Чувени холивудски блокбастер Лов на Црвени октобар и данас спада у филмове који људи радо гледају. Покушај капетана Маркуса Ремиуса Литванца подморничара, који покушава да супертајну совјетску подморницу преда Американцима, постала је хит. Наравно књига по којој је снимљен филм истог назива је чиста фикција са елементима реланости. Али заправо прави “Лов на Црвени октобар” се није десио на подморници, него на броду и била је прва побуна која је уздрмала и војску и совјетско руководство.
Многи историчари сматрају да је пад СССР-а почео урушавањем Берлинског зида новембра 1989. Међутим, од очију јавности скриван је случај капетана корвете Валерија Михајловича Саблина, који је успео својом отмицом ракетне фрегате и побуном моранара да уздрма власт у Кремљу. Било је то 15 година раније, пре таласа који је захватио исток Европе.
Причу о побуни на ракетној фрегати класе Сторожевој или по НАТО ознаци Кривак-1 (Сторожевые корабли проекта 1135 – шифр Буревестник“) потребно је почети са биографијом капетана корвете Валерија Михајловича Саблина, једног од главних актера који је успео да уздрма Кремљ на челу са Леонидом Брежњевим.
Капетан 3 ранга ( капетан корвете) Валериј Михајлович Саблин (Валерий Саблин Михайлович) рођен је 1. јануара 1939.године у Лењинграду (Санкт Пестесбург) у војничкој породици. Његов отац и деда били су такође, официри и припадници совјетске морнарице. Млади Саблин васпитан је на причама свог оца и деде о морнарици и храбрим подвизима младих морнара посебно током Октобарске револуције и заузимања Зимског дворца династије Романов. Посебно је био надахнут догађајем из 1905 године и побуне на царској крстарици Потемкин и револуционарним заносима побуњених морнар са крстарице Аурора 1917 године. Млади Валерији није изненадио свој родитеље када је са непуних 16 година одлучио да даље школовање настави на престижној војној поморској академији „Фрунзе” у тадашњем Лењинграду.
Познавање детаља и дешавања из тог славног совјетског периода, Валериј Саблин био је у идеолошком погледу један од најбољих кадета у својој генерацији. Његов тадашњи ментор на академији, пуковник Алексеј Лиалин већ тада га је оценио као кадета који је дубоко одан идеји социјализма и совјетској Комунистичкој партији. Међутим Саблин је био више васпитан са идеалистичким погледом на свет, па су му тешко падали повремена одступања партијске номеклатуре од изворних идеја марксизма и лењинизма.
Младог Саблина посебно је емотивно погађала сурова реалност у којој је живео обичан совјетски грађанин, као и нефикасност система у свим сферама, што је овај млади поморски официр посебно болно преживљавао и у њему се почела полако стварати темпирана бомба, за коју се чекао само повод да експлодира.
Већ као кадет, Саблин је био политички веома активан на поморској академији па је 1959. године написао једно писмо тадашњем генералном секретару КП СССР-а Никити Хрушчову (Ники́та Серге́евич Хрущёв) у коме је критиковао нека понашања “другова” из политичког врха. Због тог писма дигла се велика узбуна у Лењинграду па је младом Саблину претило избацивање са академије. Међутим, због чињенице да је био један од најбољих кадета по успеху и залагању на поморској академији прошао је само са укором и допуштено му је да је заврши и дипломира 1960.године. Као млади поручник, Саблин је добио прву дужност на површинском броду у саставу Северне флоте. Већ наредне 1961. године се оженио, а 1962. родио му се син. Његова каријера кренула је муњевито да се пење пошто се радило о способном поморском официру. Када му је са непуних 30 година живота (1969) понуђено да преузме место команданта на једном од разарача, то је је била велика част и признање његовом знању и вештинама за које је одликован и добио бројна признања. Међутим, његова породица, а још више колеге остали су у шоку када је он глатко одбио ову историјску понуду. Наиме, разлог одбијања била је жеља младог официра да покуша да упише Политичку војну академију Лењин- напредни идеолошки студиј у чему је успео.
