TV FRONT/DR Dragan Pavlović
Istorija ne prašta, ona nas stalno opominje. Srbi, grešni smo, nisam siguran da te grehe možemo okajati i dobiti oprost od Boga, od svetaca, kada ni sebi ne možemo da oprostimo. Zašto sve ove godine osećamo gorčinu u ustima, krivicu koja nas proganja?
Šta smo to toliko loše uradili da nikako ne možemo da nađemo mir svojoj duši?
Osećamo prevaru, izdaju, koja se meša sa tugom, gnevom, koja hoće da eksplodira, da bi nam bilo lakše. Vreme koje prolazi i teče neumitno, a nama je sve teže.
Kako zaboraviti Kosovo i Metohiju 1998. I 1999? Prošlost nam se vraća izobličena, kao avet, proganja nas, uništava snove, kvari nam budućnost, ruši nam životne planove.
Naći smisao života, radovati se malim stvarima, a velike ćemo potisnuti negde u podsvest, da nas ne podsećaju na sve naše greške u prošlosti.
PJP, zajedno sa vojskom, bili su gospodari svakog dela naše Svete zemlje, Kosova i Metohije. Najbolji sinovi Srbije, koje je tada imala, osetili su duh Kosova, uvukao im se u srce, u dušu, bili su ponosni ratnici. Ginuli i pobeđivali, strah i trepet za OVK, za NATO.
Ko je mogao da im se suprotstavi?
Pokušali su kopnenom ofanzivom na više mesta, na “Košarama”, na “Paštriku”, sa hiljade neprijatelja, golobradi vojnici su ih zaustavili.
Ta junačka srca, koja svoj život daju, da bi se otkrio snajperista, ne padaju od prvog metka, već čekaju drugi, da bi se bolje uočio.
Niko nije verovao da je tako nešto moguće. Imali su svoje komandante koji su znali sve taktike, koje se ne uče u drugim vojnim školama.
To je bio pravi srpski narod, dostojan svojih slavnih predaka. To smo bili mi, PJP iz cele Srbije, prekaljeni u stalnim borbama, pravi ratnici koji se nisu plašili smrti, ni metka. Nisu im bili potrebni ni šlemovi. Nisu imali strah za svoj život. Smrt im je bila stalni pratilac, nije se odvajala od njih, a oni su je izazivali. Oni su prkosili sili i nepravdi.
Vitezovi kneza Lazara, umesto sablje, sa puškom u ruci, preko kamenjara, gazili su sve pred sobom. Gde su bili oslobodioci OVK? Bili su u bežaniji sa stotinama automobila, koje nisu stigli ni da ugase, nego su pešice, kozjim stazama, bežali u Albaniju.
Kukavice, koje su hrabre samo u čoporu, iz zasede, kada ubiju nekog policajca i pobegnu. Nije njihovo Kosovo Sveta zemlja, kao Srbima, da bi ga tako žestoko branili. Nisu manastiri i svetinje njihove da bi im se molili. Oni su imali drugog Boga, on je bio satana, sam đavo koji im je govorio šta da rade, ako uhvate u zasedu nekog Srbina, kako da ga muče i da u tome uživaju.
Oni koji se vode kao nestali, niko ih nije mogao prepoznati, jer su im isekli sve delove tela. Ko više priča o “Žutoj kući”, gde su uzimali organe i prodavali po celom svetu. Sve se zaboravilo, jer su im NATO saveznici u tome pomagali.
Saučesnici u zločinu, zavet ćutanja, humanitarna katastrofa, reči koje izluđuju svakog, pravog Srbina, koji zna istinu, koji je osećao prevaru.
PJP i vojska je bila najveća sila koja je skoncentrisana na Kosovu i Metohiji.
Kada je NATO izračunao koliko će imati gubitaka, ako krene čizmom da osvoji našu zemlju, odustali su, jer njima se ne umire. Nije to njihova dedovina, već buduća kolonija koju treba da iskoriste za svoje baze i da opljačkaju rudna bogatstva, da bi njihovi narodi bolje živeli.
