Андреј Млакар
Двадесет и четвртог априла 1980 године изведена је операција “Орлова канџа”, покушај спасавања 53 америчка држављана која су припадници иранске револуционарне гарде Пасдарани држали као таоце после заузимања америчке амбасаде у Техерану. Ова операција је од самог почетка била осуђена на пропаст јер ништа није ишло на руку онако како су планери замислили.
Епилог је био осам мртвих пилота, а ниједан таоц није спасен.
Ова прича почиње 4. новембра 1979. године на улицама Техерана престонице Ирана. Тачно 10 месеци од бекства иранског Шаха Мохамеда Резе Пахлавија из Ирана и повратка имама Ајатолаха Хомеина на власт био је одличан повод да више хиљада студената уз пратњу револуционарних гардиста – Пасдарана (чувара револуције) крене у протестну шетњу до амбасаде Сједињених Држава, како би захтевали од Вашингтона да изручи Мохамеда Резу Пахлавија да му се суди у Ирану.
Улице су биле преплављене масом младих људи који су узвикивали пароле против САД и председника Џејмса (Џими) Картера. Наиме, од доласка Хомеинија на чело Ирана односи две земље су били затегнути, међутим ескалација је тек следила. Неколико стотина чувара амбасаде није било довољно да обузда масу која је кренула да кидише на капију и ограду. Притисак је растао из минута у минут и већ је било очигледно да креће упад. Према иранским проценама било је око 500 студената, а према западним изворима око 2.000 њих је пробило капију и упало у амбасаду. Припадници Маринског корпуса, који чувају америчке амбасаде широм света нису успели да заштите службенике нити да одбране главну зграду комплекса. У овом упаду заробљена су 53 службеника амбасаде и заплењена велика количина документа и папира које су угледали светло дана веома брзо и где је амбасада приказана као шпијунско легло.
Упркос томе да се је ајатолах Хомеини оградио од овог упада, све је било јасно када је пар дана касније изразио јавну подршку студентима који су окупирали амбасаду и држали службенике за таоце. Хомеини је посебно Сједињеним Државама замерио то што су тешко оболелом шаху Мохамеду Рези Пахлавију и његовој породици одобрили азил. Картер је оштро одговорио Хомеинију на захтев у чему га је подржала и америчка јавност која није нимало наклоно гледала на успостављање исламског режима у држави која је поред Израела, важила за најтеснију савезницу САД на Блиском истоку.
Картер је на заузимање амбасаде одговорио оштрим санкцијама, али и преговорима са Ираном преко треће стране како би се таоци ослободили. Како је јавност постајала све нервознија захтевала се и војна акција, само је остало питање како?
Да ствар буде гора таоци су се налазили дубоко у територији Ирана. Операција је изгледала скоро као фантазија. Задатак планирања поверен је пуковнику Чарлсу Беквиту оснивачу и команданту специјалне јединице “ Делта“. Много деценија касније испливала је информација да су САД војно планирање започеле неколико дана после упада у амбасаду, али је због заплетености и веома великог ризика важила као крајње решење, док је дата иницијатива преговорима.
Планирање операције
Већ на самом почетку било је сасвим јасно да ће акција спасавања талаца бити на непријатељској територији и да ће у њу бити потребно укључити различите јединице америчке војске од авијације, преко морнарице и корпуса морнаричке пешадије до специјалаца. План операције “ Орлова канџа“ је био једноставан и дрзак, а истовремено носио је веома високи ризик. Највећи проблем планера био је временска и просторна усклађеност једница које ће учествовати.
Једнице које ће учествовати у операцији било је прво потребно прикупити. Припадници одреда Делта би са транспортним авионима Ц-141 Старлифтер из САД преко Немачке и Египта најпре летели до аеродрома Масирах у Оману. Тамо би се прекрцали у транспортне авионе Ц-130 Херкулес и онда прелетели Омански залив, ушли у ирански ваздушни простор и долетели са југа. Кључну улогу у операцији имао је нужни аеродром назван “ Десерт оне“ у пустињи 490 километара југоисточно од Техерана. На овај аеродром слетело би 6 транспортних Ц-130 херкулес са три борбене групе и три са горивом за хеликоптере, са којима би 30 сати после слетања придружила и група хеликоптера који би долетели са носача авиона USS Нимитз (ЦВН-69). Упркос томе да је прислини аеродром био поред споредног пута у сред пустиње за његово обезбеђење била је ангажована посебна борбена група.
