ТРИ ТЕОРИЈЕ О ОБАРАЊУ СТРАТЕШКОГ БОМБАРДЕРА Б-2 НА НЕБУ ИЗНАД СРБИЈЕ 1999. ДА ЛИ ЈЕ 3. РАКЕТНИ ДИВИЗОН СРУШИО ПОНОС АМЕРИЧКЕ АВИЈАЦИЈЕ?!

Aндреј Млакар

“Звездана прохладна мајска ноћ изнад Београда. Метеоролошки услови су, нажалост, идеални за лет црног “духа”. А ка југословенској престоници кренула су три. Ови стратешки бомбардери B-2А “spirit ” (дух) америчког ратног ваздухопловства са ознакама 509. бомбардерског винга ER force USA” носили су у својим контејнерима око 101 тону убојних средстава: крстареће ракете SRAM AGM-69А, АGМ-129А и АGМ-131А, бомбе Мк-84, касетна експлозовна средства направе М117. Брујало је небо док су три црне злосутнице, тешке 181.400 килограма, на висини од око петнаест километара парале ноћну тмину својим крилом у облику слова “W” свако површине од 465,5 метара квадратних. Циљ им је био Београд. У пилотским кабинама двочлане посаде осећале су се безбедно док су превисоко летеле, али мораће да се спусте много ниже, да би извршиле задатак. А онда….“, записао је у свом тексту новинар Слободан Милошевић који је објављен у Илустрованој политици од 29.05.1999 о обарању стратешког бомбардера Б-2 у ноћи 19. на 20. мај које се догодило пре тачно 22 године.

Ова прича и данас буди оштре полемике међу ваздухопловним ентузијастима, да ли се уопште догодило. Неки тврде да је то обичан мит и да се никад није десило, други тврде да јесте и да је авион пао у Спачванске шуме код Винковаца уз само хрватско-српску границу. Постоји још једна теорија која је новијег датума и објављена 2018. године и да су Американци заправо камуфлирали и сакрили обарање авиона.

За неке мит, за неке реалност, само што Американци то крију. Ипак тако ће остати док не прођу минимално 33 године да би се сазнала права истина.

“Бомбардерска формација праћена ловачком заштитом већ је била над Југославијом кад су припадници јединица ВОЈИН Војске Југославије, у оперативној зони северозапад дали знак за узбуну. Прве салве противваздушне одбране запарале су тмину. Што су дубље летелице улазиле у ваздушни простор СРЈ, ракетна и артиљеријска ватра са земље била је жешћа”, записао је тад у свом тексту новинар Слободан Милошевић.

Он такође у истом тексту наводи да је један део ескадриле напао североисточни сектор Београда.

“План је био, као и у већ изведеном атаку 7.маја око 23.30 часова на амбасаду НР Кине, одврати пажњу ПВО ВЈ са правца налета “B-2А” и усмерити је на Панчевачки мост и сам центар града. За то време формација стратешких бомбардера ће се из правца Сурчина привући југословенској престоници и засутим је пројектилима. Пламтело је небо изнад Београда тог првог сата 20. маја 1999. године. Погођен је болнички кварт на Дедињу. А “духови ” су већ били над Сурчином, пилоти су сматрали да је варка успела. Али са земље, у правцу “невидљивих”, сукнуле су ватрене стреле, а потом експлодирале топовске гранате и ракете земља-ваздух. Посаде су схватиле да им зебња није била безразложна, па су почели да своје тешке машине дижу изнад 5.000 метара. Међутим за једног “духа” је било прекасно. Директан погодак у кабину америчког “Б-2А” заувек је окончао његов лет и осујетио намеру да већ рањеном Београду зада још један ударац. Дим је куљао, пламени језици су гутали”невидљиво” крило. Црна птичурина се стромглавила ка земљи, а остале две су већ бежале ка безбедним висинама окренувши кљунове ка полазним базама“, закључује свој живописни опис те ратне мајске ноћи новинар Илустроване Политике.

