28. фебруара 1991. године окончана је војна операција позната као „Desert Storm“ – Пустињска олуја, кратак али интензиван рат који је трајно изменио безбедносну архитектуру Блиског истока и поставио темеље америчке доминације у постхладноратовској ери.
Само сто сати копнене офанзиве било је довољно да коалиција предвођена Сједињеним Државама разбије ирачке снаге и ослободи Кувајт, али последице тог сукоба осећају се и више од три деценије касније.
Од инвазије на Кувајт до глобалне коалиције
Све је започело 2. августа 1990. године, када су снаге Садама Хусеина извршиле инвазију на Кувајт, оптужујући ту земљу за економски рат и нелегално црпљење нафте. Међународна заједница је реаговала брзо и оштро. Савет безбедности УН увео је санкције, а Вашингтон је покренуо операцију „Desert Shield“, масовно распоређујући трупе у Саудијској Арабији како би спречио даље ирачко напредовање.
Формирана је широка коалиција од више од тридесет држава, укључујући Уједињено Краљевство, Француску, Египат и Саудијску Арабију. По први пут након Хладног рата, Сједињене Државе су наступиле као неспорни глобални лидер, уз подршку и одобрење УН.
Ваздушни рат без преседана
Операција „Desert Storm“ званично је започела 17. јануара 1991. године масовним ваздушним ударима на ирачке војне и инфраструктурне циљеве. То је био први велики рат у којем су у пуном капацитету употребљене стелт летелице као што је F-117 Nighthawk, као и крстареће ракете Tomahawk лансиране са бродова и подморница.
Сателитско навођење, прецизна муниција и доминација у електронском ратовању омогућили су коалицији да систематски уништи ирачку ПВО, командне центре и логистичке капацитете. Телевизијски преноси „паметних бомби“ које погађају циљеве у Багдаду уживо створили су слику технолошки супериорног ратовања, што је дубоко утицало на перцепцију модерних сукоба.
Сто сати копнене офанзиве
Копнена операција почела је 24. фебруара 1991. године. За мање од четири дана коалиционе снаге су разбиле ирачку одбрану у Кувајту и јужном Ираку. Маневар познат као „леви кука“, дубоки оклопни продор кроз пустињу, извео је ирачке снаге из равнотеже и довео до њиховог брзог колапса.
Ирачка Републиканска гарда, сматрана елитном формацијом, претрпела је тешке губитке. Повлачење ирачких трупа пратио је хаос на „аутопуту смрти“ између Кувајта и Басре, где су уништени бројни конвоји војне технике.
Председник САД Џорџ Х. В. Буш објавио је 28. фебруара прекид ватре, након што је Кувајт ослобођен.
Рат који је променио правила
Пустињска олуја је означила почетак нове фазе америчке војне стратегије. Демонстрирана је способност брзог пројектовања силе на великој удаљености, уз технолошку надмоћ и ограничене сопствене губитке. Тај модел постао је шаблон за касније интервенције, укључујући операције на Балкану и инвазију на Ирак 2003. године.
Истовремено, одлука да се Садам Хусеин остави на власти, уз строге санкције и зоне забране лета, створила је услове за дуготрајну нестабилност. Ирак је остао под санкцијама читаву деценију, а регион је постепено улазио у нови циклус конфронтација.
Наслеђе три деценије касније
Тридесет пет година касније, историјска паралела делује упадљиво. Америка је поново у пуном налету на Блиском истоку, са масовним ваздушним и ракетним ударима, ангажовањем регионалних савезника и ширењем фронта од Персијског залива до источног Медитерана. Као и 1991, Вашингтон наступа са позиције војне надмоћи и коалиционе снаге, али у далеко сложенијем геополитичком окружењу, где регион више није једнополаран и где последице сваке ескалације могу бити далеко шире.
Годишњица краја „Desert Storm“ зато није само подсетник на победу коалиције у Кувајту, већ и на почетак дуге ере америчког војног ангажмана у региону. Од 1991. до данас, Блиски исток остаје простор у којем се преплићу глобалне стратегије, регионалне амбиције и нерешена питања која су делом настала управо у сенци Пустинске олује.
Регионална равнотежа снага, питање ирачког режима, и растућа улога Ирана као регионалне силе – све су то процеси који су делом обликовали управо догађаји из 1991. године.
Пустињска олуја остала је симбол рата нове генерације, али и увод у еру дуготрајних блискоисточних конфликата који и данас одређују глобалну безбедносну сцену.