Борбене групе би из “ Десерт оне“ полетели са хеликоптерима према Техерану где би се искрцали и ступили у контакт са агентима ЦИА. Затим би хеликоптерима одлетели 25 километара северно од иранске престоницем, сакрили се током дана и чекали резултате спасилачке акције.
У вечерњим часовима наредног дана од почињања акције борбене групе у пратњи агената ЦИА, возача камиона и локалних водича и преводиоца са 12 теретних возила одвезло би се према Техерану како би извели спасилачку акцију, која би почела сат пре поноћи. Паралелно са акцијом спасавања текла би и акција спасавања у Министарству спољних послова, где су била три таоца, а задатак би извела борбена група од 13 специјалаца. После ликвидације иранских стражара и ослобађања таоца уследила би њихова евакуација уз помоћ хеликоптера. Током акције у Техерану Ренџери би заузели аеродром Манзариех који се налази 56 километара јужно од иранске престонице, што би омогућило да слети неколико Ц-141 старлифтер, са којима би се заједно таоци, амерички специјалци и пилоти транспортних хеликоптера евакуисали. Транспортне хеликоптере би било потребно због потрошеног горива оставити у Ирану, али их претходно треба уништити.
Операција је имала и своју обавештајну компоненту, која је реализована, знатно пре у циљу прикупљања релевантних информација о локацији где су таоци и чувари.
Због тога ЦИА је послала у Иран свој најбоље оперативце. Први агенти у Техеран стигли су већ децембра 1979. Њих је водио обавештајац под именом“ Боб“, који је говорио више језика и дуго времена провео у јужној Европи. Међутим упадљиво је било да он није говорио фарси језиком са којим се прича у Ирану. Боб је у Техерану остао неколико недеља, а затим одлазио у Атину или Рим где је реферисао о прикупљеним информацијама о таоцима. Бобу се после последњег повратка из Рима прикључио и један богати Иранац који је с њим допутовао у Техеран, а који је претходно ЦИА понудио своје услуге и контакте.
Док је Боб прикупљао информације из пепела је подизао локалну обавештајну заједницу, Иранац је почео да припрема терен за спасилачку мисију. Од локалних препродаваца набавио је 5 камиона и два камионета, који би требали да служе за превоз специјалца. Изнајмио је магацин где су возила била скирвена и купио грађевински материјал који је требао да служи као маска у задњем делу камиона док превозе командосе до амбасаде.. Иако су се логистичке припреме захуктале, на обавештајном плану дошло је до застоја. Наиме, нико од локаних агената није могао да добије поуздану информацију да ли су таоци како се веровало и даље у амбасади или су пребачени на неку тајну локацију.
Током Бобовог реферисања присуствовао је и сам пуковник Беквит, које је изразио оштре сумње у информације америчког обавештајца. Он је тад наводно рекао да нема намеру да упадне у амбасаду и свесно жртвује своје људе, ако таоци нису тамо. Тад је понуђено да више припадника Делте буде упућено у Техеран као истурени осматрачи, али је ЦИА тај план глатко одбила. Тад је испливао чудесно на површину Дик Медоус, просечни обавештајац, који је пре тога 30 година провео у армији. Медоус је службовао у Португалу где се није баш прославио. У његовом досјеу је стајало да слабо разрађује свој идентитет, има слабе и веома лоше везе, није довољно увежбан за обавештајни рад, чак није могао да научи ни португалски, па је повучен, са терена. Медоус је тражио да он буде послат у Техеран, па је чак изразио и претњу да ће самоиницијативно отићи у Иран. Директор ЦИА Тарнер је прихватио његову идеју, доуше невољно. Медоусу је наређено да се представи као Ирац, бизнисмен који је дошао да сарађује са Ираном.