Прва верзија о обарању Б-2

Зашто смо у горњем делу текста цитирали већи део приче о обарању B-2?! Зато што је управо он битан као увод у причу о првој верзији пада стратешког бомбардера америчког РВ који је борбено први пут употребљен те ратне 1999. на небу СРЈ.

Ова прича објављена 29. маја 1999. значајна је по томе што је то била касније најчешће цитирана верзија приче о обарању бомбардера B-2, која је завршила делом и у регионалној штампи, а повремено се и данас појави на друштвеним мрежама.

” Погођени “B-2” треснуо је како тврде очевици, а потврђује центар за обавештавање и јављање у атар села Деч, општина Пећинци у њиве дуж пута који спаја Шимановце и Купиново. Сви који су те ноћи видели шта се догодило на небу изнад Сурчина беспоговорно тврде да посада није имала времена да се катапултира и да је, готово, стопостотно, скончала у разнетом бомбардеру, америчких ваздухопловних снага. У јутарњим ТВ вестима кратко је саопштено да је оборен стратешки бомбардер САД. Званично нико, па ни НАТО није демантовао ту информацију”…..”, написао је он. ( Иначе ова прва теорија је била и остала само мит који је одлично служио у пропагандне сврхе, јер да је заиста авион Б-2 који има распон крила 52,43 метра, дугачак 21,03 метара и висок 5,18 метара било би већ снимљено.

Друга верзија о обарању B-2

“Много је података који су ишли у прилог различитим верзијама гађања. Од мамаца авиона F-15 па сведо авиона B-2. Како је време пролазило остала је само последња опција, која има много заговорника и противника. Нисмо нашли делове погођеног авиона, па је и данас, као и онда, подједнако незахвално и непрофесионално тврдити о ком је авиону реч. Ипак, приче о мамцу сам и тада сматрао бесмисленима јер сам био уверен да је реч о правом циљу. Данас, са више искуства и неколико мирнодопских бојевих гађања, без икакве дилеме, потпуно сам сигуран да је гађан“ жив“ циљ и да је погођен са две ракете“, написао је у књизи „Пад ноћног сокола“, аутора пуковника Славише Голубовића, садашњи командант 250. рбр ПВД бригадни генерал Тиосав Јанковић.

Трећи ракетни дивизион 250. ракетне бригаде ПВО ВЈ 19. маја те ратне 1999. године налазио се у рејону сремског села Бечмен на ватреном положају. Тог дана дежурство на командном месту 3. ракетног дивизиона ПВО преузела је борбена послуга у следећем саставу: потпуковник Ђорђе Аничић руковалац гађања, потпоручник Миодраг Стојановић помоћник руковаоца грађања, мајор Милорад Роксандић командир ракетне батерије, поручник Тиосав Јанковић официр за вођење ракета, старији водник Дејан Тиосављевић оператор по праћењу Ф-1, заставник Дејан Матић, оператор праћења по Ф-2, војник Дејан Ђорђевић, послужилац планшете, војник Славиша Павловић, послужилац Одељења извора напајања, водник И класе Владимир Љубенковић послужилац на ОАСт, војник Владимир Радовановић, послужилац на ОАСт и водник Жељко Јаћић послужилац на ИРЗ.

Дивизион се налазио у приправности број 3. Због једнодневног одсуства појединих припадника неки чланови борбене послуге дежурали су 24 часа. Двадесетак минута пре поноћи, дивизион је са Командног места ракетне бригаде ПВО, по наређењу начелника групе за борбено командовање, приведен у приправност број 1. Неколико минута после поноћи 20. маја руковалац гађања потпуковник Ђорђе Аничић усмерио је пажњу борбене послуге на циљ који се приближавао на даљину 16 до 17 километара, са азимута 170- 180 степени. Официри за вођење ракета поручник Тиосав Јанковић извештава да је открио циљ, убрзо следи лансирање две ракете и њихов сусрет са циљем на даљини око 11 километара.. Оно што је уследило после било је на шта су лансиране две ракете и шта је то било погођено?!