Деценијима касније после Саблинове смрти његова браћа Борис и Николај испричали су руским медијима заинтересованим за овај случај да им се Валериј поверио да је главни разлог уписивања академије Лењин сазнање из прве руке како је једна револуција спроведена у име народа. Саблин је био веома разочаран, када на тој елитној школи није успео доћи до одређених књига. Део тих које, су биле на списку забрањених за јавност, због њиховог изразито антикомунистичког става. Према речима браће, а како им се наводно Валериј поверио, на школовању је схватио колико је дубок јаз између Лењинове идеје о држави и реалности коју је спроводио КПСС, а његов закључак је да та бирократска машина мора бити изнутра размонтирана.
Политичке студије, официр Валериј Саблин, завршио је са одличним успехом и већ 1973 добија прво постављење на противподморнички брод (по совјетској дефиницији), односно на ракетну фрегату Сторожевој (Стражар) класе Кривак-1. Саблин је постављен на дужност политичког комесара, такозвани “замполит”, а која је била друга особа по рангу на броду после команданта, али можда, и најважнија јер, је требао бринути о идеолошкој чистоти и комунистичкој правоверности самог команданта, официра, подофицира и морнара на броду. Бродом је командовао капетан другог ранга (капетан фрегате) Анатолиј Потулни, који је код Саблина запазио ентузијазам којег улаже у идеолошку наставу са посадом брода, као и надахнутим лекцијама о марксизму. Он је касније, током истраге о побуни, испричао да је Саблин веома ватрено, посади причао о улози руских револуционара у збацивању царске власти и улоге револуционарно расположених морнара у дешавањима 1905. и 1917. године. Истакао је, да он није ни слутио какви ће догађаји уследити две године касније док је он командовао бродом.
Побуна на броду Сторожевој
Ракетна фрегата Сторожевој класе Кривак -1 налазила се у саставу 128. ракетне бригаде Балтичке флоте. Почетком новембра 1975 Сторожевој је упловио у војну луку на реци Дугави недалеко од Риге (Летонија) где је брод требао да учествује у свечаном обележавању 58. година од Октобарске револуције, а управо тај тренутак је Валериј Саблин избрао за почетак акције коју је дуго времена планирао. Његов циљ био је збацивање власти Брежњевљевог бирократског руководства у Москви, а колико је циљ био нереалан и самоубилачки показаће сва дешавања када је кренула побуна на броду.
Валериј Саблин је замислио да је прво потребно преузети команду над бродом и посадом, а затим на челу ескадре бродова која ће му се придружити упловити у реку Неву у Лењинграду одакле ће заузети радио и телевизију са морнарима и позвати све народе у СССР-у да му се придруже у устанку против Брежењева, који ће он лично да предводи. Припреме за акцију су почеле раније Саблиновим одабиром порверених људи међу морнарима и официрима који су спремни да му се преидруже. Највернијег савезника пронашао је у моранару Александру Шерину. Као политички комесар, Саблин је помно проучио биографију сваког члана посаде Сторожевоја, а такође и распоред бродова који ће учествовати у прослави и који се налазе се у разним балтичким лукама тадашњег СССР-а. Утврдио је анализом да на некима има истомишљеника, а на некима не. Оне за које је знао да га подржавају успео је да врбује. Сигнал за почетак акције дат је 8.новебра 1975. тачно у 19 часова када је команданту брода Саблин јавио да се група морнара у просторији симулатора ПЕЛ ( подводни електрични локатор) опија прошверцованом вотком. Потулни, када је тамо стигао у пратњи са Саблином и групом морнара, одмах је разоружан и саопштено му је да је ухапшен, а затим је спроведен до једне просторије у коју је закључан, Испред је постављена стража. За остале (још увек не врбоване) морнаре Саблин је организовао пројекцију филма “Оклопњача Потемкин”. После филма, док је револуционарни занос био на врхунцу, Саблин је у салону окупио све официре и подофицире и изложио им свој план и затражио од свију сарадњу, помоћ и лојалност. Највећи део присутних му се одмах ставио на располагање, а они који су то одбили су спроведени под пратњом у потпалубље и закључани. Око 150 морнара одмах је стало на страну Саблина захваљујући морнару Шерину који је индоктринисао посаду. Ни сат времена по отпочињању побуне команда Балтичке флоте није имала појма шта се дешава да је на једном од бродова у току побуна, која прети да се претвори у нешто много опасније и веће.