Убацивање других Американаца у Техеран је настављено, сада су то били војни обавештајци, припадници Зелених беретки и то два официра иранског порекла, који су имали задатак да буду Медоусови шофери, пошто је он преузео вођење обавештајне припреме операције у Техерану. За то време у САД међу иранском дијаспором која је подржавала Шаха регрутовани су доборовољци који ће бити водичи специјалцима у Ирану.
За то време Медоус је по сваку цену желео да план операције буде реализован до ситиних детаља. Више пута је извиђао локацију “ Пустиња један и два“, проверавао је учесталост железничког саобраћаја поред базе како не би утицало на извођење мисије. Проучавао је алтернативне саобраћајнице у Техерану и како најближе возилима са командосима и таоцима да се извуку. Чак је аутомобилом прошао трасу од базе “ Пустиња два“ до амбасаде САД у Техерану симулирајући брзину камиона како би израчунао време. Такође пешице је обилазио Техеран бележећи сваку промену на траси којом ће се пешице кретати командоси, као и могуће замке. Обишао је и магацин у коме су била скирвена возила, али и напуштени рудник соли код Гарамшара тражећи сваку потернцијалну опасност која је можда промакла.
Војни део операцијеПуковник Беквит замислио је да се војни део операције “ Орлова канџа“ састоји из два дела: Копненог елемента иначе најбројнијег и ваздушног.
Копнени елемент чинили су одред “ Делта“ око 53 специјалца, који су имали задатак, спасавање и евакуација таоца из заузете амбасаде САД.
Одред “ Делта“ био је састављен из три борбене групе: црвена (РЕ) коју је чинило 40 припадника; плава (БЕ) 13 припадника и резервна бела (WE); Борбена група за упад у Министаство спољних послова Ирана. За ову акцију ангажовано је 13 специјалаца који су имали задатак да извуку три таоца; Борбена група за контролу пута 12 припадника састављена од специјалаца одреда Делта и Ренџера. Њихов задатак је био контрола узлетишта и базе “ Пустиња један“; возачи и преводиоци, њих укупно 12 коју су се искључиво бавили превозом и помоћи током извођења акције; Ирански сарадници 2 припадника, који су требали да пруже помоћ током акције спасавања таоца у Техерану; Агенти војне обавештајне службе ДИА 4 припадника убачени у Техеран раније, а требали су да буду водичи; Група за обезбеђење аеродрома Манзариех коју су чинили Ренџери око 100 припадника, који су имали задатак директна контрола аеродрома за полетање и слетање транспортних авиона, којима ће бити таоци евакуисани и Команде здружених наменских снага ЦОМЈТФ (Цомандер Јоинт Таск Форце) са штабом у Wadi Кена -Египат, а по ослобађању таоци су требали бити пребачени на аеродром у Оману.
Ваздушни елемент Операције “ Орлова канџа“
Чинили су транспортни авиони и хеликоптери. Од транспиртних авиона у Операцији “ Орлова Канџа ангажовано је: 3 МЦ -130 Херкулес за превоз три борбене групе ( црвене, плаве и беле); 3 МЦ-130 Херкулес који су били намењени снабдевању хеликоптера горивом, 4 АЦ-130 летеће топовњаче чији задатак је био непосредна ватрена подршка специјалцима током акције, 3 Ц-141 Старлифтер за превоз специјалаца по обављеној акцији и 3 Ц-130 Херкулес за превоз специјалаца.