Чланови борбене послуге су убеђени да је погођен авион, неки од њих су убеђени да је то стратегијски бомбардер Б-2. Све је остало на томе јер како је време одмицало тако су се изјаве о овом догађају мењале, мистерија расла у ове 22 године, а доказа нигде.

Дивизион је до те мистериозне ноћи лансирао укупно седам ракета и оборио два непријатељска авиона тактички бомбардер Ф-117А и ловац Ф-16ЦГ. Пилоти оба авиона су се катапултирали, после чега су спасени. Иако успешнији од осталих ракетних дивизиона бригаде, старешине 3. ракетног је мучио проблем несиправности канала друге ракете, који је после привремено био решен заменом одговарајућег блока координатоног система..

“Ушли смо већ у нови дан када је неколико минута после поноћи руковалац гађања наговестио улазак циљева у нашу зону уништења…. Команде су му јасне, нема дилеме шта нам је чинити, а онда је све ишло као на филму. Школски! Командовање за откривање циља, праћење, лансирање две ракете, извештај о поготку, употреба имитатора зрачења… Рутински као да то радимо сваки дан…, пише у истој књизи и у првом и другом издању помоћник руковаоца гађања резервни поручник Миодраг Стојановић.

НЕШТО НЕОБИЧНО СЕ ДЕСИЛО

Рано ујутро 20. маја 1999. године заменик председника месне заједнице Деч питао је команданта дивизиона пуковника Золтана Данија: “Шта сте то радили ноћас, видели смо гађање, шта сте оно погодили? Кад је то пролетело овуда чуло се нешто необично као звук поквареног круњача за кукуруз. Одлете према Хрватској!

Такође неколико припадника полицијске станице и један представник Цивилне заштите у Винковцима наводе: “Ноћас је код нас у Спачванској шуми пало нешто огромно. Ватрогасци су ишли да гасе пожар. Кад су дошли тамо угледали су нешто налик на летећи тањир. Пало је као да је спуштено одозго, али је изломљено. Личи на авион, али не зна се који. Црн, огроман, раван, има заобљене ивице и нема ни једну вертикалну површину. За веома кратко време дошли су припадници СФОР из Босне и окружили цео тај простор. Није више могло да се приђе. Следећа три месеца у ту зону су непрекидно улазили и из ње излазили камиони са церадом. Очигледно су нешто превозили. На крају је однет и читав слој земље, а на том месту је остало језеро.

Инспектор у МУП-у Р. Хрватске који је у то време радио у полицијској станици у Вуковару, у разговору са заставником Миланом Барвалцем наводи: “Током те ноћи ситуација у станици се веома узбуркала и била је права узбуна. Шеф специјалне јединице је упутио јединицу у Спачванску шуму са задатком да се цео простор опколи и забрани улазак било коме. Говорило се пао је авион и тамо нико не сме да уђе. Према атмосфери која је владала и понашању одговорних сигуран сам да је у ту шуму нешто важно пало“.

Своје претпоставке о гађању овог бомбардера износи и генерал-пуковник Спасоје Смиљанић у својој књизи Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине:

„Причало се и писало да је после дејства по објектима у рејону Београда, у Спачванске шуме (јужно од Винковаца) пао један стратегијски бомбардер B-2А, те да је у време пада из Тузле покренута специјална америчка јединица. У току агресије јављали су: служба осматрања и обавештавања (ОиО), радио-аматери, визуелни осматрачи, пријатељи из окружења, а навелико и средства информисања јавности…”

Двадесетог маја 1999. године борбена послуга 3. рд ПВО је по свим правилима борбеног рада и одредбама правила гађања извршила успешно дејство по циљу у ваздушном простору. Ипак, дилема на шта су лансиране две ракете и шта је и да ли је погођено у првим минутама 20. маја ни до данашњег дана није потпуно отклоњена! Чланови борбене послуге, потпуно уверени у успешно дејство и охрабрени разним „повољним ” вестима свих ових година, сигурни су да је погођен авион. Неки од њих су и убеђени да је реч о стратегијском бомбардеру B-2А.