Svaki pripadnik PJP-a, i vojnik, kao i komandanti, ostali bi do kraja, niko se ne bi povukao, hrabro bi izginuli, sa uverenjem da sloboda nema cenu. Njih niko nije pitao.
Kada NATO emisari, sa svojim lažnim pričama počnu da deluju, onda mi uvek ispadnemo naivni i postanemo ono što nismo. Svaki od nas koji smo učestvovali u otadzbinskom ratu bi više voleo da je slavno poginuo, nego nesrećno preživeo i osetio sramotu u miru. Više bi voleli da su svi naši tenkovi, haubice, oklopna vozila i druga oruđa bila uništena u pravim bitkama, nego posle tog “Kumanovskog sporazuma”, bila uništena u pećima, istopljena u obično gvožđe.
Taj sporazum koji je celu Srbiju zavio u crno je bio laž i prevara.
Najveća obmana našeg neprijatelja, gde nijedna stavka nije ispunjena. Bio je cilj na lažima zaustaviti PJP i vojsku, jer ih je teško bilo vojnički pobediti. Nas možda ne bi bilo, a ne bi bilo ni njih.
Mi bi bili srećni, a oni bi morali objašnjavati svojim narodima, udaljenim hiljade kilometara, kako su branili slobodu terorista, kasnije borce OVK.
Kada smo se povlačili sa svom opremom koja nije uništena na Kosovu i Metohiji, znali smo da kiša koja je padala toga dana, sa kuknjavom srpskog naroda koji nas je pratio tokom celog puta, do granice sa Srbijom, nije slučajna.
Taj lelek koji je parao uši svakom pripadniku PJP-a, pamtiće dok je živ. Suze su same tekle, srce se steglo kao da je od kamena, emocije ratnika su eksplodirale, posmatrajući ta naborana lica, sa suzama u očima, kao munje koje su parale nebo, kao rastanak od najdražeg bića, od svoje Svete zemlje, Kosova i Metohije.
Osećali smo da ništa dobro biti neće, da smo ostavili srpski narod, da smo izdali sebe, da nam svetci manastira neće oprostiti. Moramo ispaštati i patiti, kao i taj jadni srpski narod koji je vraćen sa granice sa Srbijom.
Čija će muka biti veća, ko će dobiti goru kaznu? Oni su ostali na svojim ognjištima, da čekaju dzelate koji će ih zatvoriti u enklave, koji će ih ubijati, hapsiti, mučiti, a mi ćemo sa svojom mukom biti u slobodi, ali ćemo se gore osećati.
Teže je ostaviti, nego biti ostavljen. Znamo svi kako su ratnici PJP-a prošli kada su se vratili u zemlju Srbiju. Uvek ćemo podsećati i pisati. Sramota ne sme da se zaboravi.
Bili su potcenjeni, šikanirani, degradirani, zabranjeno im je da pričaju, jer su ucenjivani o nekim optužnicama koje su im visile nad glavom i čekale ih. Srbija je ćutala i mirno gledala, kako njeni najbolji sinovi, ratnici PJP-a, trpe, pate i propadaju.
Kosovski sindrom niko nije prepoznao, ili nije želeo da vidi posledice rata. Zar mora ratni doktor da stalno piše i podseća, ono što bi i slepac prepoznao? Znamo svi kako je naša ratna tehnika prošla, uništena, kao i njihovi ratnici PJP i vojnici, zajedno sa svojim komandantima.
Svi su imali posledice, zato što su branili svoju otadzbinu, zemlju Srbiju, Kosovo i Metohiju. Posle toliko godina, kada se počelo pričati, kada se omogućilo dobijanje “Statusa borca”, prve, druge i treće kategorije, zavisno od dana provedenih za vreme NATO agresije.
Obećane su i “spomenice”, ali i to nešto slabo ide, da nas malo podseti da smo nešto uradili za svoju otadzbinu.