Поред транспортних авиона важан елемент у овој операцији били су хеликоптери. Наиме планери су одлучили да се ангажује 8 хеликоптера РХ-53 Д Сеа Сталион, са којих је скинута опрема за противминску борбу. Разлози зашто је изабран РХ-53Д уместо верзије РХ-53Ц лежали су у томе што је Иран располагао са 6 хеликоптера РХ-53Д, па су амерички хеликоптери у случају потребе могли да изигравају иранске хеликоптере, због тога су са два хеликоптера скинуте америчке војне ознаке. Верзију РХ-53Д било је лакше сместити на носач авиона због могућности скалпања кракова главног ротора и носача репног ротора, на крају ако би се ради извођења акције повукао већи број хеликоптера РХ-53Ц са редовних задатака јавили би се пробелми око безбедности мисије. Са мотора су били скинути ЕАПС филтери с чиме је био смањен аеродинамички отпор и повећана снага мотора за три одсто с чиме је повећан и долет.
План операције је био следећи: осам хеликоптера РХ-53Д полетели би са носача авиона USS Нимитз до напуштеног иранског аеродрома одаљеног 200 НМ од Техерана ( база кодног имена Пустиња један, где би им се придружили транспортни авиони Ц-130 Херкулес. После попуне горивом и укрцавања припадника специјалних јединица хеликоптери би полетели до тачке означене као “ Пустиња два“, планинско подручје у близини Техерана одакле би кренула акција спасавања таоца.
Операција “ Орлова канџа“ од наде до дебакла
Операција “ Орлова канџа започела је у 19.30 часова 24. априла 1980 када је са носача авиона USS Нимитз (ЦВН 69) који се налазио усидрен на 92 километра јужно од иранске обале, полетело осам хеликоптера РХ-53Д. Хеликоптери су по полетању лет наставили у две групе по четири хеликоптера, који су летели на висини од 30 метара. Све летелице су полетеле према утврђеном распореду. Чинило се да је све у реду, међутим прве компликацију почеле су после два сата. Непосредно после слетања транспортног авиона Ц-130 у коме се налазио пуковник Чарлс Беквит и борбена група за контролу у базу “ Пустиња један“, са југа су се изненада појавила два аутомобила и то баш на споредном путу. Прво возило које је била цистрена пуна горива, специјалци су уништили ракетним бацачем, међутим возач када је угледао војнике и авион успео је да искочи из камиона и умакне у друго возило, које је окренуло и побегло. За то време у базу “ Пустиња један“ почели су да слећу и остали транспортни авиони пуни горива за хеликоптере који су се очекивали. Наиме, хеликоптери су били кључни део ове операције.
Међутим ни са хеликоптерима стање није било сјајно. Наиме после два и по сата лета, посада хеликоптера број 4 пријавила је присилно спуштање услед губитка притиска на главном ротору. После слетања посада је уништила све поверљиве документе и опрему у хеликоптеру и укрцала се у летелицу број 8. Сат времена после овог инцидента део хеликоптера упао је у изненадну пешчану олују. Због чега посада хеликоптера РХ-53Д одлучује да се врати на носач авиона када је отказала навигација. Хеликоптеру број 2 отказала је секунадрна хидраулична пумпа и он је успео некако да се домогне базе “ Пустиња један“ и принудно слети. Преосталих шест хеликоптера је наставило свој лет кроз пешчану олују и стигли су без проблема до прве тачке и базе “ Пустиња један“ са скоро сат времена закашњења где су угледали све транспортне авионе, који су сат пре хеликоптера били на уговореном месту.
Посаде хеликоптера које су преживеле две пешчане олује, контузовани и уморни кренули су у попуну горивом. За то време борбене групе су се припремале за укрцавање у хеликоптере ужурбано јер се каснило скоро 90 минута. Због проблема са хидрауликом из употребе је избачен још један хеликоптер. Да ствар буде гора уопште међу резервним деловима за летелице није било хидраулике, тако да су од 6 преостало исправно само 5 хеликоптера. После разговора сателитским телефоном са командантом Здружених наменских снага ЦОМЈТФ генерал-мајором Џејмсом Ваугтом, који се налазио у Египту, наређено је пуковнику Беквиту да се мисија настави иако је за њену успешну реализацију било потребно минимум 6 исправних хеликоптера, а они су имали 5 на располагању.