Трећа верзија о паду B-2

У првом издању књиге Пад ноћног сокола аутрора пуковника Славише Голубовића стекао се утисак да, иако је по први пут детаљно објашњена цела прича о B-2, ипак нешто недостаје. Зато је исти аутор искористио прилику да на себе преузме рискантан подухват и докаже да обарање B-2 заправо није мит, него реалност, а иако конкретних доказа на терену није било, и да је то била једна вешта манипулација и медијска игра. Свакако аутор је заложио своју стручност и ауторитет да конкретно јасно и примерима у другом измењеном и допуњеном издању књиге „Пад ноћног сокола“ то и докаже јасним примерима и анализама позивајући се на инострану литературу и снимке.

Поглавље о обарaњу B-2 је у другом измењеном и допуњеном издању знатно другачије, садржајније и богатије, са фотографијама које, иако нема опљивог доказа у шумама Спачве, доказују да је нешто било те мајске вечери на небу у широј околини Београда. Занемаримо приче актера и сведочења пензионисаних припадника цивилне заштите и МУП ХР из Винковаца, чије су изјаве као и актера који су их прикупили доведени код одређених новинара и аналитичара у сумњу као веродостојни.

Овде ћу приказати оно на шта се аутор ослонио и за шта гарантује својим ауторитетом и дугогодишњим ракеташким искуством, плус истраживања како се медијски може манипулисати и обореним авионом и како је то веома лако кад успеш да“сакријеш“ или од очију јавности, радозналаца разних провнијенција цео догађај и исконструишеш причу уз помоћ модерних технологија. Па тако оно што се десило, заправо и није се десило, а оно што се није десило, заправо се десило. Тако је било и са Б-2. Да ли је онда све „теорија завере“ од које повокацији „другова“ новинара из региона и света болују колеге у Србији, посебно они који се усуде на конкретан и аргументовани начин да протумаче обарање B-2 и укажу да прича има утемљење и није плод лутања бестежинским просторм или једноставно речено социолошким речником француског социолога Жана Бодријара све је ово „Симиларкум“, који, поставља питање разлике између „истинитог“ и „лажног“, „стварног“и „имагинарног“. Управо по Бодријару осим војске и психологије“симуларкуму“ су подложни медији. Да ли је и Голубовић поклекао Бодријару и да ли је његова прича о B-2 исто „симуларкум“?

Дух Мисоурија вс Дух Канзаса

Током агресије на СРЈ тврдило се да су оборени бројни авиони. Чак се лицитирало и са њиховим бројем, али оно за шта имамо опипљиве доказе били су оборени авиони тактички бомбардер F-117А и ловац F-16. Предмет спекулисања и нагађања и даље остаје стратешки бомбардер B-2 „Дух Мисурија“ АV-810 88-0329 „Spiriti of Missouri“ 1994-03-31. вредан 2 милијарде долара. Недуго по завршетку рата заменик команданта 509. америчког винга, којем је припадао Б-2, односно „Дух Мисурија“, Стивен Ли Башен, у интервјуу за тамошњу ваздухопловну штампу тврдио је да је B-2 повучен из борбених дејстава 21. маја 1999. Исто то је написано нешто касније у књизи „B-2 Spirit units in Combat” Томаса Витингтина на страници 43. Овај аутор прецизира да је авион „повучен“ после мисије над Србијом. Иначе сваке године средином маја, појављивале су се новинске илустрације које су стопостотном сигурношћу потврђивале успех ПВО и обарање авиона B-2А „Дух Мисоурија“. Да „Духа Мисоурија“. Неприкидно је управо било понављано ово име и да је управо оборен овај авион. Међутим 2005. и 2007. појавиле су се слике авиона баш са овим натписом, које су може се рећи демантовале да је овај авион оборен. Онда се логично поставило питање – па који је дух онда оборен, да ли је спомињање имена „Духа Мисоурија“ било заправо вешта варка или како би руси рекли „маскировка“ -скретање пажње са онога који је стварно пао те мајске ратне ноћи 1999 ?!