Kako se dele, većina neće moći lično da ih primi, jer svaki dan umiru veterani od malignih bolesti, jer su bili izloženi radioaktivnom uranijumu, prljavim bombama i svim što je bilo zabranjeno
. Kao ratni lekar čudim se da nas ima još živih.
Posle 24 godine, od naređenja za povlačenje svih pripadnika PJP-a i vojske sa Kosova i Metohije, stanje je takvo da okupirana naša Sveta zemlja u srcu Evrope proživljava najteže dane svoga postojanja.
Ukinuli su redovno služenje vojnog roka, uništili svu tehniku koja u ratu nije mogla biti uništena. Rasformirali PJP, ostavili samo Beogradsku brigadu koja je ostala jedina jedinica slavne PJP. Rasprodali kasarne, sveli vojsku na najmanju moguću meru. Generacije mladih, neobučenih, vojno nepripremljenih, sede u svojim stanovima, za računarima, u virtuelnom svetu, odvojeni od stvarnosti. Uništili klicu rodoljublja, sve ono što je vredelo, obezvredili.
Dok je sve to Srbija radila po naređenju naših neprijatelja, oslobodilačka vojska Kosova je formirala svoju policiju, naoružavala se, maltretirala i privodila Srbe kao ratne zločince u zatvore, a u međuvremenu formirala i svoju vojsku. Može im se, najveća NATO baza na Kosovu je napravljena.
Svi jedinstveni, sa istim ciljem, da proteraju sve Srbe sa Kosova, da ostanu sami, jer imaju moćne saveznike koji su ih i stvorili.
Najveća trgovina narkoticima odvija se nesmetano. Srbi koji se vraćaju da vide svoju zemlju, koju nisu hteli da prodaju, odmah budu uhapšeni i postaju ratni zločinci. Kasnije bez dokaza ih puste izmaltretirane, da im više ne bi palo na pamet da se vrate na svoje ognjište. Samoubilačka akcija, gde je više Srba izgubilo živote, kako se organizovaše, bez ikakve taktike, bez logistike?
Kako je moguće u isto vreme da skoro petsto kosovskih policajaca zna za to i čeka da ih pobije? Šta je cilj i poruka? Da li su Srbi teroristi koji žive na svojoj zemlji, okupiranoj, da se pokaže da je svaki otpor uzaludan? Dramski zaplet, verovatno nikada nećemo saznati. Ko ima imalo ratnog iskustva, shvatiće da ništa nije slučajno.
Poruka Srbima na Kosovu i Metohiji je jasna. Srbija vam neće pomoći, jer mi imamo moćnog zaštitnika, NATO, a koga vi imate? Ostaje nam da palimo sveće i da se molimo za njihove duše.Koliko crvenih linija je pređeno, već smo prestali i da brojimo. Izgubio im se trag u prašini. Samo ona crvena boja, natopljena krvlju hrabrih ratnika PJP-a i vojnika 1998-1999. I dalje je vidljiva. Svetli i u mraku i podseća. Kada smo bili najjači, kada smo mogli sve, imali kosovski duh, hrabrost i čast, kada je herojska smrt bila bolja od sramnog života. Zato ratni veterani PJP-a osećaju sramotu, mole za oproštaj Boga, svetce Kosovskih manastira, ostavljene Srbe u logorima.
Nismo vas izdali, živote bi dali, ali vas nikada ne bi napustili. Osećamo se bedno, poniženo, jadno, jer smo prevareni. Izdaja u vazduhu lebdi. Blago mrtvima, teško nama živima. Srpski narode koji živite robovskim životom na Kosovu i Metohiji, vi ste heroji, mučenici, vi ste zaslužili odlikovanja i spomenice, a mi veterani PJP-a, smo to nekada bili. Oni koji su živi to osećaju, ali polako umiremo sa suzom u očima, slobodu vam nismo doneli, jer se ni za šta nismo pitali.
Ako se sve menja, istorija će svakom da sudi. Ništa nije večno, ako verujemo u slobodu. Doći će dan kada će vam ruke i noge biti slobodne, kao i naše Kosovo i Metohija.