Негде око 20:30 часова 8. новембра 1975 поручник Владмир Фирисов успео је неопажено да побегне бродској стражи, да скочи у хладну реку и преплива до недалеко смештене подморнице С-163. Фирисов је одмах обавестио команданта подморнице о побуни на Сторожевоју.
Међутим, овај му прво није поверовао и затворио га је, мислећи да се ради о дезертеру. Кад је бег поручника откривен, Саблинова “кола” муњевито су кренула низбрдо, а то су поткрепила и каснија дешавања. У редовима побуњеника настаје пометња, па чак и самог Саблина, обузима страх и малодушност. Међу устаницима неки схватају да су ствари отишле предалеко и бодре Саблина да крену у преузимање власти. Саблин наређује сместа да се брод припреми за испловљавање и заузме курс према Лењинграду, 300 наутичких миља од Риге.
Тачно у 1 сат после поноћи 9. новембра 1975 фрегата Сторожевој је упалила своје моторе и у потпуном мраку без навигационих светала, испловила са свог веза, а 10 минута касније већ је брзином од 30 чворова изашла из ришке луке. Током пловидбе Саблин је својим истомишљеницима на другим бродовима послао сигнале, на које се нико није одазвао јер су сви били запшлашени могуће репресије војне обавештајне службе ГРУ и свемоћног КГБ. Убрзо је Валериј Саблин схватао да је остао сам, али повратка више није било.Драма на Балтику
Кад су се наводи поручника Фирисова показали тачним, командант подморнице је одмах вест прено надређенима. Они који су били на дежурствима, када су примили вест, све им се чинило као нечија шала. Интересантно је, да је требало скоро четири пуна сата да прође да би информација каналима КГБ стигла до адмирала Сергеја Горшкова (Серге́й Георгиевич Горшков), команданта совјетске морнарице. Он је у почетку сматрао то шалом која је проузрокована прекомерним количинама вотке. Када је успоставио везу са базом у Риги добио је информацију да је фрегата без икакве најаве испловила са свог веза према Балтичком заливу. Брод се у почетку на позиве радио везом није јављао, али када је то затражио лично адмирал Горшков у 2:50 часова изјутра 9. новембра, Саблин је адмиралу саопштио да је брод Сторожевој од сада слободна и независна територија изван Брежњевљевог СССР-а.
Изнервирани Горшков, одмах телефоном је назвао тадашњег министра одбране СССР- а маршала Андреја Гречка (Андре́й Анто́нович Гре́чко), који је у глуво доба ноћи пробудио Брежњева. Совјетски извори тврде да је Брежњев, када је сазнао вест о побуни наредио да се брод по сваку цену мора зауставити, па чак и потопити свим средствима пре него што уђе у међународне воде и отплови у Шведску или Финску.
Међутим, нико од војног врха и политбироа није знао за Саблинове намере, јер је оно што је одбегли поручник, касније, испричао безбедњацима, чинило се као нешто невероватно да у јеку хладног рата неко дигне револуцију и при томе да отме брод. Политичке анализе су говориле да посада намерава да пребегне, а то је закључено по курсу који је брод заузео. Такву шамарчину СССР-у је требало хитно спречити.
У потрагу за Сторожевојем кренули су извиднички авиони и патролни бродови. До краја акције у операцију је било укључено 15 бродова и 60 авиона. Са аеродрома у балтичкој зони полетали су Иљушини ИЛ-38 Маy који су претраживали Балтичко море према Шведској. Брод се сте налазио на тачном сверозападном курсу, али не према Шведској него ка Лењинграду. Тек када се разданило извиднички авиони уочили су добегли фрегату. Сви позиви, да се брод врати у Ригу нису уродили плодом, јер се Саблин оглушио и наставио крусом према Лењинграду, па је маршал Гречко дао зелено светло да се фрегата заустави слилом. На Сторожевој су кренуле две ескадриле бомбаредера Туповљев Ту-16 Бадгер и Јак-28 Бревер. Свестан да неће моћи бродом да уплови у реку Неву и усидри се симболично поред крстарице Аурора, Саблин је наредио радаристи да на цивилним фреквенцијама емитује проглас совјетском народу на устанак и револуцију. Бродски радариста је то доиста емитовао, али не на цивилним већ војним фреквенцијама, па су Саблинов проглас чули сви у војним морнаричким круговима. Саблин је не знајући за ту превару, био издан други пут у истом дану. У међувремену КГБ је покушао да заигра на карту разједињености побуњене посаде па им је упутио проглас о амнестији ако се побуна прекине. Међутим одговора и даље није било. Гречко је тада издао команду да авиони сместа нападну и потопе брод. Пилоти у авионима заправо нису ни знали шта се дешава на мору, јер су мислили да је у питању једна од бројних вежби, потапања непријатељских бродова. На означеним координатама угледали су брод са војнопоморском заставом СССР-а и са члановима посаде на палуби који су им пријатељски махали. У први мах пилоти су само прелетели брод и нису дејствовали упркос наредби за напад. У штабу авијације завладао је шок и неверица да моранарица тражи потапање сопственог брода, па је Брежењев посумњао у ширу побуну у војсци јер и авијација отказује послушност. Ситуација је захтевала хитну реакцију, па је уведена ескадрила Јак-28. За командама били су само они пилоти, у које су командири имали поверење. За ову потеру битан је још један детаљ. Наиме, у потрагу, је ангажована посада једног стратешког бомбардера Ту-22, који је наоружан ракетом Х-22. Међутим како у време предвиђено за напад ракета још није била спремна, посада бомбардера је одлучила да се као камиказе сурвају на Сторожниј. Врховна команда дала је благослов за овај чин, али су они ускоро преведни у у стање приправности, а касније је и цела акција отказана.
Команда Балтичке флоте касно је схватила о чему се ради, јер Сторожевој, како се касније испоставило није имао укрцано на себи наоружање, јер су све ракете и муниција били искрцани са брода уочи прославе.
Убрзо је брод пронађен и после првог упозоравајућег прелета дата је Саблину последња шанса да се заустави и преда. Међутим брод је и даље секао таласе Балтичког мора, па су се сухоји устремили на брод и засули га невођеним ракетним зрнима. Том приликом од последица дејства страдао је један совјетски цивилни брод за превоз расутог терета, који се налазио у близини.
У првом налету брод није погођен, а тек у другом, тачно у 12:20 сати 9. новембра 1975. брод Сторожевој је погођен авио бомбом од 250 кг. Експлозија је оштетила крму брода и разнела кормиларски уређај. Брод се почео кретати у круг неспособан за било какав маневар. Сухоји су се вратили у своје базе, а оштећеном броду почели су се приближавати бродови из потере. У тренутку када је експолузија разнела крму, ухапшени командант брода Путолни успео је, заједно са групом затворених официра да се ослободи, дочепа личног наоружања и отрчи до командног моста где је пуцао у Саблина и ранио га у ногу, а затим преузео команду над бродом.