Шта се онда крије, која је то варка и који је „Дух“ пао?

Навешћу чињенице објављене у другом издању књиге које описују сам почетка производње стратешког бомбардера, односно уговора, који је предвиђао производњу једног прототипа за летење – АВ1, пет предсеријских авиона ознаке АВ-2-АВ6 и два авиона за земаљска испитивања АТ 0999 и АТ 1000 ( Iron bird). Уговор о производњи 15 предсеријских авиона подразумевао је и надоградњу пет предсеријских на ниво серијских производа. Дакле укупно 23 летелице, од чега две за земаљска испитивања, који нису били намењени за летелње. На сајту америчког Стејт Департмента које је саопштио Биро за контролу оружја и верификацију и усаглашеност од 1. априла 2017, наводи да је од 23 само 12 авиона (раније је наведен чак број од 16 авиона) борбено кодиран, док је остатак авиона у складишту или се спроводи рутинско одржавање.

У демистификацији ове приче пажању треба посветити управо летелицама за земаљска испитивања ознака АТ 0999 и АТ 1000, који су веома битни за ову причу. Један је кориштен за испитивање поједних система у авиону, а други за механичка испитивања, напрезања и прелом на левом крилу.

За сад познато је да је летелица ознаке АТ 1000 завршила у музеју USAF у бази “ Врајт Петерсон“. У Музеј је превезен у деловима, са 5 до 7 летова авионима C-5 Galaxy“. Е сад ако је тај један у музеју, где је други??? Да ли је он искориштен за нешто друго, а то друго је да подржи мит да је „Дух Канзаса био жив, до момента пада летелице, како би се прикрио губитак правог „Духа Канзаса“ на небу Србије?!

За објашњење ове приче морамо да се вратимо у 2008, тачније 23. фебруар, када се у бази Андресен догодио авио инцидент у коме је пао један Б-2. Званично саопштење каже да је пао „Дух Канзаса“ ознаке АФ 89-0127. Овај губитак поткрепљен је четири месеца касније објавом снимка на коме се види полетање два авиона B-2, од којих се овај последњи што је полетео, после нетипичног одвајања од писте руши на травнати део аеродрома уз успешно катапултирање оба пилота. Инцидент су снимиле камере аеродромског обезбеђења. Други снимак појавио се 7. јануара 2011. а њега су снимили припадници базе, и на њему се такође се види неуспешно полетање авиона.

Овај снимак је битнији јер они што су га начинили нашли су се на простору где у нормалним условима није трeбало да стоји било ко. Откуд онда они. Аутор књиге се пита да ли су они ту стајали у служби подржавање неке легенде? и да ли њихово нетипично објављивање имало неку сврху?

Иначе база „Андерсен“ није матична база авионима B-2А. Они ту долазе само повремено и са одређеним циљем, пре свега у служби демонстрације силе на Пацифику. Тако се у тој служби нашао и „Дух Канзаса“, прави, или је то био можда прави његов дух, који је у кругу аеродрома пао због влаге. Званични извештај каже, да је влага, која је настала од кондензације спречила сензорске уређаје да рачунару авиона дају тачан податак о висини како би полетање протекло редовно. Опет поставља се питање је ли извештај о паду подршка легенди која је похрањивана и одржавана девет година?

