, нико се не би повукао, храбро би изгинули, са уверењем да слобода нема цену. Њих нико није питао.
Када НАТО емисари, са својим лажним причама почну да делују, онда ми увек испаднемо наивни и постанемо оно што нисмо. Сваки од нас који смо учествовали у отадзбинском рату би више волео да је славно погинуо, него несрећно преживео и осетио срамоту у миру. Више би волели да су сви наши тенкови, хаубице, оклопна возила и друга оруђа била уништена у правим биткама, него после тог “Кумановског споразума”, била уништена у пећима, истопљена у обично гвожђе.
Тај споразум који је целу Србију завио у црно је био лаж и превара.
Највећа обмана нашег непријатеља, где ниједна ставка није испуњена. Био је циљ на лажима зауставити ПЈП и војску, јер их је тешко било војнички победити. Нас можда не би било, а не би било ни њих.
Ми би били срећни, а они би морали објашњавати својим народима, удаљеним хиљаде километара, како су бранили слободу терориста, касније борце ОВК.
Када смо се повлачили са свом опремом која није уништена на Косову и Метохији, знали смо да киша која је падала тога дана, са кукњавом српског народа који нас је пратио током целог пута, до границе са Србијом, није случајна.
Тај лелек који је парао уши сваком припаднику ПЈП-а, памтиће док је жив. Сузе су саме текле, срце се стегло као да је од камена, емоције ратника су експлодирале, посматрајући та наборана лица, са сузама у очима, као муње које су парале небо, као растанак од најдражег бића, од своје Свете земље, Косова и Метохије.
Осећали смо да ништа добро бити неће, да смо оставили српски народ, да смо издали себе, да нам светци манастира неће опростити. Морамо испаштати и патити, као и тај јадни српски народ који је враћен са границе са Србијом.Чија ће мука бити већа, ко ће добити гору казну? Они су остали на својим огњиштима, да чекају дзелате који ће их затворити у енклаве, који ће их убијати, хапсити, мучити, а ми ћемо са својом муком бити у слободи, али ћемо се горе осећати.
Теже је оставити, него бити остављен. Знамо сви како су ратници ПЈП-а прошли када су се вратили у земљу Србију. Увек ћемо подсећати и писати. Срамота не сме да се заборави.
Били су потцењени, шиканирани, деградирани, забрањено им је да причају, јер су уцењивани о неким оптужницама које су им висиле над главом и чекале их. Србија је ћутала и мирно гледала, како њени најбољи синови, ратници ПЈП-а, трпе, пате и пропадају.
Косовски синдром нико није препознао, или није желео да види последице рата. Зар мора ратни доктор да стално пише и подсећа, оно што би и слепац препознао? Знамо сви како је наша ратна техника прошла, уништена, као и њихови ратници ПЈП и војници, заједно са својим командантима.
Сви су имали последице, зато што су бранили своју отадзбину, земљу Србију, Косово и Метохију. После толико година, када се почело причати, када се омогућило добијање “Статуса борца”, прве, друге и треће категорије, зависно од дана проведених за време НАТО агресије.
Обећане су и “споменице”, али и то нешто слабо иде, да нас мало подсети да смо нешто урадили за своју отадзбину.
Како се деле, већина неће моћи лично да их прими, јер сваки дан умиру ветерани од малигних болести, јер су били изложени радиоактивном уранијуму, прљавим бомбама и свим што је било забрањено
. Као ратни лекар чудим се да нас има још живих.
После 24 године, од наређења за повлачење свих припадника ПЈП-а и војске са Косова и Метохије, стање је такво да окупирана наша Света земља у срцу Европе проживљава најтеже дане свога постојања.
Укинули су редовно служење војног рока, уништили сву технику која у рату није могла бити уништена. Расформирали ПЈП, оставили само Београдску бригаду која је остала једина јединица славне ПЈП. Распродали касарне, свели војску на најмању могућу меру. Генерације младих, необучених, војно неприпремљених, седе у својим становима, за рачунарима, у виртуелном свету, одвојени од стварности. Уништили клицу родољубља, све оно што је вредело, обезвредили.
Док је све то Србија радила по наређењу наших непријатеља, ослободилачка војска Косова је формирала своју полицију, наоружавала се, малтретирала и приводила Србе као ратне злочинце у затворе, а у међувремену формирала и своју војску. Може им се, највећа НАТО база на Косову је направљена.
Сви јединствени, са истим циљем, да протерају све Србе са Косова, да остану сами, јер имају моћне савезнике који су их и створили.
Највећа трговина наркотицима одвија се несметано. Срби који се враћају да виде своју земљу, коју нису хтели да продају, одмах буду ухапшени и постају ратни злочинци. Касније без доказа их пусте измалтретиране, да им више не би пало на памет да се врате на своје огњиште. Самоубилачка акција, где је више Срба изгубило животе, како се организоваше, без икакве тактике, без логистике?
Како је могуће у исто време да скоро петсто косовских полицајаца зна за то и чека да их побије? Шта је циљ и порука? Да ли су Срби терористи који живе на својој земљи, окупираној, да се покаже да је сваки отпор узалудан? Драмски заплет, вероватно никада нећемо сазнати. Ко има имало ратног искуства, схватиће да ништа није случајно.
Порука Србима на Косову и Метохији је јасна. Србија вам неће помоћи, јер ми имамо моћног заштитника, НАТО, а кога ви имате? Остаје нам да палимо свеће и да се молимо за њихове душе.
Колико црвених линија је пређено, већ смо престали и да бројимо. Изгубио им се траг у прашини. Само она црвена боја, натопљена крвљу храбрих ратника ПЈП-а и војника 1998-1999. И даље је видљива. Светли и у мраку и подсећа. Када смо били најјачи, када смо могли све, имали косовски дух, храброст и част, када је херојска смрт била боља од срамног живота. Зато ратни ветерани ПЈП-а осећају срамоту, моле за опроштај Бога, светце Косовских манастира, остављене Србе у логорима.
Нисмо вас издали, животе би дали, али вас никада не би напустили. Осећамо се бедно, понижено, јадно, јер смо преварени. Издаја у ваздуху лебди. Благо мртвима, тешко нама живима. Српски народе који живите робовским животом на Косову и Метохији, ви сте хероји, мученици, ви сте заслужили одликовања и споменице, а ми ветерани ПЈП-а, смо то некада били. Они који су живи то осећају, али полако умиремо са сузом у очима, слободу вам нисмо донели, јер се ни за шта нисмо питали.
Ако се све мења, историја ће сваком да суди. Ништа није вечно, ако верујемо у слободу. Доћи ће дан када ће вам руке и ноге бити слободне, као и наше Косово и Метохија.