Ускоро су фрегату сустигли бродови из потере и сместа се прекрцали оперативци из КГБ и морарички специјалци. У 10:35 часова 9. новембра 1975. побуна на Сторожевоју је окончана, а брод заустављен 400 наутичких миља од Лењинграда. Операција је трајала пуних 15 сати, а за то време комплетан политички и војни врх Совјетског савеза је био неверици, изненађен и запањен.
Е П И Л О Г
Комплетна посада брода је сместа похапшена укључујући и оне чланове који нису учествовали у побуни. Брод је отегљен натраг у Ригу, а сви учесници потере строго упозорени на обавезу да ћуте о свему. Међутим, наређења нису успела да се спроведу, јер је о целом догађају становиншто Риге почело да препричава своје верзије, преносећи вест од уста до уста.
Посада Сторожевоја пребачена је у Москву на испитивање. Саблин, Шеин и још 14 најистакнутијих побуњеника, наредних 9 месеци су били затворени у затвору Лефортово у међусобно изолованим ћелијама. Властима никако није било јасно како је такву побуну могао да спроведе само један човек. Када је то постало јасно, остатак посаде која није учествовао у побуни, разбацан је на различите дужности углавном у кажњеничке гарнизоне у Сибиру. За Саблина и Шеина, као главне актере побуне организовано је посебно суђење. Тужилаштво је побуну приказало као криминални акт авантуриста, који су желели пребећи са бродом на Запад преко, Шведске и да су целу ствар организовале стране обавештајне службе.
Суђење је одржано у строгој тајности од 6 до 13. јула, а судским већем војног суда преседавао је Јуриј Андропов некадашњи шеф КГБ који ће касније постати генерални секретар КП и председник Совјетског савеза.
Андропов је пресудио активним учесницима 3-5 година затвора, али су после тога помиловани и сви најурени из моранрице. Моранр Александар Шеин као другооптужени добио је 8 година које је издржао у затвору у Сибиру у радном логору.
Организатор побуне Валериј Саблин као оргнаизатор побуну требао је да добије 15 година робије, али је на захтев Брежењва осуђен због велеиздаје на смрт и стрељан. Смртна казна над Саблином спроведена је 3. августа 1976. на непознатој локацији, а гроб му је и дан данас непознат. Непосредно пред егзекуцију допуштено му је да се кратким писмом обрати жени и сину и да се од њих опрости.
Упркос скривању истина о ракетној фрегати Сторожниј, совјетска власт у томе није успла јер иако нигде званично није поубликовано о овом догађају се препричавало. Причу о Сторожевоју у Валерију Саблину први је у свету у кратком документарцу објавио британски Канал 4 почетком септембра 2000.годиен.
Више информација о побуни на Балтику сазнало се после отварања КГБ архиве. Упркос свим дешавањима совјетска власт настојала је Саблина и побуњене морнаре приказати као криминалце. Нова власт на челу са Јељцином настојала је Саблиново име и његов чин да искрористи у пропагандне сврхе. Данас у Русији Саблин се сматра својеврсним херојем отпора тоталитарном режиму, упркос томе Саблин ни Шаин нису ни посмртно политички ни војно рехабилитовани.
На основу информација о овом догађају покојни амерички писац Томас Кленси написао је 1984 године свој бестселер „Лов на црвени октобар“ по коме је касније снимљен филм. У Кленсијевој верзији приче, главни актер је подморничарски ас Марко Ремиус који разочаран стањем у Совјетском Савезу отима најмодернију подморницу са хидромагнетним погоном. Бежећи преко Атлантика пред Црвеном флотом успева под драматичним околностима да спаси животе посаде и неколицине сарадика и неоштећену подморницу довози до обале САД.
Две године касније, после Кленсија још један Американца је написао сличан роман Ендрју О Рурк под насловом „Побуна на Црвеној застави“. Радња романа је смештена тамо где се стварно догодила ова прича из наслова, у Балтичком мору, а главни херој носи име по стварном вођи побуне Валерију Саблину.