Интересантно је да аутор наводи да је четири недеље пре пада авиона базу „Андерсен“ посетило 15 атрактивних девојака, навијачица клуба Денвер Бронцос. Две су се фотографисале у кабини авиона „Дух Канзаса“, који носи број 0127. На фотографији која је објављена на званичном сајту ваздухопловне базе – Andersen Air Force Base, у тексту pod nazivom“B-2 pilots support different kind of DV tour“, на седишту копилота се јасно уочава управо тај број. С обзиром на то да фотографисање авиона B-2А, при јавном излагању, подлеже строгим ограничењима у погледу позиције (угла) из кога може бити снимљен, може се рећи да није логично или није уобичајено да број управо тог авиона буде потпуно видљив на фотографији. Да ли је свима требало показати да је тај, баш тај авион са бројем 0127 у функцији,да је један од тадашњих 16 борбено кодираних, на задатку и да је у пуној форми? Да ли и та фотографија подржава неку легенду?, пише пуковник Голубовић у својој књизи.

Е сад у овом силном појашњавању следи „заплет“, а тиче се испоруке авионских мотора за B-2. General electric је испоручио више авионских мотора него што је тада било потребно „Нортропу“ да произведе и склопи 21 авион. Самим тим вероватно је било могуће уградити четири мотора и на АТ 0999 и његове системе довести на ниво функционалности, која му може омогућити да добије почетну брзину, да покуша да полети и неколико секунди након тога оконча лет. И овде ваља пустити аутору да поткрепи своју теорију:

„Ако је пребацивање у деловима „млађег брата“ АТ 1000 у музеј 2003. године успело, а јесте, онда се могло сматарати да је генерална проба успела, па се и„старији брат“ по истом принципу може пребацити на Гуам ( јер не може да лети), може се склопити и довести до нивоа да„поскочи“.“

Ово нас наводи да поставимо питање „да ли може да лети авион који за то није предвиђен? Може ли летети авион намењен искључиво за земаљска испитивања? Коначно, можели летети авион АТ 0999? Није логично, „али је све могуће ако је то по плану“!“

Аутор књиге Пад ноћног сокола пита – „Да ли је падом авиона 23. фебруара 2008. године пао камен са срца онима који су га носили од 20. маја 1999. године. Да ли су добили савршен алиби? Да ли су тако у ствари изгубљена два авиона B-2А, онај прави „Дух Канзаса“1999. године и АТ 0999 2008. године, који је живео неколико година као његова реинкарнација? Да ли је то била операција маскирања обарања и губитака најскупљег авиона 1999. године? Уобичајено је да приликом авионске несреће делови авиона буду распоређени бар у неком хангару да би комисије могле да утврде разлоге пада авиона. У овом случају нема ниједне фотографије која документује рад комисије. А видео-снимак пада стављен је на увид јавности. Није логично,али…! На крају, има места и питању како је могуће девет годинакрити губитак таквог ваздухоплова пред више од 5.000 запослених убази „Вајтман“. Одговор је – да, могуће је. Авиони B-2А носе и нуклеарно оружје, па не треба сметнути са ума да привилегије приступа појединим секторима и локацијама у бази ограничавају број лица којима је пристп дозвољен. Традиционална ракеташка пракса да за оборени ваздухоплов мора да постоји корпус деликти не дозвољаванам да са стопостотном сигурношћу тврдимо да је гађање борбене послуге 3. рд ПВО, 20. маја 1999. године, имало за последицу обарање стратегијског бомбардера B-2А. Наша жеља не сме превладати чињенично стање. Професионалан и аргументован опис поступака и резултата обарања авиона F-117А и Ф-16CG још више обавезује кадаје у питању ово гађање. Изнете чињенице и претпоставке, као и проток времена, омогућиће будућим истраживачима и историчаримада их потврде или оповргну.“

ЗАКЉУЧАК

На крају текста ваља рећи да постоји велики број питања која су остала без одговора, а додатно питање да ли је „вук сит, а све овце на броју?“ и даље остаје отворено услед закључаних врата укући највеће суперсиле Сједињених Држава. Није више питање ДА или НЕ сматра аутор књиге. Истина је једна да ће се о овоме док се не пруже валидни докази и даље препричавати по медијима и форумима, а силуета B-2 исцртана на командној кабини ракетног система „Нева“ биће показатаљ за наредне генерације да утврде шта се то тачно десило на небу Југославије-Србије тог 20. маја ратне 1999.