У 2 сата и 48 минута долази до трагедије која је запечатила операцију “ Орлова канџа“. Наиме током пуњења горива у лету један од хеликоптера РХ-53Д елисама удара у авио цистерну Ц-130 и долази до стравичне експлозије. У несрећи је умрло пет чланова посаде и три маринца из хеликоптера. Делови авиона и хеликоптера падају на земљу и из употребе избацују још три хеликоптера бројева 1, 4, 8, који су такође морали да буду напуштени.
Акција је пропала а пуковник Беквит наређује моменталну евакуацију и напуштање Ирана. Преостале летелице полећу после само 30 минута и тиме се завршава операција “ Орлова канџа“.
Епилог катастрофе је било 8 мртвих и гро уништене и остављене технике. Месецима после овог дебакла уследила је анализа и истрага зашто је операција пропала. Комисија која је формирана закључила је да је операција “ Орлова канџа“ пропала због тога јер је заказала техника, а не људи. Оно у чему је људски елемент погрешио, били су пре свега пилоти, који су направили озбиљан пропуст, а који је могао живота да кошта америчке агенте у Техерану. Наиме, Иранци су у преосталим хеликоптерима који нису били уништени пронашли су тајне мапе, листе позивних знакова и спискове радио фреквенција. Да ствар буде гора на једној од карти био је уцртано место магацина који је изнајмио Медоус где су чекали камиони да превезу специјалце. Међутим од хватања комплетну америчку шпијунску мрежу спасла је тромост иранске полиције и неповерење на релацији гардисти -полицајци.
Касније се сазнало да Медоус је када је кренула операција имао прекид везе сателитским телефоном са командом у Египту због пешчане олује. Медоус се вратио наредног дана у Техеран. Када је приметио прве гардисте у својој улици моментално је нестао. Успео је да се среди на тајној локацији, упристоји и два дана касније у вечерњим часовима појавио се на аеродрому у Техерану. И ту је Медоуса послужила срећа јер је без пробелма прошао строгу контролу и укрцао се у авион за Анкару. Његов пример следили су и остали агенти наредних дана и евакуисали се без проблема.
Осим тога у свом сведочењу командни кадар специјалне јединице „Делта“ истражној комисији се жалио на пилоте, да се нису показали на висини задатка, да нису показивали разумевање за тајност задатка, па је већина супруга пилота знала за извођење операције, чак је један пилот успео да изгуби и шифроване поруке у локалном бару. Најгоре је било ноћно спуштање приликом финалне вежбе када је неколико хеликоптера успело да се спусти у размаку од 2 километра један од другог. Такође дошло је и до спора и међу самим планерима акције и пуковником Беквитом. У извештају се наводило да је он тражио да се хеликоптер спусти директно у круг амбасаде који би покупио све таоце живе или мртве и пребачен до аеродрома где би узлетели, а специјалци би експлозивом пробили рупу у зиду амбасаде претрчавали авенију Рузвелт до градског стадиона, где би их покупио други хеликоптер.
Упркос свим изнетим подацима који нису много дотицали специјалце Делте да су они један од криваца за пропаст операције “ Орлова канџа“, ова једница више никад није могла да са себе опере бламажу и кривицу за дебакл.
Информација о катастрофи у пустињи један је брзо стигла до иранских власти, који су се појавили на месту дебакла после два сата од одласка специјала. Затекли су спаљену и остављену технику и угљенисана тела страдалих.
Закључак
Због страха од могућег понављања операције, иранске власти су моментално таоце распоредили у више група и сместили их на различите локације у Техерану. Упркос томе да је Пентагон већ планирао нову акцију спасавања талаца, до ње никад није дошло. После 444 дана заточеништва 20. јануара 1981. године драма таоца је окончана и они су после испуњења иранских захтева од стране Американаца у набавци резервних делова за авионе и тенкове као и набавку противоклопних ракета пуштени на слободу. Агонија таоца из америчке амбасаде у Техерану завршила се тачно на дан када је власт у Белој кући преузео нови амерички председник Роналд Реган.