ТВ ФРОНТ/Александар Киш
Сада, када се слободно може говорити о неславном слому украјинске контраофанзиве, треба из ње извући неке поуке.
Громогласно најављивана контраофанзива која је требала да буде „Блицкриг“ од неколико дана и да сломије руску одбрану, и руским трупама зада смртоносни ударац, претворила се у вишемесечни покољ украјинских војника који су у таласима бацани на утврђене руске положаје, у гробља најмодерније западне технике где је бојно поље прекривено телима мртвих и сагореле технике, попут кошмарних слика из Првог светског рата.
Међутим, ретко ко извлачи поуке из ове катастрофе, јер су те поуке сасвим у супротности са савременим схватањем борбе и рата.
Укратко, те поуке се могу свести у ону чувену стаљинову реченицу “Квантитет је квалитет сам по себи”
Прво и основно, Украјина се одрекла совјетске школе ратовања, и прекопирала НАТО школу, која – чисто и само у теорији – глорификује, мале, добро обучене и опремљене војске која ће – опет искљичиво у теорији – увек победити велику регрутну војску.
Ово је званична НАТО војна школа апсолутно неопробана у реалним ратним условима, све до битке у Запорожју.
Али да ли је баш тако?
Не. Први пут да је НАТО обучена и опремљена војска потучена, био је Руско-Грузијски рат 2008. године Грузини, опремљени и обучени по НАТО стандардима, просто су се распршили под директним ударом руске војске и за свега неколико часова изгубили рат.
Далеко, далеко од тога да је Русија била савршена, али је од 2008. године кренула у огромне реформе имајући у виду искуства из тог рата. А шта је урадио НАТО?
Апсолутно ништа, одбацио је искуства из рата, није извукао никакве поуке,
и све то бацио у фиоку под изговором “Руси су огромним бројем војника
савладали малобројну грузијску војску”, што је сасвим нетачно, Русија је
послала скоро једнак број војника колико је Грузија имала.
Зашто?
Запад је изузетно склон егоизму и апсолутно неспособан за самокритику – или чак икакво модификовање става. То можда има своје корене у западном корпоративном свету где је најгора грешка – признати да можда ниси у праву.
Као у свим великим корпорацијама, а Пентагон и НАТО су огромне корпорације, – грешака не сме бити, самим тим их и нема. Лакше је претрпети пораз, јер за пораз можемо увек окривити другог, али за грешку, морамо окривити себе.
Ако окривимо себе, онда нам није место на положају који заузимамо, самим том смо сувишни. Зато – грешке нема, има само пораза.
Иде се до толиког фанатизма, да се и реформе, подедшавања или било какве промене сматрају знаком слабости и самим тим признавањем грешке – те је то врста признавања сопствене кривице. За неуспех.
Такав мајндсет, што кажу Американци – је рецепт за пораз и пропаст.
На самом почетку рата у Украјини, Руси су примењивали своју тактику,
донекле сличну НАТО или боље рећи, Западној филозофији борбе.
И схватили су да су погрешили.
Јединице ранга батаљона без довољног броја пешадинаца нису успевала да остваре оно што је замишљено, авијација је имала слабије учинке док су дронови били готово непостојећи у руској војсци.
Украјинци, мањи и слабије опремљени успевали су да нанесу осетније губитке Русији, и користили су масовно дронове.
Сада након годину ипои дана рата Русија је трансформисала своје снаге, масовно и убитачно користи своје и купљене дронове, мобилисала је довољан број пешадинаца, док Украјина шаље људе и технику у сигурну пропаст.
Али да будемо реални и сагледамо како долази до украјинске катастрофе.
Русија је укопала своју војску на дугој и одлично брањеној линији у Запорожју. Чисто је користила искуства из Курске битке, коју многи називају “Највећом тенковском битком у историји” а која је у проинципу била највећа одбрамбена рововска битка у историји Немачки тенкови нису заустављени совјетским оклопом, већ махом огромним и обимним инжињеријским препрекама, рововима, минама и ПТ оруђем – и тек када је
немачки оклопни ваљак заглибио, совјети су пустили са ланца лавину оклопа
на Немце.
Украјина у Запорожју је имала довољно војника и опреме за успешну контраофанзиву. Међутим, под утицајем НАТО пакта, она се определила да своју војску раздели на мање јединице, да технику не користи као јединствену ударну песницу већ да тенкове пошаље у мањим групама као врсту подршке пешадије. Иако је реч о савременим тенковима Леопард 2 и Челенџер 2, они су били елиминисани од стране ПТ запрека, мина и других пасивних средстава а тек онда од стране ПО оруђа, а понајмање од
стране руских тенкова.
Тако, уместо да у једном крупном нападу на уском делу фронта крену против Руса, Украјинци су слали под руску секиру групу по групоу својих војника и тенкова који реално нису имали никакве шансе за успех. Били би дочекани препрекама, артиљеријом и дроновима, а чак и када би заузели неки положај, били би са три стране изложени убитачној руској ватри, а осматрачки дронови би са висине снимали сваку украјински корак.
Дељењем својих ударних снага на Запорошки и нас Бахмутски правац – украјинско командоваље је у старту за 50% смањило могућност успеха своје војске. И ни на једном правцу нису постигли икакав успех.
Сматра се да је погинуло око 70.000 украјинских војника од јуна до сада чак и да је упола толико, број је огроман.
Јасно се доказало на терену, да “мала добро опремљена војска” нема ни најмање шансе да добије рат и да је квантитет изузетно важан.
Тек после пораза Украјинаца, западни центри су почелид а говоре о неопходности појачања у квантитету оружја и орудја и да се не сме ослањати само на квалитет.
То би значило да ни једна озбиљна земља не може имати војску мању од 100.000 припадника -без обзира колико мала земља била, овај број војника је неки оперативни минимум за заустављање непријатељске агресије и макар пројектовања силе.
Руси, са друге стране извукли су поуке да им је потребан већи број тактичких ракета, 1000-4.000 км даљине, којих су се одрекли разним споразумима са САД, али и знатан број сателитских водјених ракета домета до 300 км, као што је амерички ХИМАРИС.
Уједно, ова битка, а и цео овај рат показала је да су дронови, нова врста артиљерије. Обични дронови од 200-300 евра, ефикасни су колико и скупе, тешке и слабо мобилне хаубице, а далеко су покретљиви и још више прецизнији.
Да ли нам то пресдстоји поново стварање гренадисрких јединица, јединица копнене војске специјално обучених не за класичну борбу већ за нападе бомбама – у овом случају – дроновима? Ко има више успеха, десет средњошколаца који са безбедне удаљеноси управљају прецизним јефтиним дроновима, или батерија прескупих самохотки за које се месецима обучава, и за коеј терба професионална послуга али и једнако скупо одржавање?
Руси су “мобилисали” хиљаде управљача ФПВ дронова који се обучавају како да мали дрон убаце у отвор на куполи непријатељске самохотке. Остаје нам да се види, да ли ће и Украјина и НАТО прихватити неке поуке из ове битке и овог рата. Једно је јасно, Русиај неће кренути у офанзиву све док не закључи да је довољно искрвавила Украјину на својим рововима и минским пољиа. А када до закључи, тек и само онда следи јака руска